Konfučije u Miljacki

To je razrada naizgled maglovitog koncepta „srpska Srbija“. U smislu da DS mora da se ponovo samopotvrdi tamo gde je i ruinirana – u Srbiji. „Srpska Srbija“ je, navodno, preduslov evropske Srbije. Obratite pažnju na koga se Pajtić pozivao u autorskom tekstu: Sveti Sava, car Dušan, Karađorđe, Ljuba Davidović, Borislav Pekić, patrijarh Čarnojević, Sterija, Živojin Mišić, Crnjanski. Teško da bi iko od pobrojanih i u najelastičnijem shvatanju mogao da se smatra „levičarem“. Ni reči o socijaldemokratiji. Nigde Dimitrija Tucovića, na primer.

Hajmo sad na Deveti kongres SPS, održan u Centru Sava prošle nedelje. I novi-stari predsednik Ivica Dačić u uvodnom delu citirao je nemilice: Konfučija, Josipa Broza Tita, Svetozara Miletića, Svetozara Markovića, Abrahama Linkolna, Hegela, a ranije citirao je i Getea. U čemu je komparativna razlika opsesije citiranjem lidera „žutih“ i lidera „crvenih“: Tobože, i jedan i drugi su „levica“, ali ta uslovna sličnost je sada politički nebitna. U autorskom tekstu Pajtić nije citirao gotovo nikoga iz novije istorije DS (Pekić je više za „desnu“ DS i njene frakcionaške derivate). A mogao je. Dačić nije imao taj luksuz. Da se Bojan setio Mićunovića ili Vide Ognjenović, to bi bilo jako pristojno i politički ne bi štetilo. Ivica nije mogao u pozitivnom nadahnuću da citira Miloševića, ili glavnog ideologa i osnivača SPS akademika Mihaila Markovića. Da može, Sloba bi danas bio sa Šešeljem u radikalima, a Mihailo Marković je još za života učešćem u stvaranju Vulinovog Pokreta socijalista pokazao šta misli o „modernim socijalistima“. Utoliko je Dačić komforno zahvatio citiranjem u istoriju domaće levice pre SPS, i u univerzalne misli svetskih velikana koje ne škode, a deluju umno i simpatično. I ne obavezuju. I svi mogu đuture sa Konfučijem na čelu u „Miljacku“. Pajtić je citiranjem otišao mnogo udesno i zbunio ostatak članstva ove nekad velike stranke. Ivica ne zbunjuje svoje, već im vešto podilazi. Pliva kao riba u okeanu neobavezujuće levice, dok je Pajtić s onim tekstom nesmotreno ušao u malu baru desnog centra sa puno krokodila, skidajući pritom socijaldemokratiju sa sebe kao da je bademantil.

Za razliku od demokrata i radikala, oni koji su odlazili od socijalista ostajali su u manjini: I Lilić i Vučelić, i Bane Ivković, i Mihailo Marković. Donedavno tako je bilo i sa DS. Donedavno. Sad je već teško reći da li su Pajtićeve demokrate baš jače od Tadićevih socijaldemokrata. Na Devetom kongresu pod sloganom „Odgovorno za budućnost“ Dačić je, a da to izgleda niko nije primetio, uveo „demokratski centralizam“. Na neki način i on se priklonio onome što je davnih dana vrlo precizno formulisala Danica Drašković: „Diktatura u stranci – demokratija u državi“. Kod Ivice sve je to malkice „plišano“. Duhovito i muzikalno. Nema tog uspešnog i harizmatičnog lidera koji ne treba da ima protivkandidata na stranačkim izbornim skupštinama i kongresima. Otuda je ovaj kongres novi uspeh Dačićevog političkog šarma (veštine), ali realno i demokratski korak unazad za SPS. „Šešeljevcima“ u SPS Ivica je uputio javni ukor pred isključenje, ali bilo bi bolje da su oni javno poraženi. Ali i oni su ostali potuljeni i mogli su se tek osetiti u polovičnom aplauzu kad je Dačić pomenuo Miloševića (naravno ne citatno kao Konfučija i ostale). Kao što su se „reformisti“ mogli osetiti (ništa manje stidljivo) u drugom polovičnom aplauzu kad je Ivica rekao da se nekad (pod Miloševićem) održavao referendum protiv prisustva posmatrača OEBS na Kosovu, a da će od Nove godine oni (tačnije on) predsedavati OEBS skalamerijom. Aklamacije nisu dobre za demokratiju. Pa ni izbori putem njih.

Kongres nije odgovorio na osnovno pitanje: Šta je sa Brankom Ružićem? On je jedan (ako ne i jedini) u toj partiji koji je umeo da odgovori naprednjacima kad počnu da kritikuju socijaliste, ili da ih vređaju. Odnos Ružića i Dačića je ono što je interesovalo javnost. U demokratskoj proceduri nemamo odgovor na to pitanje. Odgovor će i SPS članstvo i zainteresovana javnost dobiti putem „demokratskog centralizma“. Dačić je odložio izbor potpredsednika i svog zamenika za januar iako po statutu ima rok tri meseca.

Ivica je dobar taktičar i samo u takvom kontekstu očekujte njegova kadrovska rešenja. I odnos prema frakcionaštvu. S tom opaskom da su socijalisti sistemski istrenirani i instiktivni (od javnih preduzeća do partijskih uloga) i da svaku ponudu neće doživeti kao ponudu Olji Bećković da pređe na „Pink“.

Na Devetom kongresu Dačić je precizirao kako je Šešelj najveći promašaj Miloševića. Formalno jeste. Suštinski nije. Jer Milošević je u duši ipak bio dovoljno radikal. Verbalno i scenski učtiviji. Malo zbog stidljivosti uštirkanog provincijskog štrebera, a daleko više zbog očuvanja vlasti i jake komunističko-birokratske inercije to nije mogao biti otvoreno devedesetih, ali je to u Hagu, rasterećen ovih stvari, mentalno ostvario. Ali u SPS je bilo mnogo ketmana koji nisu bili prirodni „radikali“. Dačić je dobro pogodio tu liniju „diferencijacije“ na Kongresu, da upotrebimo Slobin termin. Ako je dalekovid, Dačić neće skroz ugušiti ionako diskretne antivučićevske elemente u partiji. I oni ne moraju da udaraju direktno po Vučiću, već po njegovima u smislu da nisu dostojni premijera i njegovog požrtvovanja. Koalicija sa Vučićem i pristajanje na njegov reformizam podrazumeva da SPS nije mogla na Kongresu glumiti srpsku Sirizu (niti nafatirani funkcioneri SPS liče na te Grke). Uostalom, luksuz ideološke sinteze i avangardnog kaprica u ovoj vladi i dalje ima samo Aleksandar Vulin. On kao lego kockice može da slaže Putina, Sirizu, Če Gevaru, da u ime Vlade govori na „Ekonomist“ konferenciji, gde je prva liga zapadnih diplomata (doduše i Čepurin), da mu Kirbi ne zameri na povezivanju Šešelja i Amerike u antivučićevskoj ujdurmi), a ako Vučić sutra odluči da pravimo nuklearke, i dalje su najveće šanse Vulinove da u tada novoj vladi posle rekonstrukcije postane ministar energetike. I učini slično kao sa Briselskim sporazumom i Zakonom o radu. Što se tiče rada na terenu. Nelagoda između Pajtićevih i Tadićevih socijaldemokrata je ništa prema netrpeljivosti Vulinovih i Dačićevih socijalista. Kirbi doduše nije bio, iako najavljen, na „Ekonomist“ konferenciji u „Metropolu“, ali pošto je u intervjuu Danasu bio vrlo pomirljiv prema Vulinu, sumnjamo da se „naljutio“ zbog onih stavova Vulina da Amerikanci Šešeljem destabilizuju Vučića, pa da je zbog toga izostao sa konferencije kako se tamo šuškalo. Inače, više se šuškalo da tu nije zbog Čepurina.

Dačić kaže da ovi njegovi socijalisti neće biti utopisti, tipa da zastupaju stare teze da radniku ne odgovara profit. Otuda su „nova levica“. Da ih, opet, neko ne bi pomešao sa „laburistima“, promenili su logo iz crvene ruže u petokraku. Simbolika je više zainteresovala javnost nego „demokratski centralizam“. Logo je retro i neodoljivo podseća na estetiku starog Saveza komunista. Novi simbol pokazuje i ideološku rasterećenost partije, a što je i komfor u političkom spektru koji je vakuumiran hipokrizijom gde se mnogi pretvaraju da jesu ono što nisu. Dakle, zovite nas „crveni“ i zabole nas… Šteta što je ona zvezda petokraka u nekoj vrsti „sprinta“ iskorišćena kao logo poslednjeg 14. kongresa Saveza komunista Jugoslavije 1990. jer bi se i ona lepo uklopila u novi imidž SPS. Ova nova SPS petokraka je u stvari četvorokraka zvezda vodilja ka EU, objasnila je Diana Vukomanović, koja je u SPS zadužena sa idejni misticizam. Ali, i kad su iz „štaba“ Hello Kitty ove godine istakli povodom njenog 40. rođendana da Hello Kitty nije maca već devojčica, onda ni ovo nije petokraka. Logo je ravnih i čistih linija, a zbog onih masivnih slova idealan je za pravljenje maketa. Od uglednih gostiju na Kongresu SPS bio je i Mile Dodik. To nas je podsetilo da je i on socijaldemokrata. Doduše nezavisni. Ali, može li se u Bosni više?

Lider SPS je propustio šansu da se vrati na „nultu tačku“; da možda sa već dovoljnim otklonom od Miloševića (i estradizovanim Mrkonjićem kao čuvarem vatre i hodočasnikom mesta pod lipom u Požarevcu), ponudi ruku pomirenja idejama i ljudima poraženim na Osmoj sednici. Da jednostavno napravi simboličku „kontra osmu sednicu“. Da napravi veliki pontonski most za rasute „liberalne postkomuniste“. I ode još dalje. Do starih asova. Već je bio razgovarao sa danas pokojnim Tepavcem. Možda je buđenje resantimana kod Latinke preambiciozno, ali trebalo je pokušati. Bar u poštenoj nameri da se napravi još jedna diferencijacija: Da se „nova (SPS) levica“ definitivno oprosti od bivših komunista koji su otišli predaleko i čiji se liberalizam više ne može degradirati navodnim konvertitstvom. Da otpiše i isfolirane anarhiste i putinovske čegevariste. I da dodatno animira potencijalne socijaliste koji su to u duši, ali im glupo da to javno kažu.

A za lopine u SPS Dačić je mogao da kaže „pa zar ćemo dozvoliti da nas zbog vas zovu bando crvena“. I to bi bio deo šarma. Ne treba biti ni nerealan u nekim očekivanjima. Jer kao što stari-novi lider ove partije reče „mi nismo socijalisti utopisti“.