Kosovo u Beogradu

Njega i lidere DOS gađale su pristalice Slobodana Miloševića, koji su na skup došli organizovano. Koštunicu su svojim telima štitili Marko Jakšic i ostali pripadnici DSS iz Mitrovice. Koštunica je pozvao građane na jedinstvo (na to danas poziva i Vučić, zar ne?) i rekao da je Milošević ‘kukavica’ i ‘najveći izdajnik srpskog naroda koji ne sme da dođe na Kosovo i pogleda narod u oči’. U vreme mitinga jake jedinice KFOR-a sa tenkovima i oklopnim kolima bile su raspoređene u okolnim ulicama.

Mnogi Srbi zadojeni propagandom i uplašeni, tada nisu mogli pretpostaviti da će upravo Koštunica ‘vratiti mandat’ narodu zbog Kosova, da će u Beogradu biti zapaljene ambasade i jedina džamija u znak protesta zbog ‘samoproglašenja’ Kosova, niti da će se Koštunica i njegova DSS vremenom prilično oprati – samolustrirati – u odnosu na petooktobarske tekovine, smatrajući verovatno da je saradnja DSS i SDS Radovana Karadžića bitnija u analima stranke od saradnje sa većinom petooktobarskih partnera.

Zbog ubistva Olivera Ivanovića i implikacija, Kosovo lako može biti čvorno mesto kampanje za beogradske izbore, kao što za sada jeste. Kroz njega će se sve prelamati. Otuda BG izbori mogu biti i internacionalizovani, baš kao što Dodik, iz drugog ugla, ume da internacionalizuje lokalne izbore u BiH. Mogu li se stvari ikako uporediti sa septembrom 2000, sem osećaja o ‘večitom karakteru krize’? Opozicija sigurno ne bi mogla da pripremi takvu posetu Kosovu kao što je bila Vučićeva, provokacija bi verovatno bilo, kao i medijskog blaćenja, ali može li se pobediti u Beogradu ako se ne ode na Kosovo? Milošević je u terminalnoj fazi išao u Berane, a ne na Kosovo kao Vučić. Jer i lideri opozicije treba da urade upravo isto što i Vučić – da ohrabre tamošnji narod. Time i ovdašnji.

I neki da budu ono što najviše ne vole da budu – Koštunica. S te strane gore je nego na kraju devedesetih.