Kraljevske šale

Narod je ovde bistar, ponekad „tvrd“, ali i duhovit. Uostalom, u ovom kraju poznat je vic o žirafi kao najboljoj domaćoj životinji: pase u jednom selu – muzu je u drugom. Tu su, do Mokre gore, i Kremna. Famozno kremansko proročanstvo dalo je svakakve vizije, uključujući i „gvozdenog konja“ (prugu uskog koloseka), ali koliko znamo nije predvidelo pojavu Kusturice u ovom kraju, sem ako on, a ne Tito, nije onaj „čovek na belom konju“. Tek nije predvidelo dolazak Monike Beluči. Zar je takva lepota mogla da promakne velikim prorocima? Nisu pominjali ni helikopter. Ni Dodika. Sve to malkice diskredituje ovo proročanstvo.

Slavna glumica došla je preko Drine, kao partizani 1944. Za razliku od njih, nije forsirala reku. I da je došla iz pravca Beograda, morala bi helikopterom. Pa ko bi dozvolio da se putena Monika vozi četiri i po sata (ne može brže ni uz policijsku rotaciju) preko Stepojevca, Rudnika, Preljine, Uzića… Kad je Lotar Mateus bio trener Partizana, pitao sam se kako li se čovek koji je držao „zlatnu boginju“ oseća dok putuje Ibarskom magistralom, pa kod Kratovske stene skrene u Lučane, sedne na klupu i sluša psovke prve smene „Milana Blagojevića“ (namenska industrija), koje nadao sam se ne razume. Naravno, i da ima „motor veja“ (B. Tadić), zvezde bi išle helikopterom. Ali ne sve, i ne uvek. Valjda je i ovo jedan mali prilog svesti da je taj auto-put neophodan. Ima li boljeg debalansa kulture i infrastrukture – od odnosa Kustendorfa i Ibarske magistrale?

Pita me nečija strina pre neki dan hoće li biti novih epizoda Sulejmana? Kažem joj – ako je suditi prema izjavama turskog premijera Erdogana – treće sezone TV serije „Sulejman Veličanstveni“ najverovatnije neće biti. Jer, Erdogan tvrdi da Turci nisu imali takve pretke, niti je bilo takvog Sulejmana. Premijer čak, putinovski odlučno, očekuje i reakciju sudova zbog „poigravanja s vrednostima“. Onda se poprečno setim kako se SNS reformisala ne samo u odnosu na radikale, već i u odnosu na samu sebe.

Povod je bio film „Sveti Georije ubiva aždahu“, koji je Srđan Dragojević uradio po čuvenoj drami Dušana Kovačevića. Marta 2009. Odbor za kulturu SNS, na čijem je čelu tada bio dramski pisac Radoslav Pavlović (danas Nikolićev savetnik), tvrdio je kako je s ovim filmom država finansirala istorijski falsifikat. Postavljala su se pitanja ko je stvarno na Ceru zaustavio Austrougare, da li je na Ceru bilo rovova, a išlo se dotle da su se stvari poredile s mogućnošću šta bi bilo da se snimi film o Hitleru koji je maja 1945. isterao Sovjete iz Berlina, ili film o tome da su Jasenovac oslobodile ustaše. SNS nije tražila zabranu, već odgovor Vlade. Taj odgovor je bio birokratski, ali zato i najpametniji mogući: „Reč je o jednom od najvećih dramskih tekstova na srpskom jeziku u 20. veku“.

Da podsetimo i da je sadašnji nestranački predsednik, tada radikal Nikolić, bio uvređen i reklamama za Meridian banku, koje su (valjda se sećate) bile bazirane na montipajtonovskim (crnogrujaškim) varijacijama na lik i delo Marka Kraljevića u „tumačenju“ Ramba Amadeusa. Iako su te reklame bile redak konceptualni iskorak iz „socrealističkog“ (virtuelnog) bankarskog marketinga u kome su sve porodice tolstojevski srećne (i lepe) na isti način (ponekad se u kadru pojavi i neki zlatni retriver da upotpuni idilu), i nikad nesrećne na svoj (mada su pod kreditom).

Možete li danas zamisliti Nikolića da kritikuje reklame ili da ga to savetnik savetuje, ili neki odbor SNS da erdoganovsko-ždanovljevski ocenjuje film kao što je „Aždaha“? I za to očekuje Vučićevu podršku. Ipak, teško.

U pomenutom filmu, Branislav Lečić se kao kapetan Tasić naslonio na jednu od svojih najboljih uloga – kapetana Radekića u „Gluvom barutu“ Bate Čengića po motivima Branka Ćopića (‘osta Radekić sam s narodom). I kad je počela ova afera sa Viva voks izvođenjem „Marša na Drinu“ u UN (uvređenošću Bošnjaka u Americi), ponovo pogledam Dragojevićev film gde je rat prikazan u svojoj istini – pogibelji i sakaćenju, po čemu podseća na poćetak Spilbergovog „Spašavanja redova Rajana“. Tačno je da je „Marš na Drinu“ zloupotrebljivan. On je puštan sa zvučnika u Vukovaru. Verovatno i Bošnjake asocira (znamo kako) na prošli rat. Ali u suštini to je oslobodilačka pesma. I saveznička. I za vreme druga Tita je snimljen film „Marš na Drinu“. Ako ne verujete ni Titu, verujte bar Lajbahu koji ga je obradio. I nisu samo protekli ratovi uticali na percepciju ovog marša. Miljenko Jergović na jednom mestu piše o Sarajevu u vreme buđenja pluralizma (i nacionalnih stranaka): Metafora zlatnog doba Ante Markovića su sarajevski „golfovi“. I politički indikativna muzika koja je iz njih dopirala. I uvek je nekako „Marš na Drinu“ budio negodovanje veće od „Ustani Bane Jelačiću“. Konteksti jesu pipavi, ali na samim Srbima je da čuvaju čast ovog marša. Pre svega zbog pijeteta prema žrtvama iz onog velikog rata i herojstvu srpske vojske.

U Srbiju su stigli posmrtni ostaci kralja Petra Drugog. Meni je od poziva za obnovu monarhije interesantnija jedna slika iz kapele u Belom dvoru. Na njoj su, tokom opela, jedan pored drugog sa svećama, socijalistički premijer Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević. Ta slika kao da je naknadna pobeda zaboravljenog Vidovdanskog sabora iz 1992. godine, kad je Aleksandar Prvi put došao u zemlju. Ovim povodom patrijarh Irinej je izjavio da bi parlamentarna monarhija bila korisna za Srbiju, te da Srbiji nedostaju car ili kralj. Nadamo se da Irinej nije u podtekstu mislio na cara „putinovskog“ konteksta, već da je bio na idejama Vidovdanskog sabora.

Oliver Antić, pravni savetnik predsednika, rekao je da Nikolić „priprema teren da jednog dana bude logično da dođe do monarhije i da je sada, kao ujedinitelj, neka vrsta zamene za kralja“. Dačić je vešto replicirao da on kao levičar i republikanac vraća kralja, i da njemu kao premijeru monarhija ne smeta. Na kraju je ispalo da su se i jedan i drugi malo šalili. Mada su, možda i nenamerno, otvorili velike teme. Ako nećemo da vraćamo monarhiju, daj bar da uvedemo „petu republiku“. Prva (Titova) je od 1945. do 1974, druga (polu Titova) od 1974. do 1990, treća (Miloševićeva) od 1990. do 2000. i četvrta (dosistička) od 2000. pa dok je ne promenimo. Sramota je svih vlasti od 5. oktobra pa naovamo da još nismo imali izbore za ustavotvornu skupštinu. I ako Vučić namerava da nas prevremeno izvuče na birališta, eto mu i dodatnog motiva.

Zahvaljujući i Đinđićevom pragmatizmu, mi i danas živimo u nekoj vrsti monarhije. Tačnije, kad bi to i postali formalno, kralj ne bi ništa radio što danas kao princ već ne radi. Sem što bi možda jednog dana u godini nekome davao mandat. Verovatno dvor ne bi trošio više para nego što danas troši, a ne bismo imali troškove predsednika. I nestale bi te stalne protivurečnosti nadležnosti na liniji predsednik-premijer.

Nikolić je već napravio veliki pomak za ovdašnju političku kulturu ostavkom na mesto šefa partije. Ako bi sebe „samoukinuo“, kao što sluti Antić, istorija bi mu širom otvorila vrata. Borise, to je savetnik!