Kuda idu divlje svinje?

Od prijatelja koji su se samoizolaciji odali na obroncima Tare (jedne od tarabićevske ‘tri krstate gore’), čujem novo tumačenje Kremanskog proročanstva koje tobože nismo dobro razumeli: Dakle, neće pečeni ljudi padati s neba, već će padati jer su užareni iznutra – od upale pluća.

Puni su ti pejzaži zapadne Srbije visprenih tumača ovog proročanstva, a ljudi su u vanrednim stanjima podložni takvim sugestivnim fenomenima.

Mada, nešto mislim da je upozorenje stiglo na vreme i u Srbiju, ali ne tako davno preko Kremanskog proročanstva, već prošlog leta, početkom juna. I to ne kao apdejtovana vizija nekog jurodivog seljaka iz ‘krstatih gora’, već blizu ‘Beograda na vodi’- maltene kod tranzicionog epicentra Srbije.

Pitali su se građani otkud krdo divljih svinja na Novom Beogradu? Stručnjaci su novinarima objašnjavali da je tridesetak preplašenih životinja preplivalo Dunav.

Novobeograđani su u jednoj noći doživeli šok kada su na prometnim bulevarima, prvo u okolini Ušća, a zatim i u Bloku 30, ugledali – krdo divljih svinja! Snimci uplašenih životinja koje su protutnjale ovim delom prestonice postali su apsolutni hit na društvenim mrežama. Krdo se kretalo ka Tošinom bunaru, javio je reporter Blica.

Ekipe ‘Veterine Beograd’ potvrdile su pretpostavke da su divlje svinje na Novi Beograd stigle sa Velikog ratnog ostrva. Ljudi iz ovog gradskog preduzeća su ih bili pratili već neko vreme, i zaključili ‘da je sve to normalno zbog povećanja vodostaja, ali da se ovakve situacije ipak retko dešavaju’.

Kada se smanjuje njihov životni prostor, i kada osete da su ugrožene, tog momenta se deo populacije divljih svinja sklanja. Komunalci su uhvatili jedno prase i jednu divlju svinju, i one su predate Lovačkom udruženju.

Potom su stavljene u rezervat.

Pazite, grupa divljih svinja mogla je preći i na drugu stranu Velikog ratnog ostrva, ali su se one, iz nepoznatog razloga, odlučile za Novi Beograd. Slična situacija je bila i 2014. godine kada su divlje svinje sklonjene i vraćene u prirodno okruženje, ali kako je bio izjavio jedan komunalac za Blic ‘očigledno da su svinje sada imale bolju informaciju da li će vodostaj porasti ili neće’.

U većini slučajeva u susretu sa čovekom divlje svinje beže, ali ako su ranjene ili uznemirene, znaju da budu agresivne i napadnu čoveka.

Eto, sad kad su se labudovi pojavili u čistim vodama Venecije, kad su majmuni ušli u centre gradova na Tajlandu, srpske divlje svinje (pored Velikog ratnog ostrva, najveća staništa divljih svinja u prestonici su na levoj obali Dunava – Borča, Ovča, Krnjača…) već od 17 časova pa ujutro do pet časova mogu sasvim komotno da šetaju Novim Beogradom, uz izvesnu obostranu distancu sa organima reda.

I sa izvesnim oprezom da neka od njih ne bude oteta i promovisana u ‘kućnog ljubimca’ da bi na povocu bila povod za onaj sat vremena na otvorenom u vreme policijskog časa za šetnju ljubimaca do dvesta metara od stana (dok pišemo još nije ukinut taj luft).

Znam baku sa Novog Beograda kojoj je druga baka iz iste opštine (obe su glasale za Šapića) prošlog leta govorila da ove svinje ‘nisu dobar znak’. Mediji su tu pojavu tretirali kao letnju šemu za popunjavanje programa i održavanje tiraža. Bio je to povod i da se setimo kultne TV serije ‘Kuda idu divlje svinje’ (1971), koju je za TV Zagreb režirao Ivan Hetrih. On je bio i dobar voditelj ‘Kviskoteke’ pre mnogo poznatijeg brenda tog kviza – Olivera Mlakara.

Kad su se pojavile prve slike karantina na Beogradskom sajmu, čovek bi pomislio da je ministru vojnom Aleksandru Vulinu, epidemiologu Predragu Konu ili nekom od formacijski bitnih u ovim danima na pamet pao omot A Momentary Lapse of Reason – trinaestog studijskog albuma Pink Floyda.

Omot prikazuje stotinu bolničkih kreveta raspoređenih na plaži Saunton Sands u Devonu (gde su bile snimljene i neke scene za film Pink Floyd – The Wall) Na nebu se vidi zmaj, što jasno upućuje na moćnu stvar Learning to Fly. Slika sa sajma – sablasnost kreveta u zjapećem prostoru ispod kupole – više je uradila za samoizolaciju od svih apela i privođenja.

Setim se prošlog Sajma knjiga, jer mi drugarica kaže pre neki dan povodom Vulinove ‘instalacije’ na Sajmu – Zamisli da je onda neko Svetislavu Basari i Filipu Davidu, koji su ćaskali na štandu ‘Službenog glasnika’, mogao predočiti ovakvu mogućnost, baš me interesuje kako bi oni reagovali.

Teme i scene su žanrovske. Vlasti će sigurno probati što više da ‘oplemene’ ovaj prostor – za to valjda i postoje ‘kreativne industrije’, ali kad su u pitanju beogradski sajamski prostori, ipak ovo nisu najsablasnije scene, iako je kritička javnost već počela sa neumesnim istorijskim analogijama.

Na Starom (tada novom) sajmištu pre Drugog svetskog rata i Rajh je imao paviljon u kome su se caklili eksponati nemačke automobilske industrije.

Uvek treba podsetiti na sliku Sajmišta, na kojoj se i predsednik vlade Milan Stojadinović na štandu Filipsa divio čudu tehnike – televiziji (eksperimentalnom emitovanju), da bi se za samo koju godinu od te vere u progres sve survalo u varvarstvo.

To je ipak gora krivulja nego od koncerta Duran Duran do korona aplikacije omota Momentary Lapse of Reason tada baš progresivnog Pink Floyda.

Iako mnogi – od rodbine, volontera, komšija, vlasti i opozicije – pokazuju brigu o njima, korona je učinila da žitelji od 65 godina pa naviše bude šifra za stigmatizaciju.

Pored toga što sam na raspolaganju za dostavu hrane i lekova, starijima od 65 za umanjenje osećaja stigmatizacije preporučujem pesmu Zabranjenog pušenja ‘Penzioneri’. Može i verzija koju su na albumu ‘Agent tajne sile’ 1999. snimili Sejo Sekson i Elvis Dži Kurtović, ali možda je bolji demo iz 1981. koji peva dr Nele Karajlić. Tekst je poučan i za mlađe od 65: ‘Penzioneri na more idu zimi, penzioneri na moru beru mimoze.’ Do tada čeka se nova isporuka golubova.

Jer, uprkos svoj brizi vlasti, opozicije, komšija, rodbine i volontera, kad si penzioner – ‘konačno si sam’. Mada, jedan moj stariji kolega novinar, od kada je otišao u penziju, kaže mi da se konačno prvi put oseća zaista slobodnim. Čak mu ni zabrana izlaska ne umanjuje taj osećaj slobode koji je uvek više filozofski traktat apstrahovan od pukog fizičkog kretanja, vremena i prostora koji ti omeđi država, makar i za tvoje dobro. Kao etatističku empatiju.

Vreme je za distopije. Još dok je Tito bio živ TV Beograd je emitovala odličan ciklus SF filma: Izdvajamo dva bitna: Logan’s Run i Westworld. ‘Loganov beg’ (1976) podseća na ovo vreme kad je starije ljude retko videti na ulici. U filmu je od stigmatizacije napravljena ideologija:

U budućnosti ljudi žive u gradovima pod kupolama. Sve one koji navrše trideset godina kompjuter u areni uništava laserom, što predstavlja spektakl za publiku, koja veruje da će se svi oni reinkarnirati. To je društvo bez staraca, ali i bez sredovečnih.

Mladi policajac Logan infiltrira se u grupu pobunjenika… Tu se i zaljubljuje u jednu pobunjeničku curu, zajedno beže iz kupole, a finale filma je kad u slobodnom svetu divljine i među ruinama propale stare civilizacije zaraslim u iždžikljalu vegetaciju sretnu starca (sigurno starijeg od 65) dok mu ona cura gotovo religiozno prelazi preko sede brade i dubokih bora.

Upravo sada, kad vam HBO nudi novu sezonu ‘Zapadnog sveta’, interesantno je pogledati i istoimeni film iz 1973. sa Julom Brinerom, koji je inspirisao seriju: ‘Zapadni svet’ je zabavni park napravljen po mustri Divljeg zapada i naseljen sa androidima domaćinima – kaubojima i Indijancima.

Stiven Hoking je upozoravao na plantaže virusa, veštačku inteligenciju i rizike da nekome u svemiru skrenemo pažnju na naše postojanje.

Može li biti dobra godina kad Osmi mart – Dan žena – padne u nedelju, kad godišnjicu NATO bombardovanja dočekamo sa snegom?

Prema narodnom verovanju, mnogi projekti započeti u prestupnoj godini nikad se ne realizuju. Ova je prestupna. A ni Davos, ni njegov manji brat na Kopaoniku nisu to uvažili.

Kuda idu divlje svinje?