Kuma Guče i stari svat Prajda

U tom čekanju malo se sa zemljacima zapriča o politici. Unutrašnjoj i spoljnoj.

Kad će biti bolje?

Pa verovatno kad šefica informativne službe SNS Vladanka Malović, sledeću postavku (dorađenu) izložbe ‘Necenzurisane laži’ umesto u Galeriji Progres, otvori u Centru za kulturnu dekontaminaciju – kod Borke Pavićević. To će biti kad kuma Prajda bude domaćica Guče, a domaćin Guče bude stari svat Prajda.

Metod pres klipinga je loš i za propagandu. To je glavna mana ovog konceptualnog pokušaja SNS u ‘Progresu’. Pres klipingom možeš napraviti šta hoćeš. Gde su konteksti? Da li su i autori izložbi sto odsto sigurni da neka od onih naslovnih strana nije stigla kao direktiva baš iz njihovih visokih i najviših redova? Ili neke naslovne strane slične njima. Mogu li se na osnovu naslovnih strana, bez konteksta, objasniti metamorfoze tabloida? Sloboda medija nije pitanje ‘tolerancije’ i ‘velikodušnosti’ vlasti. To je ustavna obaveza. Ma koliko zaista ponekad bili i neprincipijelni oni koji kritikuju. Što kaže mudri Koštunica – mediji su ili slobodni, ili nisu. Ovakav ‘koncept’ izložbe je izvorno proizvod propagandnog štaba Mila Đukanovića. Ali, kao što je svaka zemlja imala pravo na svoj put u socijalizam, tako svaki režim, ma koliko sličnosti bilo, ima svoje shvatanje medija. U Crnog Gori je struktura i dinamika unutrašnjeg ‘neprijatelja’ ipak drugačija nego u Srbiji. Paradoksa je mnogo. Evo jednog: Mnogi koji u Srbiji ne vole Vučića, obožavaju Mila. I ne mogu da vide tu nikakvu kauzalnost.

Raskol kod srpskih radikala nije za sada ostvario potencijal kao raskol u crnogorskoj DPS. Uostalom, uporedite danas Momira Bulatovića i Vojislava Šešelja u odnosu na glavare svojih država.

Totalno razočarana sociološkinja Vesna Pešić, tvrdi da je Srbija (Vučićeva) slična Erdoganovoj diktaturi. Ekonomistkinja Danica Popović piše o Vučiću kao ‘benevolentnom diktatoru’.

Kao što Velja Ilić po pitanju statusa Darvinove teorije sluša šta kažu njegove vladike (povodom afere Koštuničine ministarke LJiljane Čolić, koja je rekla da njen pradeda nije bio majmun), tako i ja po pitanju diktature slušam šta kažu na Egzitu.

Pa zar mislite da bi jedan EXIT pristao da sarađuje sa ‘mekim ili benevolentnim diktatorom’, kamoli sa srpskim Erdoganom? Vučić je ovom festivalu odavno dao direktnu podršku. Ovi ga još nisu prozvali (za diktaturu), koliko znam. Nisu se jasno distancirali. Ako tu ne računamo tribine o stanju na RTV. Mene su ove godine zvali na neke tribine na Petrovaradinu o Bregzitu, ali nisam čuo da je tema neke tribine bila ‘Vučić-diktator’. Nema više ni onih nadrealnih scena kad su na nekoj Egzit tribini pred nastup, valjda Bilija Ajdola, govorili Vuki Drašković i Oli Ren.

Zašto iznad mejn stejdža nije bila ‘patkica’? Ako su Egzit i demokratski pokret u Srbiji nekad bili u tolikoj koheziji, u kakvoj su sad korelaciji?

Već za vreme vlade Vojislava Koštunice (one prve), dalo se primetiti da se Guča egzitovala. Da je od narodnog sabora postala pravi festival. Da li se danas Egzit ‘pogučio’?

Pročitajte knjigu ‘Prodaja pobunjenika’ DŽozefa Hita i Endrjua Potera. Dobra je da se oslobodite iluzija. Knjiga govori o generaciji bejbi bumera koja je šezdesetih godina individualne slobode pretpostavila Makartijevoj eri rigidne ideološke uniformnosti, i ‘moralne discipline’. Kako se potrošački kapitalizam obračunao sa kontrakulturnim buntovništvom. Prevedeno na srpsko iskustvo, to vam je kao kad operater mobilne telefonije u reklami aludira na studentski bunt protiv Miloševića pa neka cura u megafon viče – ‘hoću da slobodno pričam koliko hoću’, a misli se na bonus minute i jeftiniju tarifu koje dobijate u mobitel ‘paketu’.

Akademik Dušan Teodorović je nova opoziciona zvezda. Već ga pominju za predsedničkog kandidata. NJemu milo. Teodorović ima dosta pametnih u analizi, ali pravi osnovu grešku koja se često ponavlja u antivučićevskom taboru – a to je da Vučić nema radnog dana staža, da ništa nije radio a nas tera da radimo, da je malo nešto bio zaposlen u jednoj sportskoj hali i to je to. Što, bio bi kao bolji da je bio pravnik u ‘PKB-u’, recimo?

Onaj ko hoće ozbiljno da se bori protiv Vučića mora da shvati da on ima više od dvadeset godina radnog staža, a zbog Šešelja – u smislu trpljenja, savladavanja tehnologije vlasti, filozofije autoritarne partije, i raznih fora u koje se svakodnevno uveravamo, neke su mu godine možda i beneficirane. I valjda se vidi da je mnogo vremena proveo radeći u sektoru propagande i marketinga.

Da li je Titu bilo bitnije što je neko vreme radio kao mašinbravar ili mu se vreme provedeno u Kominterni računa ‘kao da ništa nije radio’? Da li je Tadiću za politiku bilo bitnije što je bio zaposlen kao psiholog u školi, ili što je ‘nezaposlen’ sedeo po ‘slobodnim univerzitetima’, i kući slušao LJubu, Dobricu, Milovana, što se motao po DS, što je imao Sloba Gavrilovića kad je trebalo… Zar je Milošević zato što je radio u socijalističkoj banci bio dobro rešenje za Srbiju. Zar je Ivan Stambolića bio bolji od njega zato što je radio kao KV metalostrugar u Industriji motora Rakovica, ali se iz privrede doškolovavao kroz pravni fakultet za političara?

Dobro, sutra Vučića može da pobedi baš ‘zaposlen’ čovek, ali ne treba tako banalno potcenjiavati rad i iskustvo u politici. Pa i ovima kad šetaju s ‘patkicom’ to se ne piše valjda u radnu knjižicu, ali je za političko iskustvo jako bitno.

Propali puč u Turskoj je pokazao koliko je banalno, pomalo i rizično, kreiranje operetskih udara po Srbiji protiv Vučića ili insistiranje na raskrinkavanju inflatornih pokušaja destabilizacije srpskog premijera/mandatara u tobožnjoj sprezi stranog faktora i pete kolone. Deo Vučićeve propagande uspeo je da svaku kritiku ili pokušaj destabilizacije nekog autoritarnog lidera maltene dovede u korelaciju sa potencijalnom zaverom protiv srpskog premijera/mandatar. U kakvoj je to vezi sa Vučićevom evropskom politikom, bog sveti zna. Inercija autoritarnosti je deo onog iracionalnog u ovom režimu. I to je deprimirajuće. Zašto bi se Vučić, recimo, branio u Minsku, kao Srbija u Kninu, kad ne mora?

Jer, sad bi po toj mentalno-političkoj matrici trebalo iz Srbije braniti Erdogana i bar imati simpatije za njegove kontramere. Toliko daleko da idu ne usuđuju se ni Vučićevi propagandisti, jer valjda vide da je glupo. Te analogije (kao i one da je Erdogan bio proba za Putina, i stavljanje Srbije sa evropskom agendom u tu igranku) su zaista neugodne i valjda nepotrebne za Vučića koji otvara bitna poglavlja u pregovorima sa EU. Uostalom, Erdogan nije bio meta ‘šarene’ već ‘sivomaslinaste’ taktike. Tek su stvari zaista neugodne ako znamo srpsku pretorijansku tradiciju. Ona nije baš tako ‘šarena’.

Čujem da je Vučić pohvalio Dačića ‘na vladi’ da dobro brani interese Srbije. Možda i u euforiji zbog toga (i nove vlade), Dačić je pokušaj puča protiv Erdogana uporedio s Petim oktobrom. Znamo da nije baš mislio tako, jer za razliku od Vulina na koga je pokušao da zaliči, Ivica bi nas uvek polivao toplom vodom kad bi morao. Dačića upravo određuje tak kontrast u odnosu na Vulina. Ne samo u poimanju ‘levice’. I zato je simpatičan i onima koji preziru sistem/sisteme u kojima se afirmisao.

Primetili ste koliko je Koštunica postao intrigantan od kada tihuje. Šta li misli? Tadić bi bio još intrigantniji da je posle izborne noći i onoga ‘vidimo se u nekom drugom filmu’, nestao kao DŽoni Štulić, koji više nije umeo da se snađe ili nešto da kaže. Mnogi bi sad trčali kod Tadića u neku Holandiju da bar pokušaju da ga intervjuišu. Ko zna, možda bi se pojavila i neka nostalgija.

Srbija će biti važna tema hrvatske izborne kampanje. Traumatično je i pomalo histerično njeno popuštanje Srbiji u evropskim integracijama. Nema utehe ni što je to pod pritiskom. Bivši predsednik Ivo Josipović pokušava da racionalizuje stvari.

Možda neko misli da je Hrvatska dobila status arbitra i koordinatora EU integracija eks YU prostora, pa se sad Zagreb ljuti što mu se kruni taj integritet. Stvar je u suštini prosta. Nije se Hrvatska odvajala ratom od Jugoslavije da bi sad opet bila tek tako u nekoj zajednici sa Srbijom pre svega. Normalizaciju Hrvatske prema EU integracijama Srbije, može dovesti samo normalizacije Hrvatske prema Jugoslaviji i jugoslovenstvu. A tek posle toga se na platformi prosvećenog antijugoslovenstva može normalizovati svest da će se opet biti sa Srbijom u nekoj zajednici koja ima ne tako malo od Jugoslavije u sebi. Bar koliko i od Austro-Ugarske.

Sećate li se koliko je nekad Sanader uveravao hrvatsku javnost da nema bojazni da će se sa Srbijom ‘u paketu’ ući u EU. Jer, čemu onda iskustvo, tabu i diskurs ‘Domovinskog rata’?

Eh, a kad se mi setimo da je nekad i ‘paket s Hrvatskom’ bio realna opcija za našu srećnu budućnost.