‘Ladno pivo

Na toj televiziji i vremenska prognoza je integrisana u smislu da u istom bloku možete saznati kakvo će vreme biti i u Rijeci, i u Zenici i u Nišu. Ali, zbog toga i ova naša Požega ponovo je postala 'Užička', a što podrazumeva da je ona druga 'Slavonska'. Poslednju etapu srednje škole, posle silnih peripetija, završio sam u Požegi (Užičkoj) i u tamošnjim školama bila je praksa da se ide u posetu vršnjacima u onu drugu Požegu – Slavonsku. Posete su bile po principu uzvratnih, a ista imena varoši su ovu praksu učinile više logičnim od usiljenog negovanja 'bratstva i jedinstva'. Naravno, takva međupožeška fluidnost danas deluje prilično nadrealno. Nisam imao tu privilegiju da odem u Slavoniju. Više se ne sećam, da li je te 1987/88. taj običaj već zamro, da li me nisu predložili ili su me predložili a mene je jednostavno mrzelo. Nisam imao ništa protiv Hrvatske, nego mi je jedna 'Žega' bila sasvim dovoljna. Doduše tada ne ovako poplavljiva. Sa dilandogovskom maglom gustom do podneva.

Mnogo kasnije, kad je prošao i rat, upoznao sam jednog Hrvata iz Požege (Slavonske) koji mi je rekao kako mu je mnogo simpatično bilo ono 'Alo Požega koje je Rambo Amadeus konceptualno preuzeo iz filma 'Užička Republika', iako ovaj pre Ramba nije gledao taj komunistički blokbaster Žike Mitrovića iz 1974. godine, niti je bio u programu đačkih međuposeta.

Bilo je još zajedničkih toponima. Na primer, Ravna Gora kod Gornjeg Milanovca i Ravna Gora u Gorskom Kotaru. One nisu mogle da se bratime iz razumljivih razloga.

Generalno postoje tri teorije kako je Jugoslavija mogla da se rasturi u miru, ili da se sačuva kao neka regionalna labava zajednica. Prva teorija je ona o uspešnom vojnom puču. Čak i da je umesto Veljka Kadijevića prvi čovek JNA bio Branko Mamula, sumnjam da bi to uspelo. Druga teorija je da su neke ujdijevsko-jutelovsko-reformske snage pod patronatom Ante Markovića mogle da nađu rešenje tako što će jugoslovensko pitanje postaviti kao demokratsko. Obe teorije nisu imale šanse pred nacionalističkim ludilom. Postoji i treća, u koju sam sklon da poverujem, a nju je na vreme lansirao Milovan Đilas. I koja je mogla da kanališe nacionalizam.

Upitan u jednom intervjuu za zapadni medij o sudbini Jugoslavije posle Tita i sve većih sumnji u održivost socijalizma i kao integrativne snage višenacionalih zajednica, Đilas je rekao da bi stabilnost mogle da obezbede dve, uslovno, rečeno 'demohrišćanske stranke' koje bi pobedile u Srbiji i Hrvatskoj kad dođe zora pluralizma. Na neki način, Tuđmanov HDZ je i imao određenih 'demohrišćanskih' elemenata, mada jako zagušenih udbaškim tvarima u temelju i proustaškim u tkivu. Nacionalizam Miloševićevog SPS je imao 'birokratsku' crtu (ciničan metod populizma 'antibirokratske revolucije'), ali nikakvu 'demohrišćansku'. Milošević je SPS odveo u baasističkom pravcu; u partiju sadamovsko-asadovskog tipa, sa zjuganovljevskim elementima. Takav tip partije ubrzo je geopolitički fascinirao i Šešelja što će rezultirati njegovom, Vučićevom i Todorovićevom posetom Bagdadu 2001.

Dobro, iako je demohrišćanska ideja imanentna katoličkim, a ne pravoslavnim društvima, u Srbiji poznih osamdesetih godina ona nije imala politički resurs u proklamovanoj 'sabornosti'.

Možda je neka partija tipa Draškovićevog SPO-a ili Koštuničine DSS (kakva je bila 1992) mogla da simulira srpsku 'demohrišćansku stranu'.

To što onda nisu mogli srpski i hrvatski 'demohrišćani' možda će moći danas Karamarko i Vučić. Neće to biti baš sestrinske partije, ali stvari bi bile stabilnije.

Hrvatska varijanta zajedničkog jezika ima jednu jaču socijalno-političku dimenziju. Kao u doradi purgerskog hrvatskog kako je Nenad Briksi prevodio 'Alana Forda'. Mnogo više budi klasnu svest kad Bob Rok kaže 'opet sniježi a nema kruha' nego kad neko kaže 'opet pada sneg a nema hleba'. Tako i danas kad Hrvoje Klasić, istoričar i profesor Filozofskog Fakulteta u Zagrebu, kaže da su HDZ i SNS 'pučke' stranke – to zvuči mnogo uverljivije nego kad kažeš da su to 'narodne' stranke.

Evropska narodna partija, ili još bolje Evropska pučka stranka (European People's Party- EPP), okuplja hrišcansko-demokratske i konzervativne stranke u EU. Naprednjaci teže članstvu u toj organizaciji. HDZ je već tamo.

Ono što nije moglo da prođe u UN; prolazilo je u Evropskom parlamentu. Rezolucija o genocidu u Srebrenici, na primer. Kad su u pitanju teme tipa Srebrenica ili Šešelj, i još ponešto, hrvatski poslanici, nezavisno da li su HDZ ili SDP, prilično su agilno na stvarima koje se u većinskoj Srbiji tumače kao 'antisrpske'. Nije malo ni onih u Srbiji koji misle da i kad su u pravu hrvatsko evropski parlamentarci, da nije baš najugodnije da nam Hrvati sole pamet i dele moralne lekcije. U tim 'generalnim' stvarima, slično su, kao evropski parlamentarci, rezonovali i Andrej Plenković (HDZ) i Tonino Picula (SDP).

Biće zanimljivo gledati kako će HDZ glasati, kad dođe vreme, prilikom primanja SNS u zajednicu narodnih (pučkih) partija. Evropski izvori Danasa (a pokazali su se toliko puta pouzdanim), kažu nam da je sugerisano HDZ-u, da na izvestan način pomogne SNS-u. Pomoć je i da ne odmažu, ali Evropljani (možda najviše Nemci i Austrijanci), očekuju i proaktivan stav. Načuo sam i iz hrvatskih izvora da HDZ 'neće zatezati'. I ne treba da vas obeshrabri kad hrvatski ministar spoljnih poslova Miro Kovač, deli packe Srbiji kako hrvatska manjina nije zastupljena u izbornom sistemu Srbije. Bio je skoro inkognito Nikolićev emisar u Zagrebu. Nema posebnih uslova za posetu srpskog predsednika Zagrebu. Od Kolinde stiže poziv kad prođu aprilski izbori u Srbiji.

Sećam se jedne tople junske večeri u Beogradu u vreme pre 'arapskog proleća'. Sedim s prijateljem u bašti neke kafane. On je veliki rusofil iako živi i dela kao zapadnjak. Astal do nas dva Rusa. Kad ih je čuo, odmah im je ovaj moj poslao turu. Oni se zahvalili, a on ih posle pozvao za naš astal. Jedan od ove dvojice izgleda kao da bi se baš njemu predao Fon Paulus, a drugi izgleda kao da je otkrio novi dizajn 'fante' tako što je slepom čoveku opisao žutu boju. I mic po mic dođemo do teme hoće li ko gde na more. Ovaj 'sa Staljingrada' kaže da neće, ide kod svojih u Rusiju, a ovaj 'fantasti' kaže – hoću, u Kroaciju! Kad to čuo, ovaj moj drug zaneme. Kao da mu se ceo svet srušio. Popiše simpatične Ruje piće i odoše, a ovaj moj: 'Pa zar u Hrvatsku?' Ja ga tešim da je za razliku od Šešeljevih radikala, Ruska Federacija priznala Hrvatsku. Nisam ga oraspoložio.

Setim se ove letnje bizarne priče kad sam pre neki dan u hrvatskim medijima pročitao da je tamošnji ruski ambasador Anvar Azimov, svojim domaćinima najavio dolazak 300 hiljada turista iz Rusije ove godine u Hrvatsku. I još je najavio investicije. Hrvati se zbunili, pa rekli da je Jadran prebukiran, i zamolili Ruse da spuste na sto hiljada, ako mogu. Lova, kao i krv, nije voda. Ministar turizma Hrvatske Anton Kliman brzo se korigovao i najavio jednostavnije izdavanje viza za ruske turiste.

Zar je moguće da će biti više ruskih turista u Hrvatskoj nego srpskih na Krimu?

Frontmen Hladnog Piva Mile Kekin, uzburkao je strasti antifašističkom porukom uperenom protiv proustaške desnice i jačanja ksenofobije u hrvatskom društvu. Šteta što i mi u Srbiji nemamo ovakvog Mila koji treba da nam bude bitniji od onog koji ide Lajkovačkom prugom, i od onog koji voli disko i od onog protiv tranzicije. Pravom pank rokeru nije mesto u domovinskim bend ejdovima. Tek kad vidiš ovakve velike gestove još ti je odurnija narodnjačka snishodljivost, kako estradnih zvezda pred političarima i mafijašima, tako i onih početnika koji skrušeno stoje pred žirijima u pevačkim nadmetanjima i slušaju pogrde kako su umislili da su Šaban ili Ceca, ali i ohrabrenja da ne znači da to neće biti ako se potrude dovoljno. Ustvari, odvratna ti je svaka saharinska muzika bez stava. Svako ljubavno prenemaganje ili zavičajno ašikovanje.

Koliko tih pevačkih zvezdica zna da je u Svračkovu kod Požege rođen Petar Leković, kamenorezački radnik, zamenik komandanta Prvog bataljona Druge proleterske brigade i prvi narodni heroj Jugoslavije, proglašen još za života, marta 1942. U junu iste godine je poginuo.

Zato 'Ladno pivo. Kako u Požegi i dalje zovu hladno. U bar jednoj od one dve.