Lajbah

 Zašto su vas svi napustili, zašto ova krv i beda, prezir, muka i krivica? Zbog čega se na vas okomio ceo svet? Dragi prijatelji, nesreća je došla jer vas je napustio Bog. Bog vas je napustio jer ste zaboravili na njega. Jer ste umesto njega, umesto istine, izabrali greh…” Velikodostojnici SPC i srpska nacionalna elita očigledno nije saslušala i primila k znanju ovaj govor jer da jeste danas ne bi toliko govorilo o „nepravdi“, i pred bujicom i pred Lukašenkom.

Taj govor bio je efektan odgovor na stihove Braće Bajić “na Triglavu neće žito, nek vam seju Tito i Kardelj“ posle kojih se učinilo da Srbija nema pravo na budućnost.

Mlakar, kanonik Odeljenja za čistu i primenjenu filozofiju Neue slowenische kunst, nije ostao dužan ni Hrvatima, U svojoj knjizi “Uvod u Boga” ističe: “Hrvati su naša braća, Hrvatice su naše ljubavnice”. Srbi su kao “poklon” od Lajbaha dobili verziju nezvanične himne Mars On River Drina sa albuma NATO (1994)

I pazite šta je Ivan iz Lajbaha na vreme rekao: “NATO je stvoren da bi Amerika ostala tu i držala Nemce i Ruse izvan igre. NATO je veoma paradoksalna organizacija koja se još uvek zasniva na principima iz 1949. godine. Situacija na Balkanu je budućnost Evrope”. Turneju “Okupirana NATO Evropa” završili su koncertima u tada opkoljenom Sarajevu. Poznati su i po obradama: In The Army Now (Status Quo), Final Countdown (Europe), One Vision (Queen). Da, bend je tvrdio da ako razumete Queen onda razumete i fašizam. Iako partija i SUBNOR nisu to mogli razumeti, kao ni bilo šta od „hiper identifikacije“ u to vreme, posle svih godina partija i SUBNOR su na neki način bili u pravu. Neue slowenische kunst, sa svojom muzičkom sekcijom, jeste bio dobar u dekonstrukciji neodrživog, ali sigurno ne i nevin u krajnjem bilansu. Bar ne nevin kao Bijelo dugme ili Zabranjeno pušenje. Jer paradoksalno, uprkos evropskoj slavi „Rammsteina za odrasle“ oni su u suštini i dalje „jugoslovenski bend“.

U vreme albuma Opus Dei (1987), sa vagnerijanskom simfoničnošću, sa pogrebnom obradom pop hita Life Is Life (Leben Heisst Leben), sa zlokobnom F.I.A.T. Laibach (staro nemačko ime Ljubljane) je bio Peter Filfan YU rock scene. Najbolji košarkaš Slovenije Peter Filfan, bolji i od Daneua i od Zdovca, prvi je u tadašnjoj SFRJ “zakucao” preko glave, ali je i umeo da skine gaće pred publikom ako bi ga izbacila iz takta. Ali, kako je bend postao etablirani deo završenih „procesa na Istoku“, sve je više klizio u bizarnost mistifikacija, i blage dosade, napuštajući Vilfana i podsećajući na jednog drugog slovenačkog sportistu – skijaša Bojana Križaja, koji je prečesto taktizirao na stazi, mrcvareći i publiku i sneg. A oni nesrećnici koji su se 1984. za vreme Olimpijade zadesili na odsluženju vojnog roka u Sarajevu sigurno se sećaju, kao moj rođak, kako su pod reflektorima celu noć cokulama tabali stazu koja je posle polivana šmrkovima iz cisterni jer je Križaju odgovarala zaleđena staza. Uprkos trudu JNA, Križaj se plasirao čak ispod desetog mesta. Nastup benda u u BG klubu EXXL 2000. čak je i po oceni fanova, bio u najmanju ruku mlak. Srećom, povod za skandal koji je izostao na koncertu pronađen je u Otporu: “Mi smo apolitična grupa i da smo znali da su naši koncerti u organizaciji Otpora ne bismo prihvatili da nastupamo”, bio je stav Lajbaha koji su preneli njegovi članovi Nikola i Ivan. Grupa smatra da je tada iz “isuviše skučenog prostora” ipak uspela da izvuče maksimum.

Lajbahovci su posebno istakli kako nikada nisu pružali nikakav politički otpor. Jedino su, navodno, pružali otpor vremenu. Ali ko je više gledao a manje slušao “Modelsice” u tom istom EXXL-u znao je ne samo da od gledanja nema selameta već i da se Slovenci ponašaju kao babe. Činilo se, proces erozije učinio je svoje. I da ostaje za briselske muzeje slavna istorija posebno sa “Novom Akropolom”. Gledao sam ih još jednom posle, u SKC, i učinilo mi se da se „rundekizuju“, te da će finale logično biti svirka pred sto hiljada ljudi u panteonu YU rocka – na Beer festu. Dok su u međuvremenu propustili prave konceptualne izazove: Nastup u Čačku na otvaranju „Merkatora“, ili nastup u Valjevu na otvaranju pogona „Gorenja“.

No, dobro, greška u prognozama je bila velika, jer u 2014. stoje ponosno i uspravno sa albumom Spectre. Neočekivano, ali kao da su se približili albumu koji je isto izašao 1987. kao i Opus Dei, a to je Pet Shop Boys album Actually. Novi proizvod Spectre je senzacionalan disko sa političkim prilikama koje su im krenule na ruku: NATO, Ukrajina, Snouden, Asanž, pobeda „bradate žene“ na Eurosongu… Ali, kad imaš ovakav kvalitetan, i globalno razumljiv muzički proizvod, lako sve dobija smisao; i faza „spektralnog buđenja“, i degolistička paradigma na steroidima o Evropi od Atlantika do Pacifika, i iluzija o „poslednjim Jugoslovenima“ kako ih neko može definisati. Mada, oni su se davno izjasnili da ne postoji famozni “jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor”, a za pokret Neue slowenische Kunst tvrdili su da je država, virtuelna naravno.

– Dok je Jugoslavija bila u jednom komadu, Slovenija nije egzistirala kao država tako da je ona predstavljala jedan utopijski koncept države što predstavlja savršenu vezu između umetnika i složenijeg mehanizma vladavine. Nama se dopada činjenica da živimo u utopijskom državnom obliku te smo stoga prvih nekoliko godina proveli u definisanju nacionalne paradigme. Kada se Slovenija organizovala kao samostalna država mi smo odlučili da sebi ne možemo pretpostaviti nešto što nije utopijsko i da ne možemo ulaziti u pragmatične veze sa stvarno postojećom državom već da moramo naći neku drugu vezu sa nečim što ne postoji, što je, dakle, utopija, odnosno savršen oblik države. Odlučili smo da sebe proglasimo za državu tako da svako može postati njen građanin. To je virtuelna država bez teritorije, granica i nacionalnosti. To je socijalna skulptura koja može trajati večno – zvaničan je stav Lajbahove “secesije”. Igor Vidmar, rok promoter i svedok “Lajbahovog križnog puta” ocenio je svojevremeno “NATO” kao mračnu pop-sliku jednog trenutka u Evropi, “lucidnu metaforu tog čudnog stanja jednog hedonizma, jedne nebrige ili razbibrige sa zloglasnim MTV na čelu, koji uopšte ne posustaje uprkos svim grozotama koje se još dešavaju i koje je Evropa “zaboravila”. Vidmar je verovatno u pravu kada kaže da je Lajbah na vreme shvatio lekciju punka. Činilo se da je beogradski EXXL bio njihov Vaterlo, poraz Lajbaha kao metafore. I zato je Spectre toliko moćna. Rok Petrovič je nekad mislio da će moći da skija a da ne skijama ne dotiče sneg. Ovaj album bi bio takvo astralno muzičko iskustvo.

S njim, grupa kao da napušta i komotnu poziciju „apolitičnosti“, makar kroz „kominternovski“ pokušaj angažovanosti (pravljenje političke partije). Militantne simfonije danas zvuče realno, i kako neko lepo primeti „aludira se na heroizam digitalnih Prometeja“. Ovo levičarenje deluje sasvim optimalno.

Vratimo se još jednom na Opus Dei; završetak govora Vinstona Čerčila na The Great Seal otvara pitanje o tome kako će se Istočna Evropa snaći sa zapadnim vrednostima. Ukrajina 2014. tada je zaista izgledala daleko.

Zbog poplava BG koncert Lajbaha pomeren je za večeras. Menadžer grupe Jani Novak obećava „fini lajbahovski politički miting“. Ako više nisu „apolitični“, eto bilo bi lepo da čujemo šta oni misle o Vučiću i da li veruju da u Srbiji ima baš toliko (samo)cenzure.