Lajbah: 40 godina večnosti

Ali, ako sad i bude ćurke, to će nam saopštiti Vučić u nekom vanrednom obraćanju.

Delovao je mnogima nemoguć današnji Vučić gledajući u onog Vučića koji je na polaganju Tadićeve zakletve u Skupštini nosio majicu sa Šešeljevim likom.

Radikali su optuživali demokrate da se sa inauguracijom rasipaju novcem, a Vučić je, kaže legenda, pitao Šutanovca: „Po kom je ovo zakonu?“, na šta mu je po predanju Šutanovac odgovorio: „Po zakonu o samoupravljanju.“

Eto, to sad i Vučić može da kaže kad ga za nešto pitaju „po kom je ovom zakonu“.

Ni te 2004, a ni 2012. kad je bila inauguracija Tomislava Nikolića retko je ko mogao pretpostaviti da će 2021. Vojislav Šešelj maltene biti kompenzacija za nekadašnji školski program i da će deci u intenzivnim i ekstenzivnim pojavljivanjima po jutarnjim programima objašnjavati poznavanje prirode i društva.

I vrlo moguće da će Šešelj nekoj današnjoj deci i đacima biti ono što je nekoj drugoj deci u školskom programu bio Žarko Korać – (Po)Nedeljnik, Putokaz, Metla bez drške.

No dobro.

Bitna je simbolika i te čudne koincidencije: Samo koji dan pre Nikolićeve inauguracije Lajbah su bili predgrupa Merilinu Mensonu u Beogradu i izveli su i svoju muziku iz senzacionalnog i tada aktuelnog filma Iron Sky o tajnoj nacističkoj bazi na Mesecu.

Uprkos izvesnoj rundekizaciji, Lajbah je tada i dalje bio Ramštajn za odrasle i sećam se kad mi je jedan prijatelj iz Slovenije tih dana cinično rekao da je šteta što Lajbah nije nastupao na otvaranju Merkatora na Novom Beogradu.

Setimo se katarzičnog govora koji je Petar Mlakar, jedan od članova benda, održao u Beogradu na koncertu 1997, godine kad je Danas počeo da izlazi: „Dragi Srbi, želim da vas pitam, kako to da je Srbija tako mala? Pa to nije ni nalik onome što je zamišljao Sveti Sava. Gde je sad ta silna granica na Kupi? Zašto su vas svi napustili, zašto ova beda, prezir, muka i krivica? Zbog čega se na vas okomio ceo svet? Dragi prijatelji, nesreća je došla jer vas je napustio Bog. Bog vas je napustio jer ste zaboravili na njega. Jer ste umesto njega, umesto istine, izabrali greh…“

I zar danas nije pomalo konceptualno da baš državna kuća u Vučićevoj Srbiji – Službeni glasnik – objavljuje kapitalnu foto-monografiju Laibach 40 godina večnosti Teodora Lorenčiča, nekadašnjeg člana kultne slovenačke grupe.

Monografija je imala i promociju sa izložbom u Jugoslovenskoj kinoteci krajem ovog aprila.

U dugom razgovoru od nekoliko sati Lorenčič me je nedavno ubedio da pretpostavljena jugoslovenska pozicija Lajbaha ne bi danas bila oportuna (kvaziprovokativna), odnosno da bi Lajbah danas iskreno branio Jugoslaviju, što je i imanentno njegovoj praksi o disoluciji jednih država i stvaranju drugih.

Lorenčič mi je naglasio da Lajbah nije mogao biti čak ni korisni idiot za dezintegraciju SFRJ, jer samrtni odar Jugoslavije nije spremio Lajbah već Tito lično.

Lorenčič, koji danas proučava Aleksandra Rankovića, tvrdi da je Laibach kunst samo teatralizovao društvenu situaciju jezikom same vladajuće ideologije – armijskim uniformama i tako bio optužen za nacizam i fašizam.

Uostalom, u trećoj tački Manifesta (Laibach kunsta) jasno se kaže, a i dalje važi: „Svaka je umetnost podvrgnuta političkoj manipulaciji sem one koja govori jezikom te manipulacije.“

Što to ne koristimo?

Lorenčičeva monografija je road movie priča o Lajbahovoj istorijskoj turneji Occupied Europe 1983, i otkriva nam dosad neobjavljene fotke sa Zapada Evrope, ali i one iza gvozdene zavese – iz Mađarske, DDR i Poljske.

Tu su oba Berlina.

Sasvim je prirodno (estetski svakako) da je Lajbah jedini strani bend koji je nastupao u Severnoj Koreji.

Srbi su od Lajbaha dobili verziju nezvanične himne Mars On River Drina sa albuma NATO (1994).

Pitao sam Lorenčiča da mi nakon toliko godina objasni stvarni motiv za to, a on mi je postavio kontrapitanje – „a zar to nije bila epopeja?“

I kad smo već kod introspektivne prošlosti, pazite šta je Ivan iz Lajbaha na vreme rekao: „NATO je stvoren da bi Amerika ostala tu i držala Nemce i Ruse izvan igre. NATO je veoma paradoksalna organizacija koja se još uvek zasniva na principima iz 1949. Situacija na Balkanu je budućnost Evrope.“

Lajbah je u suštini i dalje i jugoslovenski bend.

Njegovu slovenačku inicijaciju je bizarno redukovati u temelje države na čijem čelu su danas Janša i Pahor.

U poglavlju Duge noći samoće na Novom Beogradu, Lorenčič podseća na koincidenciju pojavljivanja Lajbaha i Šešelja na YU sceni ranih 1980-ih i izgubljenu šansu da tih godina Vuk Drašković dođe na njihov koncert.

Iako mi je Lorenčič naglasio da je i teoretski nemoguće da Lajbah bude dekadentan, nastup benda u BG klubu EXXL 2000. čak je i po oceni fanova bio u najmanju ruku mlak.

Srećom, povod za skandal koji je izostao na koncertu pronađen je u tadašnjem Otporu: „Mi smo apolitična grupa i da smo znali da su naši koncerti u organizaciji Otpora ne bismo prihvatili da nastupamo“, bio je stav Lajbaha.

Izgledalo je tada u EXXL da je proces erozije učinio svoje.

I da ostaje za muzeje briselske Evrope slavna istorija posebno sa Novom Akropolom.

Učinilo mi se da se zaista nepovratno rundekizuju svojim BG nastupima (i onim u SKC), te da je finale procesa logično svirka u panteonu YU rocka – na Beer festu.

Upravo uz Rundeka, i Divlje jagode, ali i Stereo MCs te 2009.

Nije tada, ipak, bio problem u Lajbahu već u ideologijama koje su gorivo Lajbah mašine.

Neoliberalizam je još bio toliko jak da je i Lajbah morao da se ponaša tržišno, uspon populizma još je bio daleko, kao i put u Severnu Koreju.

Teško je iz te perspektive bilo konstruisati i Vučića u neotitoističkoj poziciji ili koncept vakcinacije na BG sajmu.

Što bi zaista bio pravi ambijent za još jedan Lajbahov koncert u BG.

Priznajem, moja greška u prognozama je bila velika, jer već 2014. Lajbah stoji ponosno sa albumom Spectre.

Neočekivano, ali kao da su se približili albumu koji je isto izašao 1987. kao i njihov Opus Dei, a to je Pet Shop Boys album Actually.

Spectre je bio senzacionalan disko, a i stvari u svetu su krenule naruku Lajbahu: NATO, Ukrajina, Snouden, Asanž, pobeda bradate žene na Eurosongu, populizam…

Odjednom, sve je lako dobilo smisao; i faza spektralnog buđenja, i degolistička paradigma na steroidima o Evropi od Atlantika do Urala (možda i Pacifika), i iluzija o poslednjim Jugoslovenima kako ih neko može definisati.

Mada, oni su se davno izjasnili da ne postoji famozni jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor, a za pokret Neue slowenische Kunst tvrdili su da je država, virtuelna naravno.

Slovenački skijaš Rok Petrovič je nekad mislio da će moći da skija a da skijama ne dotiče sneg. Spectre je baš takvo astralno muzičko iskustvo.

U Jugoslaviji Lajbah je definisao slovenačku paradigmu kao utopijski oblik, ali kad se Slovenija organizovala kao samostalna država, bilo je deplasirano ulaziti u pragmatične veze sa stvarno postojećom državom.

Tražile su se nove (auto)utopije.

I zbog današnje Lajbahove uslovno antibriselske pozicije, a i živih sećanja na slovenački prvobitni greh iz vremena Cankarjevog doma, logično je da Lorenčiča pitamo o Janšinom non-pejperu.

On skida krivicu sa Slovenije i upire prstom na Edija Ramu.

Igor Vidmar, rok promoter i svedok Lajbahovog križnog puta, ocenio je svojevremeno album NATO kao mračnu pop-sliku jednog trenutka u Evropi, „lucidnu metaforu tog čudnog stanja jednog hedonizma, jedne nebrige ili razbibrige sa zloglasnim MTV na čelu, koji uopšte ne posustaje uprkos svim grozotama koje se još dešavaju i koje je Evropa zaboravila“.

Vratimo se još jednom na Opus Dei; završetak govora Vinstona Čerčila na The Great Seal otvara pitanje o tome kako će se Istočna Evropa snaći sa zapadnim vrednostima.

Ukrajina 2014. tada je zaista izgledala daleko. Nekad se govorilo minus Slovenija, plus Albanija. Vratili su se i Slovenija i Janša, a Albanija nije otišla.

U sve manje virtuelnoj trećoj Jugoslaviji – takozvanom regionu (u Jugoslavije ne računamo Miloševićev provizorijum SRJ), Lajbah bi danas vrlo moguće dobio AVNOJ-evu nagradu.

Lorenčič se Beogradskim manifestom iz septembra 2018. proglasio poslednjim pesnikom Jugoslavije: Niko neće da me gleda / A kamoli / Da me voli / Kad plačem iznad ponora propasti / Vrste moje / Vama pričam dušmani vlastitog dušmanstva.

To je iz njegove pesme Meditacija.