Lasso atropin

Aktuelna beda političkog marketinga samo je uslovno beda. Jer se iza krije surovi pragmatizam. Na prvu loptu, Tadićevi slogani o investicijama, radnim mestima i sigurnosti možda deluju neukusno, ali u podtekstu lider DS samo parafrazira maestralnu parolu SPS iz 1990: „Sa nama nema neizvesnosti“. U prevodu, sa nama u ovoj složenoj situaciji bar ima taljiganja, ili makar tavorenja, pa što bi onda dragi građani rizikovali?

Predizborni spotovi političkog mejnstrima liče najviše za reklame za bankarske (uglavnom stambene) kredite. Iako je Srbija većinski zemlja zabrinutih ljudi, u spotovima su svi srećni do tačke kompulzivnog revizionizma stvarnosti. S jedne strane nije to nelogično; jer narod ne voli da vidi sebe i svoju bezidejnu sirotinju na ekranu. DEPOS je probao, istina u neuporedivo težim okolnostima, na taj način 1992, pa ih je SPS počistio sa briljantnim „Tako treba!“, te onim „Nije na prodaju! ispred srpske kuće na Kosovu.

Kažu da je čovek koji priča sam sa sobom ili lud ili pravi kuću (kupuje stan na kredit). Takvih nema u spotovima, ni bankarskim ni političkim. Tamo su svi zagledani u bolju budućnost. Stvarnost im je odskočna daska. Kao u spotu za margarin „dobro jutro“. U toj reklami od pre koju godinu nema rezigniranih, margarin mažu bogatuni; svi zgodni i uspešni; muž (verovatno neki menadžer) ulazi u dobra kola, i pozdravlja familiju ili komšiluk sa „dobro jutro!“. Neka zgodna sredovečna dama mu odgovara „dobro jutro!“. Tu se mota i neki zlatni ritriver. I sve bi bilo lepo kad ne bismo znali da je margarin sirotinjska hrana. Ko je češće išao po svadbama gde gosti donose torte kao „prilog“, lako je mogao da prepozna one sa orasima i čokoladom, i one margarinske od kojih otpadaju plombe. I ja kad bih mogao da odlučujem, pre bih preporučio partijama totalnu virtuelizaciju Srbije, uključujući i bezočnu departizaciju, nego surovu realnost. Estetski i moralno beskrupolozne šarene laže sugerišu onu staru SPS „Tako treba!“ U toj virtuelizaciji jedino naprednjaci imaju racionalno estetsko opravdanje; jer ispoliranošću uspešno pariraju stalnim pokušajima DS da još jednom u podtekstu utiče na podsvet birača, po matrici straha od devedesetih, da zaigra na strah od redizajniranih šešeljevaca; da izbore predstavi kao izbor između „rata i mira“, „izvesnosti i neizvesnosti“. Iako je u stvarnosti SNS presudno doprinela normalizaciji izbora putem pacifikacije političkog polja i pravljenja dvotrećinskog konsenzusa oko evropskih vrednosti. Ne zaboravite, ovo su prvi izbori od 1990. gde nema „nesistemskih“ partija. Marketinška uravnilovka je realno uslovljena i normalizacijom političke borbe, uprkos teškom stanju u društvu.

Sećate li se koliko su Srbi nekad kukali kako im Slovenci uzimaju sirovine (kao da te sirovine nisu plaćali), pa ih onda marketiški pakuju i prodaju ih. Te je otuda „Fruktal“ bio brend, iako nije imao sok od jabuke ni prići onom „Budimke“ iz Požege. Eto, danas je jedna druga srpska kompanija vlasnik „Fruktala“. Ali još nešto se promenilo. Nekada su slovenački marketinški majstori bivšu SFRJ delili na „zonu A“ (Slovenija i Hrvatska) i „zonu B“ (svi ostali). Za zonu A reklame su bile sofisticiranije, za zonu B prostije. Danas politički mejnstrim u Srbiji pravi reklame po standardima srpske „zone A“ koje nudi srpskoj „zoni B“. Sa malo više estetske i idejne hrabrosti moglo se drugačije. Da se pošalje ozbiljna poruka na realan način, pa i duhovit. Ne, ovi se plaše humora. Ako je u modi poljoprivreda, reklame bi trebalo da budu kombinacija „Znanja-imanja“ (ili „Znanja na poklon“) Zaharija Trnavčevića, filma „Ko to tamo peva“ i spotova braće Bajić.

Kako? U EPP situaciji iz osamdesetih godina prošlog veka, seljak izlazi iz kukuruza i postavlja pitanje: „A muharike?“ Utom, drugi seljak, sa lukavim osmehom i specifičnim naglaskom odgovara: „E, moj prijatelju, ja sam se te napasti oslobodio. Kupio sam lasso atropin“. Reklamu je uradio Želimir Žilnik i ona je uskoro postala kultna. Nema danas takvog duha u industriji svesti. Sve je ziheraški. Kao u onoj narodnoj: „Očeša se o mene ko krava o bagrem“.

Kad bi birali idealna dva protivkandidata za predsednika Srbije, da li bi našli bolje od gurua Fijata Serđa Markionea i ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Konuzina? Teško. Ostaju nam Boris i Toma, kao dva favorita. Na ovom mestu sam pre dve nedelje pomenuo mladog srpskog intelektualca koji Rasima Ljajića u smislu političke veštine poredi sa Nikolom Pašićem. Znate šta mi pre neki dan jedan Bošnjak kaže: Nikolić može biti srpski Erdogan! Pod uslovom da neki Tadićevi partneri ne prepuste svojim biračima, „poštujući njihovu inteligenciju“, da sami odlučuju u drugom krugu, a da se tome ne obraduju i neki „lavovi“ iz DS.

Tadiću je van stranke izgleda najlojalniji Nenad Čanak. Pomalo je apsurdno da je Čanak uspeo da svoj separatizam vremenom usavrši do integrativnog supstrata Srbije i koalicije. Srbija se danas sastoji od SAO Severno Kosovo, distrihta Beograd, Vojvodine i tzv. uže Srbije sa Sandžakom. Nacionalisti često Srbiju doživljavaju kao Jugoslaviju, pa im recimo Vojvodina kompenzuje Sloveniju ili bar Crnu Goru, a Sandžak BiH. Delovi građanske Srbije isto vide Jugoslaviju, samo na drugi način, pa smatraju da i Vojvodina i još neko može da se „emancipuje“ maltene kao Slovenija ili Crna Gora. Obostrano je perverzna takva „jugonostalgija“, ma koliko desničari provocirali druge „identitete“. Učesnici Četvrte vojvođanske konvencije u deklaraciji traže „saveznu“ Srbiju sa republikom Vojvodinom. Narodni pokret „Svetozar Miletić“ traži ukidanje AP Vojvodine. Nenad Čanak, između, zvuči trezveno i državotvorno.

Velika koalicija? Možda, ali samo uz tektonske poremećaje u obe stožerne partije i koalicije. Vidite li Đilasa zajedno sa Vulinom, ili Vučića sa Jelenom Trivan? Opet slušajte Čanka: „Ako bude te koalicije, ja u njoj neću učestvovati“. Ma koliko se Evropa raspitivala o stabilnoj većini i vladi kadroj da donosi odluke.

Različak? Dašak mašte u okeanu marketinga bez stida. Srpska zastava u spotu iza Čedomira J.? Pop-art iskorak.

I za kraj: Možda sam ja naivan, ali mi, dragi čitaoci, nije jasno zašto u kampanji nije malo više prisutan Vuk Jeremić, iako je drugi, ili bar treći najpopularniji političar iz DS? Evo šta mi kaže jedan đilasovac: „Njega vole glasači drugih partija, a naše nervira.“ Vi tu vidite logiku?