Letnje šeme

Evo nekoliko interesantnih detalja zbog kojih Britanci opravdavaju titulu šampiona „meke diplomatije“ (soft diplomacy). Čak je i magazin Forbs krajem prošle godine primetio da su Britanci prevazišli Amerikance u tom poslu. Forbs to tvrdi na osnovu metodologije magazina Monokl, koji svake godine objavljuje listu koju sastavlja na osnovu 50 različitih faktora. Prošle godine na listi su bile Britanija, SAD, Nemačka, Francuska, Švedska…

Tabloid San je promenio naziv u čast rođenja princa – njihov naziv se piše SUN (Sunce), ali pošto se izgovara isto kao reč sin (čita se san), novine su izašle sa zaglavljen na kome je pisalo SON.

Gardijan na svom sajtu ima opciju „Republican?“ (u desnom uglu) i ako klikneš na to, pojavi ti se verzija sajta bez vesti (ili sa minimalnim brojem vesti) o rođenju kraljevske bebe.

Interesantno je i da su „ozbiljnije“ stanice imale zanimljive „ispade“ – I na BBC i SKY reporteri su koristili cinične opaske kako vesti o euforiji i nisu baš neke vesti, ali izgleda veoma svesni da im ova priča donosi ozbiljne pare (a tek je početak), tako da po nekim procenama ovaj događaj može doneti preko 200 miliona funti britanskoj ekonomiji.

Zbog svega toga čak i američke kompanije pokušavaju da za sebe ugrabe deo tog novca (Oreo, Delta, Pizza Hut su odmah lansirale reklamne kampanje koje na neki način spominju royal, baby, princ itd. Nema pakosnih aluzija na Demijana (horor „Predskazanje“), kako su dušmani nekad hteli da napakoste Toniju Bleru preko sina.

Primetna su i česta podsećanja na princezu Dajanu, kao jednu od najomiljenijih ikona 20. veka, kako u Britaniji tako i širom sveta – od momenta kada je Vilijam dao Kejt verenički prsten svoje majke do svega ostalog. I Dajana je Vilijama iznela iz bolnice dan posle porođaja i razgovarala (i Čarls naravno) sa ljudima okupljenim ispred. Kejt je imala haljinu jako sličnu Dajaninoj; bebe su umotane u gotovo isto ćebe. Sve u svemu, ceo događaj je bio lep selebriti intermeco od naših top tema – od rekonstrukcije do Stanije i Filipa.

Jednu od svojih najlepših pesama– Candle In The Wind (Sveća na vetru), Elton Džon je posvetio Merilin Monro: „Usamljenost je bila teška. Holivud je od tebe stvorio superzvezdu, a patnja je bila cena koju si platila.“ Elton Džon je ovu pesmu prepevao u spomen princezi Dajani nakon njene pogibije.

Elton Džon je gej. Da se on prošetao Budvom, sumnjam da bi imao neprijatnosti. Čak da se prošetao i sa bračnim partnerom. Kao i kad je nedavno imao koncert u Beogradu. Nije bilo nikakvih protesta. Zašto? Zato što je „normalno“ da je Elton Džon gej (peder). U političkom smislu njegova seksualnost je irelevantna za ovdašnje prostore – apolitična je, dakle. S druge strane, gej parada je, između ostalog, i političko pitanje. I tako je u Beogradu, Budvi i Splitu. Negde teže, negde lakše, ali svuda je napeto.

Jednom sam bio u Kopenhagenu na nekom heteroseksualnom skupu o medijima i tranziciji. Sticajem okolnosti tih dana se pogodila i gej parada. Na nju nabasamo moja drugarica (koja živi u Danskoj) sa jednom od njene dve ćerkice i ja. Parada ide jednom trakom, drugom saobraćaj. Ljudi iz autobusa mašu, iz kola trube. Opšti karneval. Odjednom prođe desetak momaka u žutim brendiranim majicama. Ja pitam, ko su sad ovi? A to danske železnice brendiraju svoje. Onda jedna Dankinja kaže otprilike svojoj ćerkici na trotoaru „maši čikama!“ Ja gledam i ne mogu čudu da se načudim. Malo me u'vatio i stid da pošten budem. S druge strane, gledam to dansko društvo: Mnogo dece, mame i tate s njima, danske zastave na svakom ćošku. Plus tradicija. Ej, ipak su ovi potomci vikinga. I svoju zemlju vole na najnormalnijem nivou. Trava je pokošena, zemlja obrađena. Internet u vozovima koji ne kasne. Imaju najbolja peciva i najbolje porniće (heteroseksualne) na svetu. Imaju dobre staračke domove. I te vrednosti im gej parada očigledno ne ugrožava. Zaista je malo bizarno da se ovakav džumbus dogodi u zemlji gde je uzrečica „da jebe oca“.

Mada, Budva je leti stvarno interesantna. Uvek kad sam u njoj setim se pesme „Made in Montenegro“ (Miro Karadžić, „Fabrika kurtona“, 2001): „Leti je Budva kao veliki vodeni krevet na kome se karaju ukleti anđeli bez krila, i moj se anđeo pojavio u liku drage cure… Zatekla me je kako se valjam u pesku kao kit koga su zbog lenjosti šutnuli iz zoo-vrta…“

Bio sam pre neki dan u Mekdonaldsu. Lepo rashlađeno, neka cura čisti non-stop džogerom, nije možda za svaki dan, ali nije loša klopa, i koliko znam, niko se nije otrovao u njemu. Mislite i o tome kad vam palićki gost Nikita Mihalkov kaže da je „Evropa intelektualni Mekdonalds“. Jer na taj način lako možemo dobiti i „intelektualni boršč“.

Vučićevom posetom Andrićgradu u Višegradu, gde su mu domaćini bili Kusturica i Dodik, došlo je i do „otopljavanja“ odnosa Dodika i naprednjaka, s obzirom koliko se Dodik zalagao za Tadića. Govorilo se i o Gavrilu Principu. Mene već hvata neka zebnja da dogodine, na stotu godišnjicu izbijanja Prvog svetskog rata, ne upadnemo u zamku da objašnjavamo kako Princip nije terorista već junak, umesto da se usredsredimo kao narod i država na herojstvo i žrtve srpske vojske i naroda u oslobodilačkom ratu. Nisam paranoičan, ali strahujem da negde postoji naum da se napravi istorijska parabola, gde će se na kraju povezati Gavrilo Princip i genocid u Srebrenici. Ne zaboravimo kako je Klinton opravdavajući NATO bombardovanje Srbije, optužio Srbe za izbijanje Prvog svetskog rata. Jeste kriza, ali za obeležavanje Velikog rata moramo potrošiti više nego za Milanski edikt. I to pametno. A i dužni smo zbog slobodarske, savezničke, Srbije iz tog vremena koja je doživela armagedon. Ako je Vidovdan 1914. za Austrougarsku isto što i 11. 9. za Ameriku, ostalo se da lako naslutiti u pokušajima revizije istorije. Možda nije baš za plažu, ali knjiga „Sleepwalkers“ (Mesečari) istoričara Kristofera Klarka je dobra priprema za sledeće leto.

Već sam dosadio i Boži Đeliću, ali uvek kad se pomene Vidovdan, setim se njegove utopije kako bi bilo simbolički jako bitno da Srbija baš na taj dan 2014. uđe u EU.

Od muzike za ove vrele letnje dane preporučujem odličan novi album Black Sabbath – „13“. To je i povod da se setimo njihove stare War Pigs – kataklizmične, antiratne himne koja je optuživala političare za slanje mladih i siromašnih ljudi u obavljanje krvavog posla u ime finansijskih i državnih interesa.

Šteta što profesorka Filološkog fakulteta Rajna Dragićević nije preporučila Black Sabbath u svom motivacionom govoru apsolventima.