Leto u senci bojkota

Naravno, mediji su foto manipulaciju prvo isprobali na javnim ličnostima. Uglavnom se manipuliše fotkama na predviđanju kako će vaše lice izgledati za 20 ili 30 godina. Taj proces vam aplikacija omogući za nekoliko sekundi. Tehnologija je napredovala, ali ideja nije nova.

Sećam se kao klinac u nekom rok časopisu gledao sam umetničku viziju kako će izgledati Bitlsi za trideset godina, a koja je već postala deplasirana nakon atentata na DŽona Lenona, što potvrđuje i morbidnu artificijelnost popularne aplikacije jer neki likovi koji danas vide sebe za 30 godina možda neće poživeti još toliko. A kod onih koji dožive svoje artificijelne slike biće interesantna poređenja koliko je aplikacija pogodila.

Pod uslovom da tehnologija do tada ne omogući masovnije podmlađivanje, ili se sve završi kao u onom starom distopijskim filmu ‘Loganov beg’ koji pokazuje društvo u kome nema staraca jer se vrši moderni lapot.

Razmišljam ovih dana kako će izgledati Milan Antonijević, izvršni direktor Fondacija za otvoreno društvo, za 20 – 30 godina. U smislu da mu zamišljam sliku koja prati intervju u nekim novinama (ako ih tada još bude) ili ga vidim kako daje intervju za neku TV ili portal (ako se tada to još tako bude zvalo). I kako mu novinar postavlja pitanje: Da li ste i onda bili svesni koliko radite posao koji ima male šanse za uspeh, a on odgovara da je apsolutno bio svestan, ali da je zbog odgovornosti morao da pokuša, da se ne kaje što je pokušao, ali i da mu je savest mirna je je učinio sve što je bilo u njegovoj moći, u moći njegove Fondacije i kolega iz civilnog sektora, jer takvi pokušaji moderacije i treba da budu jedan od zadataka civilnog društva u kriznim trenucima kao što je bio onaj leta-jeseni davne 2019. Ali, nažalost…

Pesimizam zasnivam na svom osećaju da su beogradski izbori iz marta 2018. bili poslednji izbori u Srbiji na kojima su učestvovali svi relevantni politički faktori. Moguće da srpski višepartizam neće baš utihnuti ili biti totalno obesmišljen na jubilej – 30 godina od njegovog uvođenja – moguće da će još biti izbora, ali dok ih naprednjaci budu organizovali sumnjamo da će tu biti i ‘prave’ opozicije, kao što nismo sigurni da će sutra na izborima biti ‘pravih’ naprednjaka ako jednog dana sadašnja ‘istinska’ opozicija bude i ‘istinska’ vlast pa bude organizovala demokratske izbore pod parolom da nema demokratije za neprijatelje demokratije.

Prvi sastanak vlasti i opozicije na Fakultetu politički nauka delovao je senzacionalno kao da je sastanak predstavnika sirijske opozicije i predstavnika Asadovog režima. Preskočena je psihološka barijera. Ovo pišemo dan pre najavljenog drugog sastanka, a i sami akteri su svesni da su ovakve sesije šansa za marketing koja se ne propušta. Otuda i scenski efekti i dodatne mistifikacije.

Uvek su poželjnije maskirovke sa političkim akterima mimo naprednjaka i Saveza za Srbiju – iako se zna da je sve jasno bilo na startu – bitni su samo SNS i SZS. Tačnije, ako SZS u kompletu, dakle sa DS, izađe na izbore – ti izbori su legitimni. Ako ne izađe – ti izbori imaju problem sa legitimitetom. Za Vučića bi bilo idealno da pored konstruktivne opozicije na izbore izađe DS, a da ostatak SZS ostane u bojkotu, pa da još posle izbora napravi koaliciju sa DS. U atmosferi sadašnjih omraza i sa Lutovcem na čelu DS to zvuči krajnje nerealno. Iako, i mimo Vučića, ima protivurečnosti u DS čija je specifična težina i dalje bitnija od realne.

Neupućeni posmatrač dao bi zaključiti da je tokom procesa reujedinjenja, DS ojačala pa su na prvom sastanku na FPN bila čak dva njena predstavnika – Lutovac i Zelenović, iako je u suštini, taj sastanak na FPN pokazao da i režim na neki način legitimiše Dragana Đilasa kao lidera opozicije. Dok je tako, odnos DS prema Đilasu biće vazalnog karaktera, a to opet nervira deo članstva DS – da budu četvrti po redu u Savezu.

Bude li bojkota – psihološki je najefektnije da prvo ‘građani’, odnosno njihova moralna inspekcija proglase bojkot, pa da se onda (do kraja septembra) tom bojkotu pridruže i političke strukture opozicije. Građansko nepristajanje na poniženja od strane režima, biće idealno opravdanje i strankama za bojkot, iako bi, naravno, stranke – kad bi ojačale, dobile međunarodnu podršku, i shvatile da imaju šanse protiv Vučića na nekim sutra iznuđenim izbora – brzo zaboravile nepartijske građane na prvoj krivini. Ako bi SZS izašao na izbore, a ‘građani’ ih bojkotuju – govoriće se o razočaranosti u politiku, o tome da i nemamo iskrenu opoziciju, ali izbori bi bili legitimni. Čak, hipotetički da socijalisti i radikali bojkotuju izbore, a izađe SZS – izbori su OK (legitimni).

Sve izvesniji bojkot unosi nervozu u redove stratega vlasti. Ipak, izbori nisu baš štrajk glađu. Evo u kom smislu: Kad su prvaci opozicije u jednoj fazi protesta hteli da potegnu štrajk glađu kao vid borbe, vlast ih je predupredila – pa je posle bizarne Vulinove epizode sa štrajkom glađu, cela ideja banalizovana. Da li je Vučić sad spreman za performans nad performansima – ako SZS proglasi bojkot, da i SNS proglasi bojkot pod obrazloženjem da neće da daju legitimitet hirovima opozicije koja, kako smatraju Dačićevi socijalisti ‘jadikovkom nad izbornim uslovima traži alibi za neuspeh’. Za takav potez Vučić bi možda bio spreman da plati i cenu tehničke vlade po modelu Saše Jankovića – svakom sadašnjem ministru dodati kooministra. Naravno, ove ideje nisam nigde čuo u redovima vlasti, već jednostavno ekstravagancijom možemo pokazati koliko je, za razliku od legaliteta, legitimitet i promenjiva – senzitivna – politička kategorija i ona se u datim uslovima svodi na to da su jedini validni izbori oni na kojima učestvuje SZS u sadašnjem sastavu.

Odluka o izlasku na izbore ili bojkotu je veliki rizik. Ona može biti i politički zrela, ali i politikantski jeftina. Uostalom, kako narod zna da kaže: Ako izađeš kajaćeš se, ako ne izađeš kajaćeš se. Ako opozicija brzopleto izađe i izgubi izbore (što je vrlo izvesno i u ‘fer’ uslovima), do predsedničkih izbora neće imati šansu i teško će motivisati ljude. Ako bojkotuje izbore, onda može da maskira svoje slabosti (fragmentiranost pre svega) i stalno držeći tenziju traži vanredne ‘fer’ izbore i osporava legitimitet vlasti. Za sada SZS nije uspeo da iz labave koalicije preraste u jaku desnocentrističku partiju, dok je ‘građanski’ prostor u sad već apsurdnoj fragmentaciji.

Fundamentalističko mišljenje ne pristaje na mogućnost da bi jačanje opozicije u parlamentu i osvajanje još nekog Šapca (pravljenje novog Saveza slobodnih gradova) bili međufaza za finalni obračun. Mada, bude li bojkota, najviše poena uzeće Đilas koji je na vreme tražio da se on proglasi.

Stvaranjem uslova za sve izvesniji bojkot, Vučić je napravio sebi nepotreban luksuz. Ako opozicija proglasi bojkot (do kraja septembra), to onda mora biti i definitivno. Neće se imati politički kapacitet za preispitivanje odluke ako se vlast u par meseci mimikrijski bitnije popravi. Medijski, pre svega. Revidiranje odluke bio bi psihološki poraz, nakon koga bi usledio i težak izborni. Definitivna odluka znači i svest da opozicija ima jak patriotski kapacitet – da ostane imuna na pritiske stranog faktora, mada iz obaveštenih izvora čujem cinične komentare na temu kojoj stranoj sili odgovara izlazak na izbore, a kojoj bojkot.

Daleko dobacuje Vučićeva amplituda – od Sonje Liht do LJubana Karana. Uprkos tome, Vučić paradoksalno, ima manji kosovski kapacitet podrške nego Milošević u dejtonskoj fazi kad ga je podržala glavna opozicija. Pri čemu se zanemaruje da je kosovska definitivna odluka psihološki i politički ipak teža od bosanske. Kao što je teži i međunarodni kontekst.

Devedesetih godina, civilni sektor je bio u suštini deo opozicije. O nikakvoj moderaciji glavnih NVO brendova se nije moglo govoriti kao danas. Čak mi jedan stranac kaže, i on cinično naravno – da imamo razvijen i uticajan NVO sektor za jednu diktaturu. Ja dodajem i da je EXIT najposećeniji bio tek u diktaturi.

Inače, kad smo već kod diktature, mislite li da će Bob Geldof u Nišu isprozivati Vučića kao što je Miloševića? Vratimo se u 1996. godinu: Bob Geldof je pred 20 hiljada duša, kao promoter Beogradskog maratona, ispred Skupštine grada i ispod Miloševićevog prozora (Predsedništva Srbije), oštro kritikovao srpskog predsednika, iako je došao na poziv ljudi iz beogradskog ogranka SPS.

Kladio sam se šta će biti na Nišvilu i mislim da ću dobiti opkladu.