Još se nije ni završila maratonska proslava Milanskog edikta, a već je počela još maratonskija „proslava“ sto godina od kada je Gavrilo Princip ispalio istorijske metke. Datumi su važni, i logično je da se obeležavaju, ali ostaje nejasno kako nikome nije palo na pamet, evo već deset meseci, da obeleži 20 godina od „čuvene“ 1993. godine.

Od inflacije, bede, ogromnog poniženja koje su građani Srbije doživeli. Dobro nije to bilo strašno kao glad koju je staljinizam izazvao u Ukrajini i koja je imala milionske žrtve. Rada (ukrajinski parlament) tu glad je stavio u rang genocida. Sramota je da srpski parlament nije usvojio bar jednu deklaraciju o 1993. godini. A koliko smo samo kosovskih rezolucija i deklaracija usvojili koje slabo šta vrede pred ultimativnošću Briselskog sporazuma.

Ipak, Jezdimir Vasiljević je ušao u „Farmu“. Doduše kratko je ostao u tom rijalitiju (četiri dana), ali dovoljno da ostavi trag. Da nam evocira uspomene na 1992/93. godinu. Zasmetalo je to ministru kulture Tasovcu – da ljudi gledaju „presuđenog kriminalca“. Po čaršiji se priča i da je državni vrh bio zgrožen gazda Jezdinim pojavljivanjem. Ispade ni da ga publika nije htela, ovako oronulog. A stvar je upravo suprotna. U kom smislu: Ministarstvo prosvete je trebalo da organizuje susrete studenata sa ovim raritetnim čovekom – da za honorar predaje te godine poniženja. Ili, ako je to isuviše „zgražavajuće“, da ga bar angažuje neki privatni fakultet. Po mogućstvu za menadžment i bankarstvo. Pod uslovom da ispriča kako je mehanizam pljačke i poniženja radio. To iskustvo je slično šansi studenata medicine da u toku prakse nalete na čoveka koga je pogodio grom. Vrlo retko.

Danas je klincima teško objasniti scenu da se vraćate iz grada u gluvo doba noći, a da na uglu kod Makenzijeve ulice iznad Slavije vidite pare kako lete i padaju po ulici. A niste pijani i uduvani. Tu je bio Jezdin „Jugoskandik“. Noću je izvršen prepad od strane „struktura“, pare su odnete, a neke su novčanice u toj gunguli završile na ulici.

Ili kako tek studentima menadžmenta prepričati šahovski meč Spaski – Fišer (1992) na Svetom Stefanu, 20 godina od njihovog čuvenog meča u Rejkjaviku: SR Jugoslaviji su bile uvedene sankcije. Deo obale oko Miločera ličio je na of-šor zonu u kojoj se snima neki film o latinoameričkoj diktaturi, na primer „Bananas“ Vudija Alena. Tu su bili i generali i biznismeni, i političari i mafijaši; od generala Živote Panića, preko vođe pobunjenih hrvatskih Srba Gorana Hadžića do prvog čoveka Crne Gore Momira Bulatovića. U Budvi se u to vreme održavala „Pesma Mediterana“ i „Mis Mediterana“. Vučelićeva televizija je sve to koordinirala medijski. Na otvaranje šah meča stigla je misica u crnogorskoj narodnoj nošnji, a tu su bili i umetnici iz baleta beogradskog Narodnog pozorišta. Lidija Pilipenko je radila koreografiju. I celo to otvaranje je, verujte, imalo prilično ukusa, sa ambijentalnim pozorištem (Romeo na balkonu), sa procesijom. Celu feštu je komentarisao Nebojša Đukelić. Plaćalo se u kešu, na licu mesta. Svedoci kažu da nikad posle nisu videli bogatiji švedski sto. Jezda je izgledao kao bogatun iz „Alan Forda“, a te sekvence sa Svetim Stefanom u pozadini je koristio za svoj spot kandidata za predsednika Srbije. Kakav je to samo kontrast bio u odnosu na Jezdu (više ne gazdu) koga sam video posle Petog oktobra kako oronuo, sa vrećom i štakama čeka bezuspešno u foajeu Demohrišćanske stranke Srbije da ga primi Vladan Batić, tada ujedno i ministar pravde.

Iskreno me čudi i da se patrijarh srpski nije obratio nekom poslanicom o 1993. godini. Posebno jer je dobar deo parakulturnih i paramoralnih matrica iz 1993. i danas dominantan. Sa malim doradama. Na primer terminološkim. Obratite pažnju kako se pojedine reči uvode u opticaj, u žargon tranzicije. Na primer, ja sam prvi put od ljudi iz Nove Srbije Velimira Ilića čuo reč „kombinacija“. U smislu 'ajde da napravimo neku kombinaciju. Prihvatili su je i partneri iz DSS. I sam Velja je često koristio tu reč. Onda sam od Dragana Đilasa i njegovih čuo reč „priča“. U smislu 'ajde da napravimo neku priču. Đilas je čak i u kratkim medijskim obraćanjima umeo da više puta ponovi reč priča: „Mi imamo priču, Beograđani su prepoznali tu priču kao dobru priču, i mi treba da guramo tu priču jer je to dobra priča.“ Da se razumemo; Velimir i Dragan su te termine koristili često i iz dobrih namera, ali ni oni, ni njihovi, ne uvek iz filantropije. E, onda mi se iz naprednjačkog vokabulara urezala reč „namirivanje“. Doduše, nju Nikolić i Vučić ne koriste, bar ne javno, ali njihovi je na terenu ne vade iz usta. Na primer: „Ovog ćemo da pošaljemo u onu direkciju, onog u onaj upravni odbor – da ih namirimo.“

Kombinacija, priča i namirivanje, obično imaju veze sa „prepakivanjem“ (upodobljavanjem). I najbolje je kad je sve „u fulu“, i kad se dva lukrativna saputnika rastaju sa „ljubi te brat“. Zar nije lepše živeti u društvu gde su kombinacije u fudbalu, šahu i lotou, priče u knjigama, a namirivanje u štalama – kad se stoci položi seno. I nema te političke lukrativne opcije u Srbiji koja nije prihvatila novogovor, nezavisno od toga ko ga je lansirao.

U „priči“ su maltene svi. Mi smo društvo „priče“. Zato vam toplo preporučujem knjigu Kristijana Salmona „Storytelling“ – ili „pričam ti priču“ (u Srbiji objavio „Klio“), u kojoj se prepoznaje mašina za proizvodnju priča i formatiranje uma. Mada, „priča“ može imati i terapeutska svojstva. Jedno je „priča“ izgradnje ili uvođenja nečega potrebnog i modernog, a drugo kako se „ugraditi“ jer bez toga to nije „priča“. Mislim, nije „dobra priča“. Znam dvojicu koji su imali „priču“, i kad su je „ispričali“, ostali su „čestiti“. Razumete.

Doduše, koriste se te reči i bezazleno, kao opšte mesto i uzrečica, mada u našim tranzicionim kontekstima one sažeto definišu funkcionisanje sistema i neodvojive su od prebukiranog „javnog sektora“. A „profita“ nema bez „tala“ sa takvim „javnim sektorom“, njegovim političkim mentorima i obaveznim „ljubi te brat“.

U zoru pluralizma jedan simpatičan poslanik u gluvo doba noći u Skupštini je hteo da ispriča jednu priču (o dedi i unuku), a poslanici nisu imali živaca da ga saslušaju, pa je tadašnji predsednik Skupštine Slobodan Unković apelovao – „dajte da čujemo priču“. To je jedna od šarmantnijih scena našeg parlamentarizma. Ali to nije priča o kojoj ovde pišemo.

Još malo o korišćenju reči. Perfidnijem. Lepo bi bilo da kragujevački „fiat“ bude „nacionalni“ auto kao „jugo“ nekada, ali Štedionica, o kojoj ovih dana nadležni propituju Dinkića, nije smela biti „nacionalna“ kad je prešla u privatne ruke. Nije zakonski zabranjeno koristiti reč „nacionalna“, ali je podlo i obmanjujuće. Pa ni Prva TV nije mogla da bude Prva srpska TV. Pa joj ništa ne fali.

Ekonomske mere vlade nisu popularne. Znači i kritike opozicije o populizmu nisu baš čvrste. A kako stoje stvari sa diktaturom? Pa kako su mediji pod Tadićem ličili na one iz Čilea u doba Pinočea (kako je tada opoziciona SNS znala da govori), u tom smislu ima i diktature, kao sad Đilas govori. Mislim, pričam ti priču.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari