Ljubi te brat

Od inflacije, bede, ogromnog poniženja koje su građani Srbije doživeli. Dobro nije to bilo strašno kao glad koju je staljinizam izazvao u Ukrajini i koja je imala milionske žrtve. Rada (ukrajinski parlament) tu glad je stavio u rang genocida. Sramota je da srpski parlament nije usvojio bar jednu deklaraciju o 1993. godini. A koliko smo samo kosovskih rezolucija i deklaracija usvojili koje slabo šta vrede pred ultimativnošću Briselskog sporazuma.

Ipak, Jezdimir Vasiljević je ušao u „Farmu“. Doduše kratko je ostao u tom rijalitiju (četiri dana), ali dovoljno da ostavi trag. Da nam evocira uspomene na 1992/93. godinu. Zasmetalo je to ministru kulture Tasovcu – da ljudi gledaju „presuđenog kriminalca“. Po čaršiji se priča i da je državni vrh bio zgrožen gazda Jezdinim pojavljivanjem. Ispade ni da ga publika nije htela, ovako oronulog. A stvar je upravo suprotna. U kom smislu: Ministarstvo prosvete je trebalo da organizuje susrete studenata sa ovim raritetnim čovekom – da za honorar predaje te godine poniženja. Ili, ako je to isuviše „zgražavajuće“, da ga bar angažuje neki privatni fakultet. Po mogućstvu za menadžment i bankarstvo. Pod uslovom da ispriča kako je mehanizam pljačke i poniženja radio. To iskustvo je slično šansi studenata medicine da u toku prakse nalete na čoveka koga je pogodio grom. Vrlo retko.

Danas je klincima teško objasniti scenu da se vraćate iz grada u gluvo doba noći, a da na uglu kod Makenzijeve ulice iznad Slavije vidite pare kako lete i padaju po ulici. A niste pijani i uduvani. Tu je bio Jezdin „Jugoskandik“. Noću je izvršen prepad od strane „struktura“, pare su odnete, a neke su novčanice u toj gunguli završile na ulici.

Ili kako tek studentima menadžmenta prepričati šahovski meč Spaski – Fišer (1992) na Svetom Stefanu, 20 godina od njihovog čuvenog meča u Rejkjaviku: SR Jugoslaviji su bile uvedene sankcije. Deo obale oko Miločera ličio je na of-šor zonu u kojoj se snima neki film o latinoameričkoj diktaturi, na primer „Bananas“ Vudija Alena. Tu su bili i generali i biznismeni, i političari i mafijaši; od generala Živote Panića, preko vođe pobunjenih hrvatskih Srba Gorana Hadžića do prvog čoveka Crne Gore Momira Bulatovića. U Budvi se u to vreme održavala „Pesma Mediterana“ i „Mis Mediterana“. Vučelićeva televizija je sve to koordinirala medijski. Na otvaranje šah meča stigla je misica u crnogorskoj narodnoj nošnji, a tu su bili i umetnici iz baleta beogradskog Narodnog pozorišta. Lidija Pilipenko je radila koreografiju. I celo to otvaranje je, verujte, imalo prilično ukusa, sa ambijentalnim pozorištem (Romeo na balkonu), sa procesijom. Celu feštu je komentarisao Nebojša Đukelić. Plaćalo se u kešu, na licu mesta. Svedoci kažu da nikad posle nisu videli bogatiji švedski sto. Jezda je izgledao kao bogatun iz „Alan Forda“, a te sekvence sa Svetim Stefanom u pozadini je koristio za svoj spot kandidata za predsednika Srbije. Kakav je to samo kontrast bio u odnosu na Jezdu (više ne gazdu) koga sam video posle Petog oktobra kako oronuo, sa vrećom i štakama čeka bezuspešno u foajeu Demohrišćanske stranke Srbije da ga primi Vladan Batić, tada ujedno i ministar pravde.

Iskreno me čudi i da se patrijarh srpski nije obratio nekom poslanicom o 1993. godini. Posebno jer je dobar deo parakulturnih i paramoralnih matrica iz 1993. i danas dominantan. Sa malim doradama. Na primer terminološkim. Obratite pažnju kako se pojedine reči uvode u opticaj, u žargon tranzicije. Na primer, ja sam prvi put od ljudi iz Nove Srbije Velimira Ilića čuo reč „kombinacija“. U smislu 'ajde da napravimo neku kombinaciju. Prihvatili su je i partneri iz DSS. I sam Velja je često koristio tu reč. Onda sam od Dragana Đilasa i njegovih čuo reč „priča“. U smislu 'ajde da napravimo neku priču. Đilas je čak i u kratkim medijskim obraćanjima umeo da više puta ponovi reč priča: „Mi imamo priču, Beograđani su prepoznali tu priču kao dobru priču, i mi treba da guramo tu priču jer je to dobra priča.“ Da se razumemo; Velimir i Dragan su te termine koristili često i iz dobrih namera, ali ni oni, ni njihovi, ne uvek iz filantropije. E, onda mi se iz naprednjačkog vokabulara urezala reč „namirivanje“. Doduše, nju Nikolić i Vučić ne koriste, bar ne javno, ali njihovi je na terenu ne vade iz usta. Na primer: „Ovog ćemo da pošaljemo u onu direkciju, onog u onaj upravni odbor – da ih namirimo.“

Kombinacija, priča i namirivanje, obično imaju veze sa „prepakivanjem“ (upodobljavanjem). I najbolje je kad je sve „u fulu“, i kad se dva lukrativna saputnika rastaju sa „ljubi te brat“. Zar nije lepše živeti u društvu gde su kombinacije u fudbalu, šahu i lotou, priče u knjigama, a namirivanje u štalama – kad se stoci položi seno. I nema te političke lukrativne opcije u Srbiji koja nije prihvatila novogovor, nezavisno od toga ko ga je lansirao.

U „priči“ su maltene svi. Mi smo društvo „priče“. Zato vam toplo preporučujem knjigu Kristijana Salmona „Storytelling“ – ili „pričam ti priču“ (u Srbiji objavio „Klio“), u kojoj se prepoznaje mašina za proizvodnju priča i formatiranje uma. Mada, „priča“ može imati i terapeutska svojstva. Jedno je „priča“ izgradnje ili uvođenja nečega potrebnog i modernog, a drugo kako se „ugraditi“ jer bez toga to nije „priča“. Mislim, nije „dobra priča“. Znam dvojicu koji su imali „priču“, i kad su je „ispričali“, ostali su „čestiti“. Razumete.

Doduše, koriste se te reči i bezazleno, kao opšte mesto i uzrečica, mada u našim tranzicionim kontekstima one sažeto definišu funkcionisanje sistema i neodvojive su od prebukiranog „javnog sektora“. A „profita“ nema bez „tala“ sa takvim „javnim sektorom“, njegovim političkim mentorima i obaveznim „ljubi te brat“.

U zoru pluralizma jedan simpatičan poslanik u gluvo doba noći u Skupštini je hteo da ispriča jednu priču (o dedi i unuku), a poslanici nisu imali živaca da ga saslušaju, pa je tadašnji predsednik Skupštine Slobodan Unković apelovao – „dajte da čujemo priču“. To je jedna od šarmantnijih scena našeg parlamentarizma. Ali to nije priča o kojoj ovde pišemo.

Još malo o korišćenju reči. Perfidnijem. Lepo bi bilo da kragujevački „fiat“ bude „nacionalni“ auto kao „jugo“ nekada, ali Štedionica, o kojoj ovih dana nadležni propituju Dinkića, nije smela biti „nacionalna“ kad je prešla u privatne ruke. Nije zakonski zabranjeno koristiti reč „nacionalna“, ali je podlo i obmanjujuće. Pa ni Prva TV nije mogla da bude Prva srpska TV. Pa joj ništa ne fali.

Ekonomske mere vlade nisu popularne. Znači i kritike opozicije o populizmu nisu baš čvrste. A kako stoje stvari sa diktaturom? Pa kako su mediji pod Tadićem ličili na one iz Čilea u doba Pinočea (kako je tada opoziciona SNS znala da govori), u tom smislu ima i diktature, kao sad Đilas govori. Mislim, pričam ti priču.