Ljudi, gde je Vuk Jeremić?

Ali, vidim ja nešto tu nije u redu na malim ekranima. Iako ne znam nijedno dete od mnoštva anketiranih, opet mi sve nešto mnogo poznato. I onda prosvetljenje. Pa da, kako ova deca sad deklamuju o Svetom Savi, tako smo mi nekad kad smo bili u njihovom uzrastu govorili o drugu Titu. Tačnije, nas su učili tako da govorimo (deklamujemo) kao što sad ovu decu uče. Samo je sadržaj drugačiji. Zato je i Sveti Sava na neki način drug Sveti Sava. Ako mislite da ovo sad nema veze sa indoktrinacijom, grdno se varate. Ali, zar uostalom i nije jedno od suštinskih pitanja ovog društva kako duhovnost (onu religioznu pogotovo) i prosvećivanje naroda svetosavljem, staviti ispred sektaškog i nacionalističkog „svetosavlja“ kao moćnog oruđa za zaglupljivanje i huškanje naroda na inaćenje sa komšijama i svetom. Pa u takvom inženjeringu Sveti Sava ispadne bliži Aleksandru Rankoviću nego Isusu.

No, dobro nije nam ovo tema. Samo primer. Evo ga i drugi koji je tema: Pratim opsesivno zahuktalu izbornu kampanju, radujem se ko malo dete festivalu demokratije. Uživam u tome ko će s kim, ko će koliko dobiti. Ali, opet u celoj toj karnevalskoj lepoti kao da nešto fali. I onda trenutak prosvetljenja. Kaže mi jedna gotivna komšinica pre neki dan u liftu: „A gde je naš slatki hobit?“ Da, fali Vuk Jeremić. Polako, nemojte dragi čitaoci koji ne volite Vuka odmah da bacate drvlje i kamenje i da mi spočitavate „pa zar ti ga nije dosta bilo“ i tako to. Vuk Jeremić je i upadljivim odsustvom iz kampanje pokazao kako se lako gospodin može biti. Jer ako ko ima potencijal da doprinese gunguli ima ga Jeremić. Tačnije, Jeremić ima potencijal da sam dobro prođe na izborima sa svojom partijom ili listom, ima potencijal da suštinski pomogne nekoj drugoj partiji, ali ako hoće ima potencijal da iz čistog inata, samo da želi, dodatno zamuti kaljugu, unese konfuziju, zbuni neke birače, i iznervira većinu aktera kaljuge, ili „beskrajne drskosti“, kako mi izborne radnje, definisa jedan taksista koji mi je davnih dana rekao da je „Bžežinski sve predvideo na vreme“. A ja mu nisam verovao.

Po povratku iz Njujorka sa mesta predsedavajućeg UN, Jeremić mi je rekao da se neće uključivati u domaću politiku. Iskren da budem, nisam mu poverovao. Nisam verovao da će odoleti. Da će mirno i dostojanstveno, izdresirane sujete, da gleda ovu predstavu sa visoke kule svog Centra za održivi razvoj. Pa možda se i snagom volje suzdržava. Kao da se Jeremić ponaša poput onih timova koji ne idu namernu u Ligu UEFA, već se posvećuju domaćem šampionatu da bi sutra ušli u Ligu šampiona. Prevedeno, Jeremić možda i taktički propušta ove izbore da bi na nekim sledećim bio najlogičniji izbor, možda i slamka spasa. Oni koji ga ne vole, ali nisu nemoćni, cinično kažu kako je „Vuk najbolja ruska investicija ovde“, „da će sutra biti bitniji od Južnog toka“, da će „slome li se Vučićeve reforme, sutra Jeremić sa Lavrovom pod ruku da se ušeta na vlast“. Ali, to kažu oni koji ga ne vole, ali cene. Oni koji ga i cene i simpatišu, tvrde da je Vuk politički sazreo, „da se više ne ponaša kao malo dete kome je Tadić umesto lego kockica dao diplomatiju“. Da je on „najperspektivniji“, da „njegovo tek dolazi“, da igra po svetu i plete mrežu, da bi sutra pobedio kod kuće, pod uslovom da je smirio opsesiju da proba da bude Butros Butros Gali.

Podsetimo se glasina šta je sve Jeremić odbio a mogao je imati na tacni: Da bude SPS džoker, da umesto Velimira Ilića preuzme liderstvo u Novoj Srbiji i podigne tu stranku. Mogao je sa Dušanom Petrovićem da bude „kopredsednik“ organizacije sa resantimanom reči „zajedno“. Mogao je da prihvati diskretnu i malkice postmodernu ponudu Milorada Dodika da napravi Savez nezavisnih socijaldemokrata za Srbiju. Mogao je da bude gradonačelnik Čačka. Mogao je da integriše onih 800.000 fluktuirajućih glasova „evropske desnice“ (bivši glasovi SPO) i da tako dramatično poremeti Vučića. Iz čistog inata i zajebancije, on i Čeda Jovanović danas kad bi napravili koaliciju ostavili bi i Tadića i Đilasa u kanalu. Sve sa Čankom i Živkovićem.

Dobro, možda je Vuk malkice konformistički „iznad situacije“, ali teško da će se on birokratizovati kao njegov kolega Goran Svilanović, dosovski ministar spoljnih poslova. Sa svojim kvalitetima Jeremić bi lako, kao i Svilanović, našao uhlebljenje u svetu. Moj utisak je da će on, ipak, da se vrati u političku arenu Srbije i da će se tada ponašati „pijemontski“. I tu je mnogima poželjan. I onima koji misle da je Vuk bio Tadićev Saša Radulović spoljne politike.

Verujte mi na reč i uvid: U Srbiji je najpopularniji Vučić, Dačić je drugi, ali je Jeremić sa Palmom uvek tu negde oko trećeg mesta. Dobro ste primetili, Jeremić ne komentariše na Tviteru „Šmaugova pustošenja“ kao što je komentarisao „Neočekivano putovanje“- prvi deo „Hobita“. Niti ih kontekstualizuje sa sudbinom srpstva. Odavno nema ništa nalik slikanju sa dvojnikom Bona Voksa, kao da je splasnuo i taj fatalni miks pečenja i tenisa. Đilas ga je mučki izbacio iz partije dok je ovaj bio u UN. Sa sadašnje „apolitične“ pozicije posmatrano, Jeremić je možda i iritantno uporno držao zamrznut mandat u Skupštini Srbije. Ali, to je prošlost. Budućnost može biti samo neka inauguracija na kojoj će pevati „Viva Vox“.

Jeremićev formalni šef Mirko Cvetković očigledno nema negativno mišljenje o Jeremiću, jer da ima, ne bi mu valjda došao prošlog novembra u Jugoslovensko dramsko pozorište na promociju Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj – popularno CIRSD. Gde je glavna zvezda bio Džefri Saks. A eto njegov nekadašnji pravi šef Boris Tadić nije bio u JDP-u, iako je po mom skromnom sudu najbolji Tadićev govor onaj kad je nakon debakla – mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu povodom Deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova – žestoko odbranio Jeremića noćnim govorom u Skupštini Srbije 26. jula 2010. (vanredna sednica). I onda u JDP-u bilo je upadljivo da nema Vučića i Đilasa, a da su tu Dačić i Tomislav Nikolić. Kao i Devenport i patrijarh Irinej. I onda i danas važi isto pitanje: Šta on zaista hoće?, jer taj „održivi razvoj“ ma koliko bio potreban zbog globalnog zagrevanja i prehranjivanja sirotinje kao da i dalje nije dovoljno objašnjenje. Jeremićev „think tank“ nije kao onaj Vladimira Bebe Popovića. Ne daje „konsalting“ nikome na ovim izborima. A kao da niko to i ne traži.

U januaru ove godine, na sastanku Borda CIRSD-a u Hongkongu, videlo se ko je sve ušao u Jeremićev centar: pored Saksa tu je Li Vej – aktuelni kineski ministar razvoja (što je inače prvi put da je nekom aktivnom članu kineske centralne vlade odobreno članstvo u nekom međunarodnom udruženju), pa bivša predsednica Švajcarske Mišelin Kalmi Rej, bivši premijer Pakistana Šaukat Aziz, bivši španski ministar spoljnih poslova Migel Anhel Moratinos… Jeremićev šeik je Muhamed al Sabah iz Kuvajta, bivši potpredsednik vlade i naslednik prestola.

CIRSD će krajem maja organizovati međunarodni skup posvećen „julskoj diplomatskoj krizi“ iz 1914. godine, koja je svojim raspletom uvela ceo svet u opšti rat i period neslućenih stradanja. Učestvovaće neki od najuticajnijih svetskih istoričara.

CIRSD sprema studiju o energetskoj održivosti Balkana, pa koncept urbanog održivog razvoja. Jeremić se u prvih mesec dana ove godine video sa ministrima spoljnih poslova Kine, Španije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Turske… U jesenjem semestru 2014. predavaće međunarodne odnose na Akademiji državne Administracije u Pekingu, a dobio je i status istraživača na Univerzitetu „Kolumbija“ u Njujorku. I možda se stvarno neće vratiti u srpski politički darvinizam.

I sve sam ovo morao da se raspitam da me neko ne bi više zapitkivao „a što Vuk Jeremić ne ide na izbore?“