Londonske magle i vidici

Ali, bez sumnje, najveća i pop zvezda ovih dana u Londonu je Vinston Čerčil. Povod je obeležavanje 50 godina od njegove smrti. Dok ga gledam onako zdepastog u spomeničkim i suvenirskim izdanjima, mnogo mi nešto liči na Miroslava Krležu. Kao da su zvezde pop-arta. Krleža je u takav status definitivno promovisan 2012. na „Festivalu jednog pisca“ u Kulturnom centru Beograda u čast 100 godina od dolaska ovog Zagrepčanina u srpsku prestonicu. Iako Čerčil privlači jače producente, ono što je za Krležu te 2012. rečeno u Beogradu može se odnositi i na britanskog vođu: I danas prisutan, inspirativan, kontroverzan. U Ulici Pall Mall je butik gde se oblačio: „Vi ga znate kao velikog državnika, mi kao broj 46“, piše na izlogu. A u izlogu i jedan skupoceni penjoar koji bi kao saliven stajao majoru Gašparu, minhenskom đaku i Čerčilovom protivniku.

Čerčil je pop-art i kad je prilično konvencionalan film u pitanju: Takav je Čerčil u oskarovcu The King's Speech (2010) dok ga igra Timoti Spol. Takav je i u prilično nekonvencionalnom filmu kao što je Tarantinov Inglourious Basterds (2009). Ali, takav je i kad se uopšte ne pojavljuje u filmu, već se samo pominje kao vrhovni autoritet – u aktuelnom hitu londonskih bioskopa The Imitation Game. Ovaj „tipičan britanski film“ je jedan od favorita za Oskara u više kategorija. To je priča o ekscentričnom matematičaru Alanu Tjuringu, koji uz Čerčilovo pokroviteljstvo dekodira nacističku „Enigmu“ (mašinu za šifrovanje), čime je, prema samim Čerčilovim rečima, kao pojedinac najviše doprineo pobedi saveznika. Da bi posle stradao zbog tada represivnih zakona protiv homoseksualaca. Intrigantnom ironijom „Igra kodova“ je i čerčilovska parodija, jer njegove tajne službe ponekad bolje od njega znaju šta recimo Staljin treba da dozna.

I Krleža i Čerčil bili su dobri s Titom. Sa engleskim domaćinom stojim na Vestminster mostu. Pokazujem mu Krležine slike na mobilnom i on se smeje. Kaže „fali mu samo tompus i cilindar“. I da nije levičar. Pominjem mu nešto iz „Zastava“. Gledamo u Temzu, a ovaj mi pokazuje deo obale poznat kao Embankment do koje je Tito stigao „Galebom“. Dočekali su ga Čerčil, Idn i mladi Filip, vojvoda od Edinburga. Muž kraljice Elizabete. Nakon prijema u Dauning stritu, Tito je otišao kod kraljice. Ali, prijatelj mi kaže da je veličanstvena državna poseta bila ne samo oda za 1948. već i kulisa za pregovore o Trepči i britanskim interesima po tom pitanju. Scotland Yard je tada sproveo sigurnosnu proveru “hiljada Jugoslovena”. Inače, Tito je tada prvi put javno govorio engleski. S ruskim naglaskom. U „rudarskim“ srpsko-britanskim odnosima pominje se i ideja iz vremena Miloša Obrenovića da hiljadu škotskih porodica dođe na Kosovo. „Da se to desilo, Albanci ne bi imali šanse“, bila je duhovita opaska engleskih prijatelja.

U svojoj „Istoriji Evrope 1945-1992“ Volter Laker piše kako se Staljin požalio Milovanu Đilasu da „Čerčil pripada onoj vrsti ljudi koja će vam, ako niste oprezni, izvaditi kopejku iz džepa, dok Ruzvelt zavlači ruku u džep samo zbog vrednijeg novca“.

Pijemo kafu u konzervativnom klubu „Ateneum“. Ulazimo „preko veze“. To je mesto gde je Čerčil provodio duga popodneva čekajući da ponovo postane premijer. Razočaran porazom na posleratnim izborima od laburiste Atlija. Čitavih 35 godina Dizraeli je čekao članstvo u ovom klubu. Listam knjigu nobelovaca – članova „Ateneuma“. Kamin pucketa, i onda jedan bizaran obrt, nalik raspletu u „Maloj Slaviji“. U fotelji za koju mi domaćini kažu da je u njoj sedeo Kipling (a u onoj preko puta Dikens) srećem gospodina Uroša Balova, osnivača Albion Booksa, izdavača i knjiga Džulijana Asanža u Srbiji. Između ostalog. Pa kako je gospodin Asanž, pitam? „Drug. Ne gospodin. U njegovoj sobi je slaba svetlost. Kao što slabi njegova nada da će uskoro biti ponovo slobodan. Okovan kao Prometej na Kavkazu, čeka…, najpoznatiji svetski zatočenik, drug Asanž“, kaže njegov srpski izdavač koji ga je i intervjuisao.

„Faktor Čerčil“ je londonski bestseler. Balov mi s ponosom najavljuje da će i čitaoci u Srbiji uskoro imati priliku da pročitaju ovaj svetski hit, iz pera kontroverznog gradonačelnika Londona Borisa Džonsona. Istorijske činjenice, čuvene anegdote, portret čoveka zadivljujućeg uma, briljantne elokvencije, duboke humanosti, ali i političke nekorektnosti. Čoveka kome je kralj Džordž VI morao da naredi da lično ne predvodi snage tokom iskrcavanja u Normandiji, i koji je, kao i sam kralj, pobedio mucanje (pomenuti film „Kraljev govor“) i postao jedan od najboljih govornika, čije misli i danas mnogi državnici rado citiraju u svojim govorima. Ili se vode njima. Uključujući i Vučića. Ratni Čerčilov govor je i intro čuvene Aces High, a Trooper – oficijelno pivo Iron Maidena je jedno od najpopularnijih u boljim londonskim pabovima.

Gradonačelnik Londona slovi za najživopisniju i najharizmatičniju figuru britanske politike. Poznat je i kao „plava granata“. Ne govori dosadnim jezikom birokratije i menadžmenta: Lidera koalicione manjinske stranke Nika Klega opisao je jednom kao „kondom“, a tokom Olimpijade poetično je opisao odbojkašice na pesku kao „svetlucave, vlažne vidre“.

Probali smo jedan od „Borisovih biciklova“, koje svako može da rentira za male pare i ostavi na pultu kad mu više nisu potrebni. Vozili smo se novim crvenim dabldekerima koji stanovnike Londona podsećaju na stare Rutmaster autobuse. Ljudi naročito uživaju u mogućnosti da, kao nekada, uskaču i iskaču iz autobusa kad god im odgovara, pošto je zadnji ulaz otvoren. Zvaničnici iz redova laburista žalili su se da su novi autobusi „opasnost po zdravlje i nebezbedni“ i da nisu prilagođeni invalidima. Ali javnost i turisti ih vole. London, sa svojim velikim „kastinskim“ podelama, inače glasa za laburiste, pa ipak, ovaj konzervativni proizvod Itona i Oksforda uspeo je da dva puta bude izabran za gradonačelnika. Međutim, Borisa ne vole svi torijevci, i sporadično ga optužuju za frivolnost, egomaniju i uživanje u društvenim privilegijama.

Boris je stekao prijatelje u Srbiji kada je podsetio Britance da je nemački militarizam, a ne delo Gavrila Principa u Sarajevu 28. juna 1914. godine, prouzrokovao Prvi svetski rat. Za Blera je rekao da je „mešavina Hudinija i masnog praseta“.

Skovan je i termin „borisizam“ (i ne može se primeniti na Tadića): Dakle, on kombinuje kosmopolitizam sa patriotizmom. Ne vidi ništa kontradiktorno u tome da napada birokratiju Brisela, a da oberučke prihvata imigrante iz novih članica EU.

U živopisnom delu grada – Kamdenu – cenkam se sa Emom za majicu Motörheada s jednim Pakistancem. Pita odakle ste. Iz Srbije. „Iz Sibirije“, kaže i počinje da priča na ruskom. Čuje se ruski na ovim ulicama, ali Putin mnogo loše stoji u štampi i na čajankama establišmenta. Ne porede ga toliko sa Staljinom već čak s Hitlerom. Mene najviše brine što ga Gardijan poredi s Miloševićem. U smislu da bi rimejk filma bio visokobudžetan. U Tejt Modern galeriji su Pikaso, Maljevič, ali i sovjetski propagandni plakati, na spratu uz viski „lafrojg“ je jedan od boljih pogleda na katedralu St Paul. I čuveni „Siti“. Ako mislite da ovi i slični kroje sve u svetu, da nema „duha istorije“ i njene cikličnosti, ne zaboravite da su zaključci prošlogodišnjeg Davosa sve predvideli sem tri stvari: Rata u Ukrajini, Islamske države i cene nafte.

Jedan „Putnik kroz vreme“ odveo nas je do mesta na kome je pogubljen Vilijam Volas, škotski vožd („Hrabro srce“, Mel Gibson). Srećemo i dopisnicu zagrebačkog „Jutarnjeg“. Ne pričamo o Čerčilu već o „Aerodromu“ i Jurici Pađenu.

Na Pikadiliju tri momka sa dva „maršala“ sviraju za funtu u šešir Johnny B. Goode da bi Čak Beri bio ponosan. I baš blizu toga čujem da je ozbiljna priča namera jednog britanskog investitora da kupi beogradsku „Lastu“.

U Grejt kvin stritu, pored hrama Velike ujedinjene lože Engleske, nalazi se pab „Princ od Velsa“. To je uvek pozicija za prestolonaslednika. Na čelu Velike lože je uvek vojvoda od Kenta. Onaj što na Vimbldonu daruje pobednika. Bili smo mnogo banalniji: U pabu smo na Skaju gledali Fiorentina – Roma. I opet je neko citirao Čerčila: „Italijani gube fudbalske utakmice kao da je reč o ratovima, a ratove gube kao da su obične fudbalske utakmice“. Taj što nam to kaže navija za Čelsi. Napolju se plavičasta svetlost probija kroz mističnu londonsku maglu. Nadrealno. Mislim o Boroti. Petru Boroti.

Britanska štampa se detaljno bavi Sirizom. Ne bismo da povredimo volju grčkih birača, ali opet citiramo – koga drugog nego Čerčila: „Ostavite ove socijalističke sanjare njihovim utopijama i noćnim morama“.

Gužva je i na pešačkom prelazu u Ebi roud ulici. Automobili svaki čas moraju da zastanu. Nigde nisam video veći Lenonov mural nego u Kamdenu. Beatles album Abbey Road imao je radni naslov „Everest“ prema paklici cigareta koje je pušio Džef Emerik. Zbog koncepta hteli su da idu čak na Himalaje da se slikaju. Na kraju su ipak samo prešli ulicu u kojoj se nalazi i Abbey studio. I to je najbolji omot svih vremena.

Muzička preporuka za vikend? Pa Harisonova Something. Uživajte.