Lukićeva „Mala Antanta“

Stvaranjem jedinstvene došlo je neminovno do koncentracije kvaliteta i do velikih duela Pelistera iz Bitolja i Dinama (potonje Cibalije) iz Vinkovaca, Trepče iz Kosovske Mitrovice i Gošk Juga iz Dubrovnika, Teteksa iz Tetova i Iskre iz Bugojna, Leotara iz Trebinja i Belasice iz Strumice, Varteksa iz Varaždina i Galenike iz Zemuna… Baš nadrealno, kao slovenački policajci iz Poreča u jedinici saveznog SUP-a na Kosovu 1981. prilikom gušenja iredentističkih demonstracija.

Onaj ko poznaje političku klimu u Kongu (Zairu), bar od svrgnutog diktatora Mobutu Sese Seka (ako se sećate, bio je Titu na sahrani), do građanskog rata i potonjeg lidera Lorana Kabile, koji je takođe bio žrtva atentata, zna da je fudbalski ekvivalent vojnopolitičke situacije u Kongu, što se tiče „stila igre“ bila druga fudbalska liga SFRJ. Dobro, noge su se lomile i u „seriji A“, na primer ona Nenada Gračana, ali su uklizavanja u „kongu“ bila kudikamo učestalija i rizičnija. Da ne pominjemo traume pomoćnih sudija. Ali, bio je to i rasadnik talenata: Sulejman Halilović (Dinamo Vinkovci), Bajro Župić (Novi Pazar), Ljubinko Drulović (Sloboda Užice), Miralem Zjajo (Iskra Bugojno), i ruku na srce, „kongo“ je od „serija A“ bio lošiji samo utoliko što nije imao „veliku četvorku“, a da ne pominjemo koliko je superioran u odnosu na bilo koju današnju eks YU prvu ligu.

Po čemu je još „kongo“ bio interesantan. Pa, u njemu nije bilo nacionalističkih ispada kao u „seriji A“. Klubovi su više tretirani kao „gradski“ (čaršijski) i regionalni, a ne kao nacionalni simboli. Evo primera: Ne sećam se da je neko, pa ni Srbin, u Vinkovcima dobio batine ako je došao kao deo „konga“. Ali, ima li tog voza iz Beograda sa navijačima Zvezde i Partizana koji nije kamenovan u Vinkovcima, tom „grdnom sudilištu“- najvećem železničkom čvorištu bivše nam zajedničke zemlje i glavnom toponimu navijačkog križnog puta od Beograda do Zagreba? Pa, naravno da nema.

Kada je jedan od gurua „novog primitivizma“ Elvis Dži Kurtović spevao pesmu „Supermen“ u kojoj pogrešno proriče: „… kad Džoni (Štulić) bude išao da svira tezge po Sovjetskom Savezu, a velika četvorka budu Partizan, Rijeka, Hajduk i Trepča…“, mislili smo da je to jako smešno ali, eto, vidimo da su bespuća povjesne zbilje, dokazala da bi ta Elvisova „velika četvorka“ bila premija, za svaku sadašnju „prvu“ ligu. Pa, možda i za neku „jadransku“ u fudbalu. Ta tema o regionalnoj fudbalskoj ligi ciklično se obnavlja. Na primer, još oktobra 2006. u emisiji „Dvoboj“ na hrvatskoj TV Nova, tema je bila podizanje kvaliteta hrvatskog fudbala i u tom cilju mogućnost pravljenja regionalne lige, nalik onoj košarkaškoj. Iako se pominjala i Austrija, i Slovenija, i BiH, i Bugarska, suština je, naravno, bila na ponovnom okupljanju „velike četvorke“. U Hrvatskoj je to pomalo i dalje tabu tema, mada svi nekako znaju da je to i „tihi interes“. Tada je Ćiro Blažević uslovno bio za regionalnu ligu. Igor Štimac (Hajduk), bio je skeptičan. Ćirin beli šal je draži artefakt epohe od onog Rugovinog crvenog, ili od džempera Vasila Tupurkovskog. Bilo je u vreme te emisije i sitnih pakosti. Tipa da je Ćiro uplaćivao „zajam za privredni preporod Srbije“, kako bi se dodvorio Miloševiću i preuzeo Zvezdu. Za one mlađe, legenda kaže da je Ivan Stambolić 1987. zvao Blaževića u Zvezdu, ali da su „ne“ navodno rekli Cvetković i Džajić, pa je Ćiro produžio u FK Prištinu. Ali, da nije bilo Blaževićeve loše procene, Prosinečki ne bi bio u Zvezdi. Ni onda, ni danas.

Uprkos fami o toj hipotetičkoj ligi, ona košarkaška jadranska smiruje strasti. Znamo, da košarka nije fudbal, ali brzo su se tu stvari normalizovale, fascinacije su se izgustirale, a incidenti su ostali na izolovanim – „ritualnim“; kamenovanje u Zadru, parole tipa „ubi, zakolji…“, i tako to – u suštini sporadično i marginalno. Eto, u Jadransku ligu se uključio i nejadranski Makabi, a interesovanje pokazuje i Panatinaikos. Uostalom, srpski trener Vladimir Androić danas vodi košarkaški klub Zagreb. Prosinečki je u Zvezdi. Giga i Emilija Popadići iz „Boljeg života“ reklamiraju hrvatske supermarkete, tužbe za genocid su još na snazi, HDZ pred izbore kao da bi od blata pravio srbokomunističku Jugoslaviju da bi ponovo mogao da je ruši i podigne sebi rejting… Dakle, manje-više rutina u svojoj tradicionalnoj opskurnosti narcizma malih razlika i velikih destruktivnih salda.

A, ceo ovaj dugački uvod samo zbog predsednika Crvene zvezde Vladana Lukića, koji možda nije ni svestan koliki je civilizacijski iskorak napravio nedavnim predlogom o mogućoj regionalnoj ligi klubova iz Srbije, Bugarske, Rumunije, Grčke i Turske. Za mene, ovo je jače od svake „igmanske inicijative“. Bugari i Turci već sa simpatijama gledaju na celu priču. Prvo; zašto bi hrvatska i srpska deca zarad nečije nostalgije (ma kog tipa ona bila), ili profita, a bez nekog posebnog dobijanja u kvalitetu takmičenja, ponovo morala da se biju, sačekuju po raznim Vinkovcima, dokazuju na stereotipnoj mržnji, i uče na tradicijama matorih huligana? Uostalom, ni „Lukićeva liga“ ne bi bila vakcinisana od fajta. Drugo, sa turskim klubovima, Lukić faktički napušta tezu o „pravoslavnoj ligi“, a Zvezdu kao instituciju više ne limitira projektima „odbrane ćirilice“. Treće, dovođenjem Prosinečkog, Lukić je pokazao širinu i na ovu stranu. Četvrto, podsetio je da se Evropska unija nalazi i sa naše istočne strane. Peto, i hrvatskim klubovima bi, što se kvaliteta tiče, bolje bilo u nekoj „alpe – adria“ ligi nego u nekoj eks YU. Šesto, Balkan u ovakvoj verziji, pa makar cinici rekli da liči na „turski komonvelt“, deluje pomalo impresivno, zar ne? I ona gadna reč „balkanizacija“ kao da dobija sasvim drugi kontekst. Sedmo, Srbija nakon kakvog-takvog pomirenja, treba malo da se relaksira od „jugosfere“, s te strane da se posveti učtivo ignorantskoj udobnosti „hladnog mira“, a fudbal je za to pomeranje perspektive simbolički jako bitan.

Mala Antanta – vojni savez Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije (1920 – 1938), uz podršku Francuske, formiran zbog straha da će Austrija ili Mađarska probati da povrate nekadašnje teritorije Austrougarske, smatran je „petom silom u Evropi“. Ova Lukićeva „Mala Antanta“, formirana sa sasvim drugim motivima, ne bi bila sigurno ispod. Kao fudbalska sila.

Možda bi to bio mali korak za Lukića, ali za Balkan veliki svakako.