Magacioner i abadžija

Zar je za Nikolu Kalabića najvažnije to što je bio geometar? Pa i Aleksandar Leka Ranković je bio abadžija (za urbane čitaoce: abadžija je čovek koji od grubog sukna šije narodna odela), ali kad ste čuli da neko, kad pominje Rankovića ističe prvo to da je on bio abadžija. Doduše, retka paralela između Hadžića i Rankovića može biti u tome da njihova „zanimanja“ oslikavaju kadrovsku strukturu pokreta u kojima su bili. Ponekad i pokreta sa kojima su bili u sukobu. Na primer, Tuđmanov general Norac bio je konobar, kao što je Vučurević, ratni gradonačelnik Trebinja bio kamiondžija.

Ali, metodološki je pogrešno omalovažavati politički pokret i sprdati se sa zanimanjima nekih njegovih članova, jer u njima je obično dovoljno (para)intelektualaca da bi se oni redukovali na ŠUP (školu učenika u privredi), kako se to zvalo pre Šuvarove reforme srednjoškolskog obrazovanja. Sprdanje na taj način može biti efektno, pa i duhovito, ali time se zamagljuje suština – posebno kad su u pitanju pakleni projekti sa agendama zločina inspirisanih nacionalističkom, klasnom ili nekom drugom ideologijom. Insistiranje na magacioneru relativizuje „ljude od pera“, ili bankare, pravnike, stomatologe, biologe… Pa ni Broz nije imao sve šlosere u pokretu. Bilo je tu čak i nadrealista. Ljudi koji su se razumeli i u delo Amadea Modiljanija, italijanskog ekspresioniste zbog čije je slike, po jednoj verziji priče, „pao“ Hadžić. Finale haškog rijalitija imalo je takođe svoju estetiku hapšenja.

Dakle, Tribunal u Hagu ne zanima ni to što se Hadžić bavio sečom šume i švercom građe u Slavoniji, ili naftom. Niti nas trenutno Leka Ranković zanima zbog toga što je bio abadžija. Mada deluje nadrealno da se abadžija kod Tita bavio i NLO pitanjima. Malo je tužno kad vidimo koliko su Artur Klark ili Isak Asimov omanuli u svom spejs optimizmu očekujući bliski kontakt treće vrste. U vreme kosmičke euforije, Tito nije hteo da zakasni. U kabinetu prvog policajca Aleksandra Rankovića, 18. juna 1949. osnovano je Odeljenje za kosmička pitanja sa ciljem da se bavi NLO fenomenima na teritoriji Jugoslavije. Abadžija se bavio i nuklearnim programom. Bio je na čelu savezne komisije za ta pitanja. Pod njegovom komandom faktički je bio i jedan Pavle Savić.

Nažalost, autoriteti poput Dušana Bilandžića i Dobrice Ćosića ne daju nam nikakve informacije da li je Tito bio upućen u slučaj Rozvel. Ili, da li su mu Sovjeti nešto rekli na tu temu. U svakom slučaju njegovo interesovanje za NLO sigurno je bilo suvislije od jedinica za parapsihološke ratove koje su nastajale u glavama Miloševićevih vojnih i ostalih ezoteričara. Pre neki dan svet je prodrmala (dez)informacija da su američki naučnici iz programa SETI (Potraga za vanzemaljskom inteligencijom), primetili kod Jupitera tri ogromna svemirska broda koja bi u jesen trebalo da stignu do Zemlje. U smislu agresije. Taj program SETI bio je i lajtmotiv Karlu Saganu za roman „Kontakt“ prema kome je Zemekis snimio odličan film sa Džodi Foster u glavnoj ulozi. Internetom su zavladali strah i fascinacija, setili smo se i upozorenja Stivena Hokinga da ne razume odakle toliko uverenja da će vanzemaljci, ako dođu, biti miroljubivi. Da li darvinizam (uključujući i politički) na Zemlji daje pravo za takve svemirske analogije. U trenu je nestalo onog spilbergovskog optimizma, vest je demantovana od stručnih lica, ali to ne umanje naš osećaj – koliko smo taj dan samo bili ponosni na Leku Rankovića i Josipa Broza.

Njih dvojica, zajedno sa Milovanom Đilasom, Edvardom Kardeljom, Ivom Lolom Ribarom, Svetozarom Vukmanovićem Tempom, Ivanom Milutinovićem, Sretenom Žujovićem, Radetom Končarom i Francom Leskošekom, činili su Politbiro CK KPJ koji je na sednici 4. jula 1941. u vili Ribnikara doneo odluku o dizanju ustanka. I pazite šta mi kaže pre neki dan jedan stari partizan: „Taj Politbiro je ispunio svoja obećanja iz 1941“. Shvata čiča vreme, i da danas slabo koga zanima 4. jul, ali je hteo da skrene pažnju kako današnji političari nisu ljudi posebnog kova. Kad kukamo na Titove abadžije i šlosere, ne treba zaboraviti da je posle 5. oktobra Srbija maltene dosegla ideal Platonove „Države“: Na vlasti su bili filozofi: Koštunica, Đinđić, Mićunović. Eto zašto je nešto utopija.

Evo na kraju i jedne ekskluzive: Halid Bešlić peva u Sjenici u četvrtak 28. jula. Što se same muzike tiče Halid je zakon. Od „Dijamanata“ do „Miljacke“. Što se regionalne politike tiče, ako su on, Dino Merlin i Ivica Osim prepoznali kod Tadića iskrenost i ljudskost, te prihvatili poziv i popili s njim kafu u sarajevskoj „Evropi“, zašto u Srbiji ima još pakosnih i zadrtih ljudi koji misle da Tadić blefira i da se ne kaje iz dubine duše. Maltene da nastavlja Miloševićevu i Koštuničinu (?) politiku drugim sredstvima. I da li ga zbog toga u Srbiji oni drugi zovu „ustaša“?

Evo još jedne ekskluzive: U Sarajevo, na kafu, trebalo je da stignu i Zdravko Čolić, Haris Džinović i Goran Bregović (na predlog ljudi bliskih Tadiću), ali su Sarajlije rekle da treba biti diskretniji, jer pompa nije još najprikladnija. Beograd je sugestiju prihvatio.