Male i velike boginje

Na stolu su svi argumenti ‘za’ i ‘protiv’. I predsednik Vučić ih je pregledno poređao. Na našu nesreću, niko – ni vlast ni opozicija – nisu se setili jedinog logičnog i valjanog razloga za raspisivanje i vanrednih parlamentarnih izbora, a to može biti samo ustavotvorna skupština, ma koliko nekome to zvučalo arhaično. Time bi se čak ispunio i famozni Lajbnicov ‘dovoljan razlog’ koji ima vidno mesto u katalogu Vučićeve citatnosti.

Ako je moguća puna kontrola izbornog procesa OEBS, onda zašto da ne, ako bi to rezultiralo skupštinom koja bi preslikala realan politički odnos snaga i koja bi u punom kapacitetu mogla da menja ustav koji moramo da menjamo makar zbog evropskih integracija. Time bi se uozbiljio i ‘unutrašnji dijalog’ o Kosovu. Tužno je gledati recidive julovsko-radikalske ‘patriotske svesti’ kako po starim matricama Jankovića i Jeremića etiketira kao očajnike koji traže ‘strance u pomoć’, čime se opet sugeriše nekakva izdaja. Alo, bre, pa to je onaj naš OEBS kome smo predsedavali. To je ona organizacija čiji smo samit početkom decembra 2015. organizovali bar jednako dobro kao što smo organizovali Eurosong. I to na istom mestu. I to smo tako uspešno i efikasno organizovali samo par dana nakon što smo imali pokušaj državnog udara u Srbiji. Pa nije to lako. Zamislite ambasadorske izveštaje tih dana: Ovde se dešava pokušaj državnog udara, ali ne sekirajte se, samit OEBS će biti održan sigurno za nekoliko dana, pa neka naši relaksirano dođu, jer pretpostavljamo da će premijer Vučić reći da nije bilo državnog udara. Ako ga je i bilo – bio je operetski i za unutrašnje potrebe. I tako je i bilo.

Epidemija malih boginja (morbila) je ipak dokaz da ne živimo u diktaturi. U stabilokratiji možda, ali da li bi vakcinacija protiv variole (velikih boginja) bila tako efikasna da se onda umesto u diktaturi živelo u stabilokratiji? Ako bude raspoložen, Svetislav Basara može da vam napiše kako ga je ondašnji režim prekinuo na pola piva u ‘Sretenu Guduriću’ i poslao na vakcinaciju. A, može da vam objasni i šta znači ime Sretena Gudurića, kako za istoriju antifašizma, tako i za istoriju autentične brze hrane. Jedan od razloga za uspeh vakcinacije protiv variole, verovatno je bilo i nepostojanje društvenih mreža.

Opozicija bi prosto iskontrolisala izbore ako bi fanatizovane Vučićeve protivnike sa društvenih mreža mogla da regrutuje u fanatizovane kontrolore na biračkim mestima. Ali to znači i da bi armija pseudonima morala da se pretvori u realna imena i prezimena, na realnom mestu. Taj tektonski pokušaj transfera iz virtuelnog u realni svet, pokazao bi i snagu srpske hipokrizije, odnosno realnu spremnost da se cinizam iz virtuelnog polja (kriptoaktivizam) pretvori u realnu politizaciju na terenu bez koje se ne može destabilizovati vlast. Za razliku od ‘nove’ opozicije (Saša i Vuk), DS ima jaču infrastrukturu, ali je ne mitologizirajte.

 Janković i Jeremić su u embrionalnoj fazi onoga što se nekad u Crnoj Gori zvalo Narodna sloga, pri čemu je Janković Slavko Perović, a Jeremić Novak Kilibarda. Čak i ako zanemarimo mogućnost da je njihov poziv za punu kontrolu izbora od strane OEBS izraz podsvesne želje za svojim Gonzalesom, ne treba zanemariti oporost utiska o stabilokratskom karakteru u koji je došla naša izborna realnost. Ako bi mogući vanredni parlamentarni izbori bili za ustavotvornu skupštinu bile bi valjda i veće šanse da se izborni proces izdigne iznad stabilokratske poluge i izniveliše sa OEBS standardima: U izveštaju Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava OEBS o predsedničkim izborima 2. aprila 2017. ne osporava se regularnost izbornog procesa, ali se iznosi niz preporuka za prevazilaženje nedostataka, i oni su pre svega medijske prirode.

Da li su izbori za ustavotvornu skupštinu baš toliko državnički neinteresantni Vučiću, ako mu je baš toliko stalo do mesta u istoriji? A, opet, nisu ni za jednokratnu marketinšku foru. Time bi, bizarno, on ostvario jedno od temeljnih obećanja demokratske opozicije iz devedesetih godina. Skupština dobijena na takvim izborima valjda bi konačno rešila i frustrirajuće pitanje šetanja moći, pa bi konačno saznali da li živimo u predsedničkom ili kancelarskom sistemu? Za ustav koji bi donela takva skupština ne bismo mogli reći da je ‘oktroisan’, niti da se za njega glasalo i lopatama kao za ‘mitrovdanski’. Možda bismo dobili i dvodomni parlament? Možda bismo imali i takav duh ustava kojim bi se prekinuo Vučićev kontinuitet sa ‘dosmanlijskom’ spoljnom politikom: ‘Dve stolice – četiri stuba’?

Danas deca ne veruju kad im pričaš, ali nekad se govorilo da će Srbija i Hrvatska ‘u paketu’ u EU. To je čak izgledalo na momente i realno, pa je hrvatski premijer Ivo Sanader morao da teši hrvatsku javnost kako se to ipak neće desiti. I bio je u pravu. Srpski nacionalisti i revizionisti mogu samo da žale što nisu bili evrofanatici i pre Vučićeve konverzije. I hrvatski i drugi primeri Ramsfeldove ‘nove Evrope’ su pokazali da možeš da daš sebi oduška tek kad uđeš u EU. Kada pogledate Andreja Babiša – ‘češkog Trampa’ ili ‘češkog Berluskonia’, sasvim drugačije i manje naivno mogu da zvuče reči studentske pesmice sa protesta 1996/97. protiv izborne krađe – ‘Pravićemo sneška, biće Srbija kao Češka’. Te sam se pesmice setio i gledajući aktuelnog ‘Sneška’ (režirao Tomas Alfredson, sa Majklom Fasbenderom u glavnoj ulozi). Vrlo je to inteligentan triler sa elementima horora, adaptacija bestselera koji je napisao Ju Nesbe, jedan od najpopularnijih autora savremene detektivske fikcije.

Dobro, sad je predsednik Evropske komisije Žan – Klod Junker korigovao sebe i izjavio da bi Srbija i Crna Gora u EU mogle i pre 2025. Ovaj paket deluje uverljivije od onog s Hrvatskom. Vrlo lako bi mogle u EU da uđu dve stabilokratije. Ne moraju naknadno da mutiraju. Na neki perverzan način, ali tako bi se opet delom ostvarila vizija Vojislava Koštunice da u EU uđemo pod našim uslovima, a taj ‘paket’ može biti i neka satisfakcija za izgubljenu ‘državnu zajednicu’. Tek bi ustavotvorna skupština po pitanju kontinuiteta bila bitnija zbog Koštunice nego što je instalacija ‘Strela’ zbog Đinđića. Junker je ubrzanje najavio u razgovoru sa premijerom Bugarske Bojkom Borisovom, što je osvežilo ideju Krajovske grupe koju je Vučić napravio s Borisovom i tadašnjim rumunskim premijerom Pontom. U Evropi s više brzina Krajovska grupa može biti alternativa stabilokratijama ‘nove Austrougarske’ koja se nazire iza proširene Višegradske grupe.

Videli smo da se Evropa breca samo oko ‘dve stolice’. Po tom pitanju indikativan je norveški ambasador u Beogradu Arne Sanes Bjornstad: Skrenuće nam pažnju na rizike ‘dve stolice’, ali neće propustiti da podrži ‘unutrašnji dijalog’ i naglasi kako su reforme u Srbiji ‘impresivne’. Srpski novinari su stajali u Tirani pred evropskim zvaničnicima tražeći više senzibiliteta za medijsko stanje u Srbiji. Lider Dveri Boško Obradović, skeptičan je prema kontroli izbora od strane OEBS jer su se pokazali više puta kao ‘nedobronamerni prema srpskom narodu’. I Evropa i srpski akteri se prema evropskim vrednostima ponašaju u našem slučaju kao prema švedskom stolu – uzima se i naglašava ono što nekome odgovara. Bez ambicija o društvenom konsenzusu na bazičnim vrednostima.

Kandidatkinja Nove stranke za gradonačelnicu Beograda Vesna Rakić Vodinelić, rekla je demokratiju guši svaka autoritarna vlast i da je to naš (Srbije) izvorni problem. Da ova tačna konstatacija ne bi bila otkrivanje rupe na saksiji, podsećam ponovo na istraživanje Demostata koje je pre godinu dana uradio istraživački tim na čelu sa Srećkom Mihajlovićem i zaključak istog po tom pitanju: Autoritarno je tri petine (61 odsto) ispitanih. Nije autoritarno tek 11 odsto. Njih 28 odsto ne znaju baš najbolje o čemu je reč, ali smatraju dobrim tvrdnje koje indiciraju autoritarnu orijentaciju. Dakle, upamtimo jednom, odnos između autoritarnih i neautoritarnih je 6:1. Broj autoritarnih uveliko prevazilazi broj pripadnika vladajuće koalicije i desne opozicije. Znači ima ih prilično (većinski) i u ‘demokratskoj opoziciji’, a to se najbolje vidi u vulgarizaciji i monopolizaciji građanskog polja. Šta raditi s njima? Pa bar ih poslati da čuvaju kutije.