Mali slatki hobiti

Radi se o borbi hrabrih patuljaka rešenih da povrate svoju otetu zemlju, protiv zlih Orka i moćnog Zmaja“, napisao je Jeremić. Usledio je odgovor jedne korisnice Tvitera: „Ma Kosovo je Srbija!“, na šta je Jeremić kratko napisao: „Uvek bilo!“ Rasprava se kasnije proširila. Na opasku jednog od korisnika Tvitera „Vaša ekselencijo, u ime naše hobitske zajednice najiskrenije bih Vas zamolio da nas Skupština UN prizna“, Jeremić je odgovorio: „The Shire (Okrug u „Gospodaru prstenova“ i „Hobitu“) može eventualno da dobije suštinsku autonomiju, sve drugo bi bilo opasan presedan za Middle Earth (Srednju Zemlju)…“

Opet je Vuk Jeremić izazvao iracionalnu provalu gneva i u Srbiji. Kakvi hobiti, kakvi bakrači! Šta ti radiš tamo? Ali, da krenemo redom i probamo da odbranimo našeg malog Vuka, koji ima tviteraško srce hobita: Kad je Zoran Đinđić bio u Beloj kući, Džordž Buš (mlađi) rekao mu je (otprilike) da je jedan od najmlađih demokratskih lidera u svetu. Đinđić je njemu uzvratio komplimentom, otprilike o moći i odgovornosti, a onda su otišli na pravi sastanak – kod Dika Čejnija. Iskusni Čejni nije se folirao, pa je malkice čitao s papira šta treba da kaže, te upita goste iz Srbije kako je tamo kod njih nakon demokratskih promena? Đinđić kaže (ako lažu mene i ja lažem vas, a ljudi su ozbiljni) da je kao posle prvog seksa. Seksa?, zainteresovao se Čejni. Da – dodaje Đinđić – mnogo očekuješ, a posle vidiš da i ne mora da bude tako. Čejni se simpatično nasmejao. Što pomenu seks, pitaju ovi naši Zorana, na šta će premijer: „Kad bi se nas Čejni setio! A sad, kad god negde čuje – seks – a to se često čuje – verovatno će se setiti i Srbije.“

Sa hobitima je slično. Jeremić proba da pojasni svetu naš problem na razumljiv način. Ako već nemamo para za ozbiljno lobiranje po svetu (znači i po Holivudu), daj da se prikačimo na trenutno svetski hit broj jedan. E sad, možda Vuk Jeremić nije baš najbolje ukapirao film, a i samo Tolkinovo remek-delo. To je već stvar interpretacije i izbora taktike za srpsku stvar. Jer i Albanci imaju ambicije da budu hobiti. Čak misle da jesu. Verovatno se sad, mrzovoljni čitaoci, pitate ko je infantilniji – Jeremić ili ja, ali vratio bih vas još jednom u prošlost da pokušam da vam objasnim da poređenja ovog tipa stranci nekad najbolje razumeju: Dakle, preobraženski miting ispred Skupštine (tada savezne). Prvi veliki opozicioni skup nakon NATO bombardovanja. Organizator G17 plus (tada još samo ekspertska grupa). Mitinga se sećamo po čuvenom skandiranju – „Zovi ga, Spasoje!“ Naime, Vuk Drašković je valjda hteo da govori, ali samo kao glavni, pa se neko kao usprotivio, pa onda ispred SPO na stejdž izašao Spasoje Krunić, a fanovi počeli da skandiraju, pa se onda pokoškala obezbeđenja SPO i Velimira Ilića, koji je tada već bio disident ove stranke, na kraju Vuk ipak govori, a jedan strani novinar ne može sve najbolje da ukapira, pa nas pita – ko je stvarno Vuk Drašković? Mi mu kažemo: To je naš Obi Van Kenobi. Strendžeru je bilo sve jasno. I sve mu je odmah postalo simpatično. Mislim, ono naše opoziciono delanje.

Čemu tolika gungula oko jednog običnog komada nakita, jednog prstena, koji čak i kad je verenički ne izgleda baš toliko sablasno i kao razlog za sekiraciju? Još od prvog filmskog dela trilogije „The Lord of the Rings“ Pitera Džeksona, rađene prema monumentalnom literarnom predlošku Dž. R. R. Tolkina, oni najrigidniji fanovi zanovetali su i cepidlačili kako je Džekson skandalozno restriktivan prema romanu, kako je film pre turistički prospekt Novog Zelanda (gde je trilogija snimana) nego duh njihove „biblije“, da Ilajdža Vud pre liči na Boška Buhu nego na Hobita, da Vigo Mortensen više vuče na Kostnerovog Robina Huda nego na Tolkinovog Miloša Obilića, da Kristofer Li fizički više asocira na Nikolaja Velimirovića nego na čarobnjaka Sarumana. Te da li bi se večito uplakana Gvinet Paltrou, koja je potom počela da pazari i vibratore, bolje snašla od Kejt Blanšet u ulozi Galadrijele, moćne kraljice vilovnjaka? Na kraju trilogije uglavnom nije bilo nezadovoljnih. Nakupilo se i oskara. A „Hobit“ potvrđuje taj pravac, samo što sada Džekson širi roman, za razliku od skupljanja u „Prstenovima“.

Posmatrajte i Vukovo tvitovanje kao alegoriju: Šta biste vi uradili da umesto na brdovitom Balkanu živite u ništa manje brdovitoj Srednjoj zemlji, u njenoj pokrajini Shire, pitoresknoj kao idilične projekcije Šumadije, ili kao ono što su Velja i Vuk zvali „domaćinskom Srbijom“ (puni ambari, lampek, šajkača, izvorska voda i tarabe od kojih je svaka starija od Amerike), i da vam kao mladom hobitu po imenu Frodo bude poveren na čuvanje svemoćni prsten, izvor iskonskog zla? Gledajte stvari i andrićevski, jer kod Tolkina prsten je antiteza mostu kod Andrića. Mordor, Tolkinov tamni vilajet, zemlja zla i tame, bila je svuda oko nas, od Vukovara preko Sarajeva i Knina, do Kosova. U Frodovom slučaju, hobitsko čupavo stopalo prešlo je kao srpski opanak Albaniju, odnosno gudure Tolkinove nedođije. Hobiti su protivteža neutoljivoj volji za moći i dominacijom. Okosnica su „Gospodara prstenova“ iz razloga što je knjiga, uprkos Tolkinovoj averziji prema alegorijama, smatrana alegorijom zloćudnih ideologija 20. veka i bilansa njihovog monstruoznog inženjeringa. Kao mitski, dakle paraistorijski, pandan ništa manje paraistorijskoj ideologiji rasne i klasne superiornosti ili čak parodija paradigme „krvi i tla“. Darko Rundek je na jednom od prvih povratničkih koncerata u Beogradu i pitao publiku kako se zove Tolkinova zemlja zla i tame? Azil uvek postoji u Srednjoj zemlji i za one koji kao Želimir Žilnik osećaju nesnosnu tranzicionu tugu „od Jadrana do Vladivostoka“. I to nije sve baš tako infantilno.

Jer, Tolkin je bio pobožan čovek. Hrišćanin koji je verovao da je nekada postojao raj na zemlji, kao i da ljudima treba pružiti drugu šansu, a Piter Džekson je, gle paradoksa i haripoterovske koincidencije, rođen na Noć veštica 1961. godine. Za razliku od nekih ovdašnjih vračara i „nacionalnih radnika“, Tolkin nije verovao da je njegov narod najstariji na svetu, a kamoli nebeski. On je čak smatrao da je Engleska siromašna što se mitova tiče.

Ako već čitate ovaj tekst, smaka sveta znači nije bilo. Za razliku od situacije sa pomračenjem sunca, kad je narod u Srbiji bio preplašen, dok je ostatak sveta uživao u prirodnom fenomenu, Srbija sad aktivno učestvuje u „sudnjem danu“. Spoznaja da je čak Artur Klark pisao da planina Rtanj „emituje spasonosnu energiju“, zvuči jače od verovanja da je Bizmark umro sa rečju Srbija na usnama, ili da je Draža spavao u istom krevetu sa De Golom. O Rtnju pišu londonski Telegraf i Dejli mejl. Eno ga i na Bi-Bi-Siju. Još bolje ako smo preživeli ovaj smak sveta, jer to Srbiji daje šansu za čitavu novu granu i imidž turističke privrede, jer će taj smak jednog dana verovatno doći.

Simpatična je ta svetska euforija, mada nešto moramo da primetimo. Sve je nekako previše otišlo na zajebanciju i aroganciju. Povod je slabo iskorišćen da se svet malo preispita kuda ide; a da se svi pomalo zamislimo. Ovako sad i svet liči na julovske „čuvare mostova“. Samo što oni umesto NATO bombi čuvaju prkosno svet od sile koja će ga uništiti. Sve sama zezancija i opuštencija. A Bog nije uvek bukvalan, i često progovori na čudne načine, i svakom se obrati. Eto, jednom je progovorio kroz Velimira Ilića: „Povuci ručnu Miškoviću!“