Malo morgen

Ipak, ruku na srce, ovom žanru najviše su doprineli Sovjeti, odnosno one šapke i šubare pored Lenjinovog mauzoleja na Crvenom trgu. I sve ono što prođe ispred njih. Rusi su revitalizovali žanr sa paradom održanom 9. maja 2008. na Crvenom trgu. U obeležavanju godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu učestvovalo je 140 jedinica koje su demonstrirale moć preporođene ruske armije. Uz obavezno „Ura!“, tada je na paradi premijerno prikazana i najnovija ruska interkontinentalna balistička raketa „topolj – M“.

Pogledajte još jednom film Kevina Kostnera „13 dana“ o kubanskoj nuklearnoj krizi. Amerikanci su na Kubi špijunski snimili upravo jednu raketu koja je pre toga „prodefilovala“ Crvenim trgom. Kremljolozi su s pažnjom analizirali ko sve na tim paradama stoji na bini; koga ima, koga nema, i ko je kako raspoređen. To je bio i indikator političke (pre)raspodele moći u Kremlju.

Istorija pamti vojnu paradu na Crvenom trgu održanu 24. juna 1945. Komandovao je maršal Rokosovski, a raport od njega nije primo Staljin, kako se očekivalo, već maršal Žukov koji je sa Crvenom armijom ušao u Berlin. Vladimir Putin je veličanstveno proslavio 60 godina pobede nad fašizmom i paradu, između ostalog, vratio u globalni medijski epicentar. Mi tada u Srbiji nismo znali koga da pošaljemo na Crveni trg – četnike ili partizane – pa je na kraju i Hrvatska sa Mesićem u Moskvi ispala veća antifašistička sila od Srbije u Drugom svetskom ratu. Jednostavno, ispred „počasnog“ Koštunice i Tadića nikada nije mogla da prođe zastava Prve proleterske brigade. Dačić s tim očigledno ne bi imao problema. On ne živi u ideološkoj konfuziji. I nije on po tom pitanju „mali Sloba“. Jer, „Veliki Milošević“ je hteo da bude „novi Tito“, ali da bi to bio, u tom naumu, on je jednostavno ignorisao Tita. Za vreme njegove vladavine, i to u ranoj fazi, uklonjen je čuveni Titov spomenik sa trga u Užicu. Dačić je pre neki dan u tom gradu na predizbornom skupu najavio da će ga vratiti na mesto. Sećate li se Slobe u Kući cveća. Teško. Možete li sutra da zamislite Dačića tamo sa vencem. Sasvim sigurno. I da li bi „mali Buda“ kao premijer držao u holu vlade sliku Milana Nedića?

„Malo morgen“ je verovatno najbolji slogan ovih izbora (uostalom već je bio na tacni, nije ga trebalo smišljati), jer „šta je istina“ (pa i ova Čedina), što se davnih dana zapitao Pontije Pilat. Pomalo bizarno, ali „malo morgen“ (kao „treći put“, nasuprot fingiranog dvopartizma) je esencija koalicionog kapaciteta. Ipak, verujte mi, nema Tadiću (ne i svim njegovima) poželjnijeg partnera od socijalista. Sve ostalo je moranje. Bez harmoničnosti koju može da ponudi samo moderna levica. Kao na koncertu Ane Bekute. Zar nisam napisao prošle subote da su Ana i Mrka najbolji marketinški potez kampanje. Tadić je došao sa cvećem na koncert. Pametni uvek uče od boljih.

Iako je Draža vodio u prvom delu kampanje, u finišu kao da ga Tito stiže i prestiže. Ne samo zbog Dačića, već i zbog „neutralnosti“ koju formuliše DSS, te otvorenog priznanja njihovog Nenada Popovića koji podseća da se najbolje živelo kad smo bili Istok Zapadu u i Zapad Istoku, ali kad tu Koštuničinu mantru locira vremenski, Popović misli na Titovo vreme. Ne sigurno na „mitsku“ Srbiju od Berlinskog kongresa do 1918, Srbiju zlatnog dinara, demokratije, Srbiju silu pobednicu još nekontaminiranu jugoslovenstvom. Ideologija je varljiva. Formalno, s te tačke Đilasov put u Banjaluku i podrška koju je dobio od Dodika je nešto najlogičnije. I Đilas i Dodik su socijaldemokrate. Pa, zar nije tako? Da (ne)upućen čovek sa strane gleda izbore u Beogradu, možda bi pomislio kako se bitka vodi između konzervativca Đilasa i liberala Vučića.

Kad obeležavamo dan početka NATO agresije na Srbiju, nije zgoreg ponekad se zapitati i preispitati (ne amnestirajući NATO) i za odgovornost ovdašnje politike i stanja duha koji su Srbiju godinama kontinuirano gurali u takvu beznadežnu poziciju. Đilasova reakcija na Đulijanijevu posetu Beogradu jednostavno ne bi trebalo da bude stil DS, kad znamo ko tako voli da reaguje. Niti su „radikalski talasi“ (ako se sećate te TV emisije) ikada bili stil DS. A, danas „DS talasi“ psihotizuju Srbiju.

Protivnici zameraju Tadiću što je čak i maraton iskoristio za promociju. Verovatnmo ste se i vi naslušali pakosnih priča kako Boris ima više bolesti od Jermije iz „Alana Forda“. Na delu je očigledno bio mini specijalni rat protiv tadašnjeg predsednika. Čaršija se hranila zluradim glasinama. Zato je i Tadićevo učestvovanje na BG maratonu zaista marketiniška „trka zadovoljstva“.

Da se vratimo na vojne parade. Ako je suditi po ovoj u Leskovcu, Vojska Srbije deluje prilično utegnuto. Pomalo i neočekivano, Vojska je možda i lider reformi u Srbiji. Imidž je pozitivan i na njemu se očigledno radi pasionirano. Možemo zamilsiti kako bi tek lekovito za imidž bilo da se konačno i definitivno razjasni pogibija vojnika u Topčideru. Možda rizikujemo da budemo malo neukusni, ali na osnovu viđenog u Leskovcu, svaki predsednik koji bi, kao sutra Zoran Dragišić, koristio vojsku da lomi kičmu organizovanom kriminalu, imao bi šta da koristi. Tip-top.

Ko voli materiju, preporučujemo mu da nađe snimak „Parade pobede“ u Beogradu 9. maja 1985. (četiri decenije od pobede nad fašizmom). To je bila prva parada bez Tita (prethodna je bila 1975). Na njoj je ponosno prikazan i novi domaći tenk M – 84. Komandant parade, general potpukovnik Zdravko Dimić, predaje raport predsedniku Predsedništva SFRJ Veselinu Đuranoviću. Na bini je i uparađeni general Nikola Ljubičić, prvi čovek JNA. Komunistička ikonografija, borci, pioniri, inostrane delegacije, kulturno – umetnička društva, helikopteri, motorizovane jedinice vodi pukovnik Alajbegović… Ma, totalna psihodelija. Ali, to je Armija koja će za koju godinu zaratiti sa dobrim delom sopstvenog naroda. Prva sledeća prestonička „parada“ bila 9. marta. Znate već kog.

Sećate li se, dragi čitaoci, „Vidovdanske vojne parade“, održane 1995. na Slunju. Da se još jednom zapitamo, kako je „Oluja“ bila moguća pored svega tada prikazanog.

Ide i Praznik rada. Ikonografski obračun sa komunizmom bio je romantičan, ali obračun sa njegovom socijalnom i mentalitetskom bazom je traumatičan. Omladina hoće u javna preduzeća. Zamislite, 40 000 prijava za samo 285 radnih mesta u tri državne firme. Gde je preduzetnički duh?

Partijske sinekure su još retke oaze „brige za čoveka“. Šta ćemo u partijama, ako bude departizacije, pitaju se pametni.