Marks, Engels i Tito

U Srbiji bogami i Putin i Angela Merkel (Evropa), pa i Boris Džonson verovatno, imaju zajedničkog favorita – Aleksandra Vučića. Zato u TV studiju Vučić i Putin na ekranu mogu da izgledaju monumentalno kao Marks i Engels, a Angela Merkel kao Tito – jer njen ‘Berlinski proces’ čiji je Vučić doajen najviše liči na AVNOJ po ambicijama pacifikacije prostora krcatog ‘histeričnim subjektima’ – entitetima nastalim na razvalinama Jugoslavije koja se danas zove Region i gde pomalo Albanija menja Sloveniju.

Jankovića i Jeremića nema ko da primi u svetu. Ovo bi se već moglo nazvati bojkotom. Sve što je dobila demokratska opozicija u Srbiji – to je ona Angelina briga za pravnu državu i slobodu medija predočena nedavno Vučiću u Berlinu. Ali, i to je neka slamka za koju se treba uhvatiti. Najjači adut opozicije ipak ostaje srpski inat. Ma koliko rizikovao da to zazvuči cinično od mene. I Nada Macura i Nada Ajkula deluju stamenije od ‘Nade’ da će se građanima (bar za drugi krug) smučiti Vučićeva kampanja ‘spržene zemlje’. A, sećam se kako mi je pokojni Milan Komnenić pričao kako je devedesetih opoziciona delegacija uspela da stigne do Klausa Kinkela, tada nemačkog šefa diplomatije, i to ga je navatala preko nekih veza na kongresu svoje liberalne partije. On je izašao iz sale, slikao se sa opozicionarima na hodniku, pozdravio ih i vratio se u salu. Glasilo SPO ‘Srpska reč’ napravila je od toga ‘jasnu nemačku podršku demokratizaciji Srbije’. Danas je takav susret nedostižan čak i za bivšeg ‘predsednika sveta’ koji je sa suprugom prošao ‘toplog zeca’ režimske propagande.