Meka moć

Ona je optužila komšije za širenje mržnje prema Bugarskoj pre nego što su ministri spoljnih poslova EU i potvrdili da Skoplje ne može da počne pristupne pregovore sa Unijom dok ne reši bilateralne sporove sa Bugarskom. Zaharijeva je izjavila da Severna Makedonija ‘ne može s jedne strane da želi da bude u EU i da demokratizuje društvo, a u isto vreme da slavi jednog od najmračnijih diktatora – Tita’.

U odnosu na takve stavove, gest predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je predao na graničnom prelazu Tabanovce pomoć u Fajzer vakcinama premijeru Severne Makedonije Zoranu Zaevu, zaista je titoistički, u najboljem kontekstu značenja te kontroverzne odrednice.

Vučić vlada i održava visok rejting na sistemu dela i propagande uzajamno funkcionalnih paradoksa, pa se otuda nemanjićki identitetski eskapizam (kao otklon od jugoslovenstva) dešava paralelno sa neotitoističkim liderskim i modernizacijskim ambicijama na prostorima bivšeg Titolenda (pa i nemački Bild u intervjuu s Vučićem naglašava ‘Titov kabinet’).

Otuda iz tih paradoksa i paralelizam koketiranja s narativima i likovima iz devedesetih, s jedne strane, sa naglašenim aluzijama na Đinđićevu politiku, neshvaćeno vizionarstvo i nipodaštavanu ugroženost, s druge. Otuda u sistemu uzajamno funkcionalnih paradoksa paralelno i ‘srpski svet’ i ‘mali šengen’. I julovska paranoja i kosmopolitizam Tadićeve politike ‘četiri stuba’. A bar je Titovo vreme dokaz da modernizacija i demokratija nisu međusobno uslovljene. Lomljene okoštalih otpora izgradnji infrastrukture, i nepravnim autoritarnim metodama, na primer, odvija se u Vučićevoj Srbiji istovremeno sa potčinjavanjem institucija ličnoj vlasti. Pa i mogući ustupci na polju demokratije najpre će biti zbog imidža u Berlinu, Parizu i Briselu. I mirnije savesti EU birokrata sa njihovom hipokrizijom. Vodi se računa o proporciji spontanog i manipulativnog prihvatanja harizme vođe (konsensualna autoritarnost), a sa suprotne – isfrustrirane – strane dešavaju se i bizarne situacije – da su pristalice i izvođači Titove modernizacije (kad se tobože pre partije slušala famozna ‘struka’), ogorčeni protivnici Vučićevih infrastrukturnih zahvata.

Takozvana vakcionalna suverenost je u biti pre titoistički nego nemanjićki potez, a propagandna euforija režima sigurno bi bila u stanju da nam sutra objasni da je Vučić uspeo ono što nije ni Tito – ne samo da izgradi metro u Beogradu, već da stvori funkcionalniji regionalni prostor u kome ćemo sarađivati ali se nećemo lagati.

Ipak Zaev nikad nije bio toliki ‘šiptar’ koliki je Milo bio i ostao ‘turčin’. Vučić vakcinama bilduje rejting Zaeva, otvara mu biračko telo VMRO, ali istovremeno sebe emancipuje od te prilično (i)racionalne opsesije makedonskim HDZ-om – partijom Nikole Gruevskog.

Ne treba ni o Bugarskoj suditi po izjavama njihove ministarske spoljnih poslova Ekaterina Zaharijeva. Setimo se poplava iz 2014. i jedne mnogo bitnije Bugarke. EU je tada učinila i da Bugari postanu regionalna savest: Otuda je i EU komesarka Kristina Georgijeva, te poplavne 2014. bila podsetila regionalne, narativne, netrpeljivosti na tu našu izgubljenu solidarnost, na primer u slučajevima razornih zemljotresa u Skoplju, Banjaluci, Crnoj Gori… Na tu izgubljena solidarnsot iz SFRJ podseća i oficijelna empatija Srbije – milion evra za Petrinju, ili vakcine za Makedonije i Crnu Goru. Naravno da će Vučićeva Srbija marketinški iskoristiti svoj vakcionalni potencijal, što je njena ‘meka moć’ efikasnija od morbidnog ‘srpskog sveta’. Vedrana Rudan i Ćiro Blažević otvorili su perspektive vakcionalnog turizma. Čujem ovih dana pristalice Mila Đukanovića koji zavide Aljbinu Kurtiju što bi s indignacijom odbio srpske vakcine (a s kojima se Krivokapić ponižava), pa mi kažu da ove vakcine što je Ana predala Zdravku ne mogu ni tamošnje srpske popove da opsluže.

Da li bi danas popovi mogli da okade onoliko kamp prikolica koliko je nekada barskom prugom krenulo ka Crnoj Gori kao pomoć postradalima od zemljotresa?

Zapad se prema ruskim i kineskim vakcinama odnosi kao Sovjetski Savez prema farmerkama, najlon čarapama i pločama Led Zeppelin. Ideološka rigidnost EU i suverenističke sebičnosti oko pandemije normalizuju iskustvo jugoslovenskog socijalizma, gde je uprkos strukturalim problemima tipa prelivanja dohotka i etnocentrizma, bilo i svesti da nijedan kraj države u elementarnim nepogodama nije zaboravljen.

Pa nije ni titoizam bio protiv Nemanjića i tradicija, naprotiv Stari je naglašavao da svaki naš narod može i treba da neguje tradicije, ali je i upozoravao da li zbog tih tradicija treba da se vratimo u pakao klanja iz 1941-1945?

Iako nisu bili istog partijskog senzibiliteta, možda niste znali da su Slobodan Penezić Krcun i Stevan Doronjski dobro sarađivali kao državni funkcioneri. S obe strane, i Krcunove – srbijanske, i vojvođanske Doronjskog, čuo sam od svedoka da su uvek kad je trebalo pomoći drugoj republici oko neke elementarne nepogode naglašavali da se Srbija ne sme osramotiti. Na toj izgubljenoj solidarnsoti treba graditi prosvećeno antijugoslovenstvo uprkos žilavim otporima tabuiziranih nacionalnih narativa.

Pandemija i deficit vakcina simbolički su pomogli i lakšem prihvatanju ‘malog šengena’.

Ko se danas seća operetske špijunske krize sa Makedonijom iz 2017? Više se ne govori da je Skoplje punkt za destabilizaciju, moguće čak i rušenje Vučića, što je jedno vreme bila opsesija beogradskog režima.

Slobodan Milošević je napravio mnogo katastrofalnih poteza na prostorima bivše Jugoslavije, ali mu se ne može osporiti da je razlaz s Makedonijom bio korektan. Od ljudi koji su ga poznavali čuo sam da je Milošević imao respekt prema Kiru Gligorovu veći nego prema Tuđmanu, Kučanu i Izetbegoviću, a Gligorov je interesantan i po tome što je bio u dobrim odnosima i sa Miloševićem i sa Ivanom Stambolićem. Ne zaboravite da je Milošević helikopterom poslao lekare s VMA da zbrinu Gligorova posle atentata 1995.

Zaokupljen dijalogom vlasti i opozicije teško da će i Dačić evocirati svoja sećanja iz resora spoljnih poslova kad je naglašavao da je Srbija napravila veliku grešku zbog priznanja Makedonije pod tim imenom jer su cela Evropa i svet koristili naziv BJRM.

A kako je samo Tomislav Nikolić kao predsednik Srbije u Makedoniji oktobra 2012. na obeležavanju sto godina od Kumanovske bitke pokazao i jednu vrstu egzaltacije u komplimentima datim domaćinima, iako je time delom hteo da kompenzuje deficite u Hrvatskoj i Bosni zbog četničke prošlosti. I kod priznanja Kosova srpska javnost kao da je nekako imala razumevanja za makedonsku poziciju, kao što nije za Milov nož u leđa.

Sećate li se tri konobara iz skopskog restorana ‘Dva jelena’ koji su marta 1999. prebili pijane i agresivne NATO (engleske) vojnike? Oni su se bili odazvali pozivu Vojislava Šešelja da posete Beograd, pa su u prostorijama SRS-a u zemunskom Magistratu razmenili mišljenja sa članovima najužeg rukovodstva stranke, uključujući i Vučića. Danas je nemoguće da Vučić Zaeva pred kamerama u Vladičinom Hanu (otvaranje južnog kraka Koridora 10) ili graničnom prelazu Tabanovci podseti na izuzetno odvažno držanje personala skopskog restorana, te da je pobeda makedonskih prijatelja u sukobu sa NATO siledžijama (kako je onda govorio Šešelj) najbolji podstrek daljem razvoju prijateljskih odnosa dva naroda. Možda su Srbi i Makedonci, što bi kasnije rekao Obamin državni sekretar Džon Keri, i dalje na onoj njegovoj famoznoj ‘liniji vatre’, ali nemaju baš iste ‘zajedničke neprijatelje’ kako je Šešelj govorio skopskim konobarima.

Šešelj i najbliži saradnici tada verovatno nisu mogli da obećaju autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Da li bi se sad verolomni Zaev (obećao jednom Ani Brnabić u Trstu da neće glasati za prijem Kosova u Unesko) presaldumio konačno na našu stranu čak i kad bi mu neko obećao autokefalnost Crkve?

Ili je možda najbolje bilo u vreme koncerta Bijelog dugmeta na Hipodromu 2005? I makedonskog predsednika (bio je i premijer) Branka Crvenkovskog na njemu?

I uz sve vakcine i ‘male šengene’ dok se ne reše crkvena pitanja, odnosi Srbije i Severne Makedonije neće biti takvi kako želimo da ih predstavimo. Imaće svoju potmulost.

Pušači iz devedesetih sećaju se krdža od kojih je dim išao na uši i sušio se jezik. Ako zaboravimo niški ‘vek’, vranjski ‘holidej’ (crveni i plavi), crnogorski ‘point’ ili banjalučki ‘bruklin’, nećemo makedonski ‘partner’, koji je ipak u odnosu na ove bio pljuga. A i lepa je politička simbolika.