Mesečari

Bivši predsednik Francuske (od 1974. do 1981) Valeri Žiskar d’Esten odlučujuće je doprineo prijemu Grčke u EU 1981, a u ranim 2000. godinama bio je i na čelu Konvencije o budućnosti Evrope koja je trebalo da reformiše EU pretvarajući je u konfederaciju, a što se paradoksalno ponovo reaktuelizuje, jer konfederalizam se danas vezuje i za ‘neliberalne demokratije’ (savez suverenih nacija), i njihove pristaše širom kontinenta, sa jakim autoritarnim i ksenofobnim prizvukom. Toj ‘pošasti’ na crtu je izašao centristički populista Makron pokušavajući da dokaže da postoji dobar i loš populizam. Baš kao i holesterol.

Makronova suzdržanost prema novom talasu proširenja EU pre nego što se ona sama ne upodobi, racionalizuje Vučićevo ‘neonesvrstavanje’, iako pristupanje EU ostaje zvaniča srpska politika, nakon što je predsednik Srbije čak iz Azerbejdžana demantovao Vulina, koji je izjavio da EU i ne mora biti naše opredeljenje ako je priznanje Kosova glavni uslov za to.

Hajmo na trenutak da se vratimo u februar 2011, koji dan pre Sretenja: Višednevna žestoka polemike između G17 i DS kulminirala je odlukom premijera Mirka Cvetkovića da predloži smenu Dinkića. Cvetković je tada pokazao da nije ‘mutav’ i ovim rečima: ‘Pokrenuo sam postupak za razrešenje potpredsednika Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića jer Vlada Srbije mora da deluje kao jedinstven tim i mora biti složna da bi ostvarila promene bitne za građane Srbije. Zbog toga sam, imajući u vidu sve nedavne događaje, obavestio predsednika Tadića da Vlada ovako ne može da funkcioniše. Da je neophodno da se zamene članovi, koji bez trunke mere u onome što govore, ruše njen ugled i dovode u pitanje jedinstvo i ostvarenje njenih prioriteta’ – rekao je Cvetković.

A onda je poentirao nemajući pojma da će to biti manir (ne)formalne komunikacije ‘ženskog dela’ vlade iz 2018: ‘Biti ministar u Vladi ne sme da bude sredstvo lične promocije, već treba da znači odgovornost za uspeh cele Vlade.’

Posle hitne sednice predsedništva stranke, Dinkić je novinarima poručio da prihvata odluku premijera:

‘I dalje stojim iza svake svoje reči. Demokratama sam smetao i kada sam bio guverner i kada sam bio ministar finansija i sada kada dovodim investicije. Verovatno bi im smetao i kao ministar vera – bez uvijanja je govorio Dinkić. Kao da sad Vulin kaže – smetao sam kao ministar za rad, smetam kao ministar vojni, smetao bih neprijateljima Srbije čak i kao ministar vera.

Da li možete da zamislite da Ana Brnabić kao Mirko Marjanović preseče stvar i šokira javnost u slučaju nekog člana njenog kabineta koji nije na evropskom putu, ili ima nešto protiv LGBT prava koja smo uz rehabilitaciju četnika možda najtemeljnije uradili u društvu ? I da o tome obavesti Vučića kao što je Mirko obavestio Borisa, koji je prethodno sam sebe obavestio? Naravno, i obaveštenu i neobaveštenu javnost teško je razuveriti da Vulin, Dačić, Popović, ili bilo ko, ‘solira’. Ali, vremenom ta tehnologija koja zaista ima sposobnost da zamagli glavne kontradikcije polivalentne lične vlasti postaje malo i monotona. I prosta logika postaje sve banalnija – zašto ministri bitnih resora ne bi davali izjave koje su na liniji državne, odnosno Vučićeve i Brnabićkine politike? Što, imaće Vučić manji rejting?

Možda je posle svega SPS konačno sazrela za slogan ‘Malo morgen’. Ili je već zakasnila, pa bio on u cenzusnom grču bio malkice smešan. Previše su u gravitacionom polju SNS. Dačić je pre neki dan oštro odgovorio na pritiske iz Brisela, uz najpoznatiju Miloševićevu žargonsku repliku: ‘Evropa malo morgen sme da nas ucenjuje. Možemo mi i sa Rusima’. Vučić iz Bakua kao da poručuje – ‘možemo malo morgen’.

Iako nije ni prići da može da vodi autonomnu spoljnu politiku u odnosu na Vučića bar onoliko koliko ju je Vuk Drašković vodio u odnosu na Vojislava Koštunicu, geopolitička konjuktura, čini se, kao da jača Dačića. Toga nema bez recidiviranja. Znači, i napuštanja nekih bitnih akcenata Devetog kongresa (decembar 2014) SPS, koji je za socijaliste bio ono što je za Komunističku partiju Jugoslavije bio Šesti kongres (1952).

Ali u ‘keč olu’ svako Dačićevo ‘malo morgen’ sve ga više vulinizuje, pri čemu se gubi ona differentia specifica između SPS i Pokreta socijalista (kome je razočaran reformama u SPS Mihailo Marković napisao program), gubi se distanca između Dačića i Vulina, jer ministar spoljnih poslova ipak je pokazao vremenom neku samokritiku za politiku devedesetih dok to Vulinu ne pada na pamet, već gordo nastavlja da takvu politiku rehabilituje, pri čemu nije da nema neke konceptualnosti madurovsko-apisovskog tipa.

Vučić voli u govorima da citira velike državnike, pisce i profesore. Možda je vreme da obrati pažnju na jednoga koga, čini se, do sada nije navodio. Iz Azerbejdžana Vučić je poručio da u Evropi nije bilo ovako čak ni pred Prvi svetski rat. Ne znam da je neko bolje o tome pisao kod nas nego Andrej Mitrović u klasiku ‘Vreme netrpeljivih’. U prvom delu te kapitalne sinteze naš slavni profesor se bavio fenomenom tajne diplomatije u predratnoj Evropi koja je bila motivaciona, za razliku od javne i formalne. Uprkos parolama i frazama, i briselsko-sofijskim koje ‘ohrabruju’ i domaćim koje pozivaju na različito shvaćenu ‘odgovornost’, uprkos javnim sporazumima, uključujući i famozni Briselski, upućeni ljudi kažu da tajna diplomatija radi punom parom i da je predsednik Vučić često deo nje, a da se Vuk Jeremić po tom pitanju na neki pasioniran način nalazi u ulozi detektiva Poaroa.

Uprkos javnim i tajnim diplomatijama, uprkos sofijskom samitu, i svim prethodnim ‘berlinskim procesima’, ‘brdima-brionima’, ‘ohridima’, ‘bledovima’, ‘bečićima’ i ‘igmanima’, region još ne može da uspostavi unutra ni ono što je Tito, samo za globalnu politiku, definisao kao ‘aktivnu miroljubivu koegzistenciju’.

Na ‘terenu’ stvari mogu ponekad biti i baš simpatične: Zaglavio mi prijatelj, mali privrednik, koji inače zna šta je srpstvo, pre neki dan u Travniku u kafani sa nekim poslovnim partnerima – Hrvatima. Pitam ga kako razmišljaju, a on meni odgovara: ‘Nisam znao da toliko cene Tozovca’.

Pa jesu li pitali kako se Vučić, Dodik i Vulin ne ljute na Dragana Čovića kad ode u Blajburg da oda počast? Kaže – nisu. Najviše traže od muzike ‘A ti si me čekala’.

Iz Azerbejdžana Vučić najavljuje i ‘zlatno doba Srbije’. Ono će, navodno, biti od 2018. do 2022. Ukoliko se ispuni uslov koji Ante Marković nije imao za svoje ‘zlatno doba’ – da se sačuva mir i stabilnost, i naravno sačuva totem Vučićevih reformi – suficit u budžetu. Šta li će biti Vučićeva ‘tojota korola’?

Interesantna su naša ‘zlatna doba’. Iako je Milošević svojski zapeo da ono Titovo zaista bude ‘Periklovo’, kako je cinično govorio Živojin Pavlović, u odnosu na devedesete ‘Periklovo’ je i ono ‘dosmanlijsko’. Uprkos romansiranju, političke koristi se uvek može imati od opsesija Srbijom od Berlinskog kongresa 1878. pa do kraja Prvog svetskog rata 1918. Vitalna mistifikacija: To je Srbija koja je dobila nezavisnost, Srbija sila pobednica, još bespovratno nekontaminirana jugoslovenskom idejom, to je Srbija uvažena članica međunarodne zajednice, Srbija zlatnog dinara, Srbija zavidne parlamentarne demokratije, i tako to, a o toj mantri je negde pisao sociolog Aleksandar Molnar.

U nedavnom strastvenom govoru pred Evropskim parlamentom u Strazburu, Makron je pozvao EU da obnovi posvećenost demokratiji. Upozorio je kako je u Evropi ‘izgleda u toku građanski rat između liberalne demokratije i rastućeg autoritarizma’, naglašavajući da ne želi da pripada generaciji mesečara koji su zaboravili sopstvenu prošlost. U govoru je osudio ono što naziva ‘fascinacijom neliberalnim’ u Evropi. Nas nije ‘ohrabrio’ što se tiče članstva, ali jedna reč je bitna koju je upotrebio – ‘mesečari’. Na tragu toga je ono što je i Vučić rekao u Azerbejdžanu o stanju u Evropi.

Niste zaboravili istoričara Kristofera Klarka, i njegovu kontroverznu studiju ‘Mesečari’ – metafora za elite koje su Evropu 2014, kao mesečari uveli u rat? U intervjuu nemačkom ‘Špigelu’, avgusta 2014. Klark je istakao da je u razgovoru sa srpskim kolegama shvatio osetljivost ‘istočnog pitanja’ i svoju grešku prebacivanja odgovornosti na Srbiju za izbijanje Prvog svetskog rata, kako se nekom učinilo. Ovaj intervju Klark je dao nakon polemike sa srpskim istoričarem Dušanom T. Batakovićem, koji je bio posumnjao u iskrenost Klarkovog ‘revidiranja’ sopstvene knjige. Klark je još, kao melem na dušu, dodao da je njegova generacija bila pod uticajem događaja iz devedesetih (znači i mnogih stereotipa o Srbima).

Dodik pre koji dan izjavi da je ‘srpska nacionalna ideja ovog veka jedinstvo Republike Srpske i Srbije’. Dodao je da ‘na to imamo istorijsko pravo’. Kad se govori o ‘idejama veka’, uprkos što ovu Dodikovu treba tumačiti i u kontekstu predstojećih izbora u BiH u oktobru, treba podsetiti i na neke njihove ne tako slavne pansrpske epizode.

Sećate li se kako je u izlaganju na sednici Skupštine Republike Srpske Krajine, održanoj 18. maja 1995. u Borovu Selu, predsednik RSK Milan Martić, između ostaloga, naglasio: ‘Ujedinjenje RSK i RS mora postati pitanje sata, a ne više dana ili meseci. Sve drugo vodi Krajinu u propast. Jedinstvena srpska država, to je rješenje našeg problema.’

Srećom, Milu Dodiku se danas ne žuri koliko nekad Milu Martiću.