Mesečari u Guči

Stara teza Vojislava Koštunice da onaj ko ne razume Guču – ne razume Srbiju je pogrešna samo pod uslovom da onaj ko ne razume Zvonka Bogdana, razume Vojvodinu. Otuda je Pajtić morao naći vremena za Sabor. Koji je pokazao da je ekstenzivan i da izdržava sve jače estradne eksperimente, apsorbujući i Cecu. U smislu da ni Lepa Brena u vreme svoje najveće popularnosti – osamdesetih godina – nije imala koncert na Saboru.

Komunizam je ponekad fantastično uspeo da stvari i pojave stavi u svoju meru. Guča je u socijalizmu nastala i svetski se etablirala, pa je bilo tragikomično gledati njeno kasnije „posrbljavanje“. Ili stalno podsećanje da je ona „srpska“. Kao što je ove godine Dodik morao da podseti. Izuzev Velimira Ilića (‘ajde donekle i Dačića), retko koji je srpski političar, čak i marketinški, u Guči baš svoj na svome. Na Saboru jednostavno fale političari tipa Ivana Stambolića i Draže Markovića, koji su tamo nekako bili diskretni i naravno svoji na svome. I nisu se folirali. Doduše, onda i nije bilo pluralizma, a danas je marketinška bitka žestoka. Imao sam priliku da upoznam Ivana Stambolića nekoliko dana pre nego što je kidnapovan. Baš tada je planirao da ide u Guču. Ivan je u to vreme bio prilično politički moderan čovek građanskih svetonazora, a opet je tako dobro razumeo i osećao Srbiju i nikad je nije omalovažavao.

Na davnom 26. Saboru, duvački orkestar Milovana Babića iz Krvavaca odsvirao je kolo, čini se tako dobro kao niko pre i niko posle njih. Iza bine je stajala ogromna slika Babićevog orkestra sa drugom Titom. Ako se ne varam, slika je sa Tare. Nikakve prinudnosti tu nije bilo. Naprotiv, to je bilo gospodsko pokroviteljstvo pod kojim je srpstvo bilo mnogo normalnije i autentičnije od onog hipertrofiranog koje je kasnije stiglo i na Sabor. I koje je čak izmestilo ceo događaj iz njegovog jedinog normalnog termina – poslednji vikend (sa petkom) avgusta. Istine radi, infrastruktura je onda bila katastrofa. Doduše, poslednjih godina neminovni tržišni proces „egzitovanja“ Guče neutrališe i višak politizacije. Srbija nema more, ali ima EXIT, Guču i Beer Fest. To je sad već sveto festivalsko trojstvo Srbije i jaka turistička celina.

Vučić bi, ako se slažete, u Guči zaista izgledao izveštačeno. Nije se nametao. Pametno. Toma koncepcijski sigurno ne bi smetao. Nenad Čanak bi, recimo, bio atraktivan. Ne menja se samo Vučić. Zar i Čanak vremenom nije dobio finu konzervativnu patinu. Iako nije manji autonomaš, stiče se utisak da bi dobro vodio računa o nacionalnim interesima u celini; odnos prema ukrajinskoj krizi mu je senzibilan („uvođenje sankcija Rusiji bilo bi katastrofalno“), kalkulantska moć na unutrašnjoj sceni nikad veća, čini se. Nema više toliko estradnog, rijaliti, egzibicionizma, izvučene su pouke i iz kafanske tuče, a opet ima humora – kad „ukori“ novinara „Politike“ što ga pita u predvečerje trećeg svetskog rata ko će biti pokrajinski sekretar za poljoprivredu.

No dobro. U suštini žalimo što jedan čovek nije došao. U Guču. Tu bi simbolika najbolje radila. Da li ste pogodili da mislim na istoričara Kristofera Klarka, pisca kontroverznih „Mesečara“? U nedavnom intervjuu nemačkom „Špigelu“, Klark je istakao da je u razgovoru sa srpskim kolegama shvatio osetljivost „istočnog pitanja“ i svoju grešku prebacivanja odgovornosti na Srbiju za izbijanje Prvog svetskog rata, kako se nekom učinilo. Ovaj intervju Klark je dao nakon polemike sa srpskim istoričarem Dušanom T. Batakovićem, koji je u intervjuu za „Nedeljnik“ posumnjao u iskrenost Klarkovog „revidiranja“ sopstvene knjige. Klark je još, kao melem na dušu, dodao da je njegova generacija bila bila pod uticajem događaja iz devedesetih (znači i mnogih stereotipa o Srbima). Naglasio je i to da je pogrešio što je u prvom izdanju knjige Gavrila Principa nazvao „teroristom“. Pokazao je razumevanje za Srbe, čija se istorija ne sme svoditi samo na nasilne faze i zločine. Jer takve stvari su radile i druge evropske nacije.

Ali, da li bi Klark „revidirao“ da se neko i od Srba nije malo potrudio? „Mesečari“ su na vreme locirani. Sećam se davnih dana kad mi je Obrad Kesić skrenuo pažnju na tu knjigu i upozorio da se mora imati strategija za revizionističke pokušaje. Naravno, bilo je dovoljno „nacionalnih radnika“ koji bi Klarka prosto svrstali u katalog „neprijatelja srpstva“ da tu ostane večno. Ali, za divno čudo, Klark nije svuda tretiran na arogantan način, na primer slično kako je Slobodan Milošević iz nekog „ponosa“ odbio da primi američkog ambasadora Vorena Zimermana. Krenulo se i u mukotrpno prezentovanje činjenica. U sučeljavanja. Vuk Jeremić je, među ostalim uglednim gostima, uspeo da dovede i Klarka na konferenciju u Beograd koju je organizovao njegov Centar za održivi razvoj i međunarodnu saradnju. I mic po mic, ne baš lako, postigli su se i određeni rezultati. Da smo od poznih osamdesetih, umesto inaćenja sa bitnih ljudima na Zapadu, primenili veberovsku strategiju pokušaja razumevanja sa tumačenjem, i razgovora, kao sa Klarkom (plus lobiranje u najširem smislu), i bilansi bi bili drugačiji. Da se na vreme (pre Vukovara, Dubrovnika i Srebrenice) uložio napor, možda bi i Alen Finkelkrot i Bernar Anri Levi bili bar „neutralni“. Možda nam ni Handke ne bi bio potreban. Iako je Vuk Jeremić često optuživan u Srbiji da nas svađa sa svetom, da se „pokoštuničio“, sad se čini da bi Vuk na konsalting nivou bio spreman da primeni staru Tuđmanovu taktiku čekanja Buša (starijeg) ispred WC-a u Beloj kući (kako su se sprdali Miloševićevi mediji), da bi nekoga ne obavezno pridobio za „našu stvar“, već napravio konstruktivan dijalog – koji je često dovoljan. Dovođenjem Klarka u Guču (Vuk Jeremić je već dovoljno uradio – nije morao i to), istoričar ne bi postao Handke, ali bi video i neke sasvim druge „mesačare“, i u krajnju ruku bilo bi simpatično. Mogli smo da ga slikamo pored nekih dragačevskih krajputaša, na kojima su srpski vojnici iz Velikog rata. Velika je sad u istoričarskom mejnstrimu Klark zvezda da bi ga mi obrlatili, ali na poziv za sučeljavanjem on je odgovorio. I nešto se konstruktivno stvorilo, ma koliko bilo (ne)opravdanih sumnji u sve to.

Odlazak predsednika Nikolića na odmor u Tursku, i neodlazak premijera Vučića na odmor na Borsko jezero, nametnuli su i temu turizma u širim kontekstima od letnje medijske šeme. Srpski turista ima očajnički strah od „propasti dana“. U stanju je da potrpa porodicu u kola i da vozi celu noć samo da mu ne bi „propao dan“. Prijatelj mi je pričao kako su prilikom terorističkih napada u Šarm el Šejku srpski turisti prvi stisli petlju da razastru peškire „da ne propadne još jedan dan“. I taj osećaj od „propalog dana“ nikako se ne slaže sa tolikim propalim danima u ekonomiji, politici… Poslušajmo Vučića i menjajmo svest u tom pravcu. Uz sve negativne stereotipe, opstao je jedan pozitivan – mit o srpskom turisti. To je onaj koji troši – koji nije kao Čeh, Mađar i Nemac, koji se stisne u kafani i samo nešto „prčka“ po bungalovu. Rus troši, ali bahato. Ne sa stilom, kao Srbin. Sve su mi to pričali hrvatski turistički radnici kad sam se jednom sticajem okolnosti obreo u Rovinju. Problemi na tamošnjem primorju mogu da nastanu kad te ekstremista gleda samo kao „Srbina“, ali i u Hrvatskoj mit o „srpskom turisti“, apstrahovanom od konteksta Domovinskog rata, nije iščilio. „Nema ništa bez Srba“, to se čuje i u Crnoj Gori i u Grčkoj…. Naravno, i to je stereotip, ali onaj u kome ima malo i istine. Znamo koliko su Albanci popularni u istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji – ali ko ne bi radio posao sa Albancem s kojim „sve može na reč“ i koji „nikad ne zajebe“. Taj „albanski poslovni čovek“ sličan je „srpskom turisti“. Idealnotipski model.

Smrt Robina Vilijamsa pogodila je mnoge ljubitelje i kolege ovog velikog glumca. U podsećanjima na mnoge njegove briljantne uloge, najviše su čini mi se navođeni filmovi „Dobro jutro, Vijetname“ i „Društvo mrtvih pesnika“. Jedan film kao da je nepravedno ili slučajno zaobiđen: „Kralj ribara“ u režiji Terija Gilijama. To je najveličanstvenija potraga za svetim gralom. Na kraju filma Robin Vilijams i Džef Bridžis totalno goli leže na travi u parku i gledaju u noćno nebo. Neviđen osećaj slobode i satisfakcije. Granica između normalnog i ludog prilično je tanka, i takva da se upravo na njoj mogu pronaći uteha i razlozi za život. Poslušajte me, pogledajte film ako niste, bićete plemenitiji i otporniji za život u okrutnom svetu.

Otkrićete ponovo nadu ako ste je izgubili.