Milo na pjenu od mora

Ali, koliko je trajalo to ‘puštanje Mila niz vodu’? U jednom trenutku takva licitiranja postaju zaista besmislena. Tek besmislena sad, kad je Milo trijumfalno pobedio u prvom krugu na predsedničkim izborima, dok Šešelj sprema miting u Hrtkovcima.

Nemojte odmah banalizovati sve time da se vlast u Crnoj Gori nije promenila od 1945, da je posle odlaska Mugabea Milo najdugovečniji na vlasti u svetu. U tumačenju uvek treba znati da je traumatični raskol u Demokratskoj partiji socijalista i pobeda politike Mila Đukanovića nad strujom Momira Bulatovića, bitniji diskontinuitet u redefinisanju državne i nacionalne politike od srpskog Petog oktobra ili dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. U suštini, to je bio početak Miloševićevog kraja.

Crna Gora se u obračunu dve frakcije DPS više strateški promenila negoli Srbija posle bilo kojih ‘sudbinskih’ izbora. Bar u smislu onoga što je američki sociolog Talkot Parsons zvao ‘generalni pravac’, kojim u ovom slučaju jedna država treba da ide. Ne umanjujući pritom sve tamošnje sistemske deficite – od kriminalizacije društva (i onda kad je kriminal ‘državotvoran’), lične vlasti, pa i viška ‘rasrbljavanja’ kao potvrde novog ‘mediteransko’- montenigerskog identiteta.

Raskol u DPS bio je obrnuto proporcionalan Osmoj sednici u Srbiji. DPS i danas ima karakter ‘maskirane partije’, kao i SNS uostalom, jer Vučićeva vlast je mimikrijskog karaktera, a odnosi Đukanovića sa Đinđićem, Koštunicom, Tadićem i Vučićem su i lakmus srpske tranzicije.

Nekada je Crna Gora bila i žrtva i avangarda Miloševićevog izvoza ‘antibirokratske revolucije’, a sad je ‘stabilokratija’ – na pjenu od mora – najbolji izvozni model Crne Gore. Paradigma, koncept know-how. Koja to partija u regionu ne želi da bude malkice DPS? Iako nisu ‘socijalističke’, i SNS i HDZ mogu da se ugledaju na DPS kao ideal kad je u pitanju koncept ‘dominantne’ partije. Đukanovićevo liderstvo odavno je postalo ‘serdarskog’ tipa’, o kome čak i Mile Dodik može da mašta, ali pod njim Crna Gora je ipak neočekivano posle Slovenije izbila na drugo mesto entiteta bivše SFRJ u tranzicionim bilansima.

Čega sve tu nije bilo: Iza Mila su ostala i ‘narodna veća’ (plemenske skupštine), i famozni Sedmi bataljon vojne policije, i Amfilohijevo instaliranje limene crkve na Rumiji uz pomoć Vojske, i Ustavna povelja, i ‘skrivena kamera’ i simpatični Mašan, savezni premijeri Radoje Kontić, Zoran Žižić i Dragiša Pešić, te savezni parlamentarac Srđa Božović, ‘kvalifikovana’ (referendumska) većina, ‘neverendum i neferendum’ (M. Bećković), i loženje dva badnjaka na Cetinju, sud u Napulju, navodni pokušaj državnog udara na dan izbora, Kremlj, NATO… Izbledelo je malkice i ono ‘Milo, Turčine’ nakon priznanja Kosovistana.

Da je Dejvid Kameron učio od Mila Đukanovića, da je na vreme smislio ‘kvalifikovanu većinu’ i obezbedio podršku neke ‘Venecijanske komisije’ koja bi to aminovala, Britanija bi verovatno ostala u EU, a Kameron bi ispunio obećanje da će referendum biti održan.

U predvečerje raspada SFRJ, još pre ‘Žute grede’ – te mitske tačke crnogorske ‘antibirokratske revolucije’, kad su The Rolling Stones bili mnogo daleko od budvanskog Jaza, Vidoje Žarković je sa govornice Centralnog komiteta SKJ kojim je predsedavao Štefan Korošec upozoravao da se i po Crnoj Gori ponovo peva pesma Đurišićevih četnika – ‘partizani, crni vrani – dođoše vam crni dani’. Ipak, Milo za sve ove godine nije realtivizovao tradiciju Narodnooslobodilačke borbe – naprotiv, nije koketirao sa četništvom. U relacijama Crna Gora – Dubrovnik, Srbija – Vukovar, promena imidža Crne Gore je temeljnija. Doduše nema ni toliko istorijskih trauma i tabuiziranih narativa, te morbidno-opskurnih reciprociteta kao u slučaju Srbije i Hrvatske. Crna Gora je sklonila spomen Puniši Račiću, Hrvatska nije Barešiću. Crna Gora prihvata pragmatično takvu poziciju, pa otuda su i njene diplomatske note prema provokacijama nekad rutinske.

S tim da crnogorskoj vlasti u Srbiji zavide i Vučićeva vlast i demokratska opozicija: zajedno zbog odlučnosti Mila Đukanovića da Crnu Goru nepovratno prevede u evroatlantske strukture, a naprednjačka vlast posebno zavidi zbog samokritičnog saznanja da je ponekad jako trapava kad pokušava da implementira crnogorski model vlasti u Srbiji koji je pa skoro franšiza.

Đukanović je povlačio rizične poteze i dobijao. Redefinisao je pojam lične vlasti do nivoa paradigme. Čak dovodeći i sebe u apsurdnu poziciju: lična vlast obično teži restriktivnom shvatanju demokratije. U Milovom slučaju bitne instance na Zapadu, takvu ličnu vlast doživljavaju kao progresivnu. Ova ‘studija slučaja’ (case study) je odavno izazov za sociologiju tranzicije i lične vlasti. Crna Gora bez Mila na vlasti sad se već tretira kao eshatološka kategorija. Kao što su i svaki novi CG izbori ritualizovana i dobrovoljna potvrda monumentalne neminovnosti. Doduše, 33 odsto osvojenih glasova Mladena Bojanića – drugoplasiranog sa predsedničkih izbora u Crnoj Gori – rezultatska su fatamorgana za Đilasa, Jankovića i Jeremića.

Zlonamernicima se učinilo u jednom trenutku da postoji neka vrsta crnogorskog ‘mentorstva’ nad naprednjačkom Srbijom.

Đukanović, budite uvereni, razume emocije Srbije povodom Kosova, ali je, pre dobronamerno nego cinično, poručio Srbiji da prestane da vodi davno ‘izgubljene bitke’.

Nikada ne treba zaboraviti da je upravo Milo Đukanović indirektno obnovio srpsku državnost, ono što je Srbija morala da uradi 1990. umesto što je glumatala Prusku po Balkanu i pravila jalove provizorijume.

Opšte je već mesto da autokrate na Zapadnom Balkanu vladaju ‘zarobljenim državama’ od strane vladajućih partija, kroz neformalne strukture moći, patronažu i kontrolu medija.., kombinujući pristupanje EU sa jačom unutrašnjom kontrolom. Institucije, uključujući i sam parlament, gube kredibilitet, Zapad to ili ignoriše ili toleriše. Ali, s druge strane, evropske ili evroatlantske integracije mogu biti ubrzane (monopolizacija integracionog puta ka EU), što je glavni paradoks ‘stabilokratije’. Tu se može tražiti zajednička tačka Vučićevog i Đukanovićevog režima.

Stabilokratska vlast ima demokratske deficite, ali ona u biti nije uzurpatorska (iako može ostavljati takav utisak) – što je njena osnovna kopča sa predstavničkom demokratijom i obezbeđuje joj hibridni karakter – kako je okarakterisano stanje demokratije i u Crnoj Gori prema istraživanju kredibilnog Economista.

Umesto društvenom konsenzusu na bitnim pitanjima, stabilokratska vlast naginje potrebi stvaranja plebiscitarnog utiska i kad je reformizam u pitanju.

Slušao sam Ranka Krivokapića, predsednika Socijaldemokratske partije Crne Gore, na jednom panelu novembra prošle godine u Podgorici. On je tada cinično primetio da autokrati EU zovu svojom nevestom, i naglasio da je bolje stanje demokratije maltene bilo devedesetih u ambijentu kad je opoziciona politika bila antiratna, nego danas kad je Crna Gora članica NATO sa odmaklim procesom EU integracija – 28 otvorenih poglavlja! Krivokapić smatra da je emancipatorski potencijal Titove Crne Gore (35 godina, bez perioda nakon Titove smrti) veći (uprkos monolitnosti) nego za 30 godina DPS – ove Crne Gore. Mada i Krivokapić je lepih godina proveo kao deo Đukanovićeve vlasti doprinoseći ‘stabilnosti’.

Dođu ti u zimu 1996. Slavko Perović i Novak Kilibarda da podrže demonstracije u Beogradu protiv izborne krađe: viče Slavko sa prozora DS na Terazijama: ‘Braćo Srbi, Crnoj Gori nema mira dok je Mila i Momira.’

I to sad deluje nekako romantično kao ono Šešeljevo poređenje o Milu i panamskom diktatoru Norijegi. Zar ne?