Milojko

Da ga je neko probudio u gluvo doba noći i upitao ga da nabroji koliko zna poznatih ljudi koji se zovu Milojko – prvo bi se setio, naglašava mi, zemljaka iz Nove Varoši Milojka Drulovića, nosioca Partizanske spomenice, novinara u Politici, komunističkog političara, člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (bio je i član CK SK Srbije za ideološki rad, ali nije spadao u najrigidnije), ambasadora u Kini i Sovjetskom Savezu.

Tek bi se posle Drulovića, setio legendarnog sportskog novinara Milojka Pantića, a kao trećeg – dodaje mi kroz simpatični starački smeh – verovatno bi se setio (jer su ga mediji forsirali poslednjih meseci), takođe zemljaka Milojka Božića (74) koji mu je gotovo ispisnik, i koji je sa daleko mlađom partnerkom Milijanom (21) bio senzacionalni učesnik rijalitija ‘Parovi’.

Zaista, mnogo ljudi u Srbiji nije bilo čula za Milojka Majka Vucelića, jednog od ‘sedmorice veličanstvenih’, inženjera srpskog porekla (rođen u Hrvatskoj) koji su učestvovali u programu ‘Apolo 11’ koji je pre pola veka doveo do spuštanja prvih ljudi na Mesec. Prvo nas je na to u prigodnom spotu podsetila američka ambasada, a onda su gotovo svi mediji počeli da bilduju nacionalni ponos. Jedini živi inženjer iz srpskog tima Dejvid Vujić rekao je povodom jubileja da je Milojko rešavao probleme i da je prvi čuo i onu čuvenu rečenicu ‘Hjustone, imamo problem’ u misiji ‘Apolo 13’.

Sretao sam i mlađe ljude koji nisu čuli za Milojka i ‘sedmoricu veličanstvenih’ (Tito je znao, ali ih nije reklamirao), ali su poverovali da je Josip Broz prodao DŽonu Kenediju tajnu svemirskih putovanja jer su gledali film ‘Hjustone, imamo problem’ (2016), slovenačkog režisera Žige Virca, koji je ponovo aktuelan zbog jubileja. Suštinu ove kvazidokumentarne i pomalo igrane akcija najbolje opisuje jedan od dvostrukih likova filma (i kao istorijski akter subverzije protiv socijalističkog sistema i kao filmski narator – postmarksista u konspirološkoj igri), dakle famozni Slavoj Žižek, koji nas vrlo prostim logičkim manevrima ubeđuje u ono što želimo – da je akcija stvarnost, a da se velike geopolitičke igre najbolje sakriju ako ih njihovi kreatori preventivno podvedu pod katalog teorija zavere.

Tragedija Jugoslavije jako je bizarna i krije se u tome što je Staljin umro rano, a Tito kasno. Da se nastavio sovjetski pritisak verovatno bismo otišli svi na Zapad, pa bi sutra i raspad bio konfederalniji – mirniji. Da je Tito poživeo, cinici bi rekli, možda ne bi ni pao Berlinski zid, ali ipak je realnije da bi – da je to doživeo – Maršal pre završio u nekom kućnom pritvoru kao Todor Živkov nego što bi skončao kao Čaušesku. Pojavila bi se kasnije opet nostalgija, ali ne ovog raskošnog postmodernog potencijala čiji je deo i ‘Hjustone, imamo problem’ – nitroglicerinska doza jugonostalgije.

Film nam sugeriše da je podzemna baza Titovog kosmičkog programa bila ono što smo mi znali kao veliki podzemni aerodrom JNA kod Bihaća.

Kao što za Nikolu Kalabića nije najvažnije što je bio geometar, za Gorana Hadžića što je bio magacioner, za Mirka Norca što je bio konobar, tako ni za Aleksandra Rankovića nije najbitnije što je bio abadžija – čovek koji od grubog sukna šije narodna odela. Ipak, deluje nadrealno da se abadžija kod Tita bavio i NLO pitanjima, a što je jedna tabloidna izmišljotina koja se proturala i u ozbiljnije medije. Pokriće je bilo u ozbiljnosti Titove države.

Ako je imala nuklearne ambicije, zašto ne bi imala i NLO program? Ali, ‘abadžija’ se zaista bavio nuklearnim programom. To već nije tabloidni štos za dizanje tiraža. Bio je na čelu savezne komisije za ta pitanja. Pod njegovom komandom faktički je bio i jedan Pavle Savić. Nažalost, autoriteti poput Dušana Bilandžića i Dobrice Ćosića ne daju nam nikakve informacije da li je Tito bio upućen u slučaj ‘Rozvel’ ili u tajnu spuštanja na Mesec. Ili da li su mu Sovjeti nešto rekli na tu temu.

Ozbiljni socijalni psiholozi reći će vam da je neverovanje da su se Amerikanci spustili na Mesec često deo sindroma autoritarne svesti. Iako bi Titovo vreme trebalo da bude autoritarnije od ovog danas, bar po pitanju spuštanja na Mesec, nije baš tako jer tada su ljudi po Srbiji, čini se, mnogo više verovali u NASU, pa otuda bili i otvoreniji prema svetu i njegovim čudesima. Prostije rečeno, bili su manje ksenofobični. Doduše, i Tito je pospešivao taj kosmopolitizam i kosmičku euforiju. Uostalom, odlikovao je Nila Armstronga. Legendarni TV komentator i kosmički populizator, inženjer Milivoj Jugin, dočarao je milionima Jugoslovena trenutak poletanja ‘Apola 11’ tačno u 13 časova i 12 minuta po Griniču 16. jula 1969. godine rečima ‘Zemlja pod nama drhti, sve se trese. To je prizor užasan i veličanstven. Prvi ljudi krenuli su na Mesec!’ Uprkos tome što je ‘Vojadžer 1’ napustio Sunčev sistem, uprkos ‘traktorčićima’ na Marsu, realnost je daleko ispod optimističkih očekivanja jednog Artura Klarka, Isaka Asimova, Karla Sagana i našeg Milivoja Jugina.

Da ih je neko te 1969. pitao za 2019. godinu, svi bi verovatno očekivali ljudske naseobine na Jupiterovim mesecima ili neki kontakt sa vanzemaljcima. S te tačke gledanja depresivnost je izvesna, a teorije zavere (ta konspirativna epistemologija) jesu i neka vrsta racionalizacije nemoći. I Baz Oldrin – drugi čovek na Mesecu – je ovih jubilejskih dana iskazao jednu vrstu razočarenja po tom pitanju.

Rumunski antropolog svetskog autoriteta Mirča Elijade, početkom šezdesetih u eseju ‘Pomodne kulture i povest religije’, analizirao je opsesiju letećim tanjirima i zaključio da UFO ludilo ima isto uporište kao još dve velike pomodne opsesije. Prva je sirotinjska manija za astrologijom, a druga naučna, opsesivna strast za strukturalizmom. Sve pobrojane discipline Elijade je okarakterisao kao ljudski azil od otuđenja u ovozemaljskoj rutini deprimirajuće svakodnevice i sveta koji pati od deficita višeg smisla egzistencije. U vreme kada je Elijade pisao esej, filmski svemirci bili su veoma jednostavna bića i metafore hladnoratovske epohe (‘mali zeleni’ kao metafora ‘crvenih’). Tek je Stiven Spilberg filmovima ‘Bliski susreti treće vrste’ i E.T. nametnuo ufološki detant, koji je, opet, bio sasvim na Elijadeovom tragu jer svemirci više nisu bili zloćudni ‘Drugi’, nego figure iskupitelja, kompenzacija za Boga ili barem za oca. Andrej Tarkovski je 1972. (kao sovjetski odgovor na Klarkovu i Kjubrikovu ‘Odiseju’) ekranizovao ‘Solaris’, roman Stanislava Lema. I to je bio Hladni rat.

I ne treba samo kriviti srpsku palanačku ksenofobiju. U SAD je, pišu tamošnji mediji, i do 20 procenata stanovništva ubeđeno da je spuštanje na Mesec spektakularna prevara i da je njihova vlada zbog Vijetnama i Votergejta bila sprema na to, i da je Holivud imao takvu logistiku a Kjubrik stil.

Prošlogodišnji biografski film o Nilu Armstrongu ‘First Man’ Demijana Šazela, ima divne posvete Kjubriku i Klarku.

I Jugin je ubeđivao ovdašnji narod da spuštanje na Mesec nije prevara. Ali, šta vredi. Zapitajte se koliko je onih Srba ubeđenih u NASA prevaru poverovalo Miloševićevoj propagandi o opasnostima od pomračenja Sunca, kad su opusteli srpski gradovi, dok su širom sveta uz adekvatne đozluke ljudi uživali u tom prirodnom fenomenu. I zapitajte se da li bi vajni rusofili govorili o prevari da je Hruščov uspeo da iskrca Sovjete na Mesec.

Te 1969. nije bilo lako naći televizor u selima oko Požege (užičke, a možda i slavonske). Moj deda je našao jedan u selu Zdravčići, gde se, kako je egzaltirano pričao, skupilo pedesetak seljaka i seljanki i uživalo u Juginovom prenosu. I verovali su!

I kakve veze ti naši seljaci imaju sa Dejvidom Bouvijem?

Pa te 1969. pojavljuje se singl Space Oddity, što postaje prvi Bouvijev hit. Bi-Bi-Si ovu pesmu pušta u pozadini tokom spuštanja na Mesec. I svi su bili deo istog trijumfa sadašnjosti i nade u bolje sutra. I Bouvi i moj Milorad. Space Oddity je i fina muzička preporuka za vikend. A filmska nek bude Space Cowboys (Klint Istvud, Tomi Li DŽons, Donald Saderlend i DŽejms Garner)

I naravno u pozadini pomalo zaboravljeni R.E.M. i njihov hit Man On The Moon.