Ne može se više govoriti o „savezu iz nužde“. Koalicija DS i SPS je organska, do te mere da su Tadić i njegovi počeli da slušaju narodnjake (doduše, neki su to i ranije radili, a vešto krili). Ako neregularnosti nisu drastične, narod je podržao „modernu evrolevicu“, a žuto-crvena osovina osvojila je u zbiru više glasova nego pre četiri godine. Narod je, uprkos neregularnostima, još jednom pokazao svoje licemerje. Kukao je da je mnogo teško, a na kraju je ispalo da i nije tako loše.
I meni je narod otvorio oči. Ja kao da nisam video sve te pune kafiće i kafane, sve te automobile, bio sam slep pored očiju, pa nisam video da za Uskrs i Prvi maj nema slobodnih aranžmana u turističkim agencijama. Sad sve to vidim. I mogu vam reći da ovaj „matriks“ i nije tako loš. Uz sve zjapeće slabosti opozicije, vlast nije dobila čak ni opomenu. Dela su govorila (Mrkonjić) i dela su pobedila.
Dobro, možda preterujem, jer je u suštini pobedila Tadićeva i Dačićeva parola koja je izbijala ispod površine i udarala na podsvest – „Sa nama nema neizvesnosti“- epski slogan SPS iz 1990, koji Velimir Ilić kao da nije osetio u vazduhu, pa se razočarao u narod jer ga je tobože lagao da loše živi.
Narod neće da rizikuje. I sa te strane odluka je racionalna. Potuljena, ali pragmatična. Potencijalno pretorijanska. Znamo iz istorijskog iskustva. Ako sutra čujete da neko kaže „ma, svi su oni isti“, znajte da laže. Tek znajte da taj nije „beli listić“. Taj je ili za DS ili za SPS.
Pobedila je i još jedna epska parola „Svi smo mi pomalo socijalisti“. Paradoksalno, najveći poraz desnice je poraz Zukorlića. Ne samo što ga je pobedio socijaldemokrata Ljajić, već što je simbolički muftija pojačao generalni utisak o slomu srpske desnice, koja je autistično antievropska i fragmentirana. Sistem spojenih sudova funkcioniše i u porazu. Uspon Dveri, debakl radikala i monumentalna statičnost DSS, slute procesna komešanja na tom polu scene. Dveri tamo jedine imaju energiju i uglađenost koja budi i zebnju.
Vreme od Petog oktobra pa naovamo pokazalo je ukorenjenost socijalizma u mentalitetu, potrebu za klijentističko-parazitskim odnosom prema državi, egalitarni nagon (famozna socijalna pravda), žilavi etatizam i infantilno odsustvo preduzetničkog duha. Svetska kriza je došla kao poručeno opravdanje da se ratosiljamo „trulog liberalnog kapitalizma“, koji nikad nismo ni imali. Slažete li se da je SPS čak možda i jedina moguća omasovljena levica u Srbiji, te otuda ne treba cinično nipodaštvati Dačićeve reformske zahvate u stranci i njegove estradne porive. Žilavu SPS generiše socijana struktura Srbije. S JUL-om nije bio takav slučaj, pa je nestao. Prema takvoj SPS, DS deluje fingirano, kao kripto-levica, a potencijalni raskoli u stranci bi to najbolje razgolitili. PUPS je jedini pravi sindikat u Srbiji. Ako se nastavi kao prethodne četiri godine, nije mali rizik da SPS kao pijavica isisa i onu realnu socijaldemokratsku esenciju DS od koje će na kraju ostati samo građanska ljuštura čiji glasači više neće znati šta slušaju – Bajagu ili Anu Bekutu. Jer, pazite: stiče se utisak da je SPS pored policije držala i resor kulture. Mada, stiče se i utisak kako DS danas lako može da rašrafi Dačićevu koaliciju. Jer svako ima svoje mandate, jer se Alkatraz odmah snimi u noći slavlja na VIP mestu, jer Palma ima moć sugestije na Ivicu, i tako to.
Kontradikcija je uočljiva: S jedne strane, Tadić bi bio najsrećniji kad bi mogao da pravi vladu samo sa Dačićem i njegovima. S druge strane, članstvo DS, pre svega drugopozivci i trećepozivci, teško se mire da bi premijer mogao da im bude Ivica.
Ako su građani podržali i nagradili prethodnu vladu, pa zar je moguće da će se perjem Mirka Cvetkovića okititi neko drugi. Pobedi li Tadić za predsednika, kojim li će rečima da ubedi birače da će taj neko drugi biti bolji od Mirka. Pod uslovom, naravno, da ne računamo Dragana Đilasa, čiji je izborni uspeh ultimativan, iako je instiktivno uznemirio i neke duhove u DS.
Politika i moral nisu baš kao prst i nokat, ali minimum moralnih načela je neophodan za odgovornu politiku. S te tačke, nova vlada je maltene nemoguća. Ako hoće u vladu, Čeda mora da se prilagodi, poručuje mu Palma. Zamislite koliko tek treba da se prilagodi da bude ministar spoljnih poslova, recimo. I to posle onog TV duela sa Dodikom. U regionima kažu da su spremni za opoziciju. Pošteno. Vlada se svakako može sklepati, i sa LDP i sa URS, ali čemu, ljudi, onda sve te velike reči u petparačkim cenzusnim dramama.
Po kafanama se i dalje razglaba o velikoj koaliciji DS i SNS. Tadić nikako da ih razuveri. Ne pomaže ni zarđala medijska kašika koju DS koristi protiv Nikolića. Ni SNS argumenti o mahinacijama na glasanju ne pomažu – sem što mobilišu glasače opozicije. Doduše, hipotetički u toj vladi nema LDP-a koja nervira Ruse, i DSS koja nervira Amerikance, a pobedi li Tadić za predsednika, onda bi se odnos njega i Nikolića pretvorio u odnos Rokija i Apola iz prvih filmova serijala koji je proslavio Silvestera Stalonea. Dakle, prvo su se tukli, a posle je Apolo trenirao Rokija. Što znači da bi Nikolić bio, recimo, predsednik Skupštine. Ali, ovo je ipak samo kafanska priča. Kao što je manje kafanska da bi Đilas možda i preuzeo odgovornost. Kad ako ne sad? Pitaju se i neki njegovi.
Kohabitacija? Jeste gadna sama po sebi. Tadić sigurno ima frustraciju od takvog stanja sa Koštunicom. Ali, ako hoćemo da budemo ozbiljna demokratija, ma ko bio predsednik, i kakva god da je vlada, kohabitacija bi morala da se tretira kao ustavna i institucionalna stvar uprkos obostranim gađenjima.
Dinkićevi Regioni su pobedili u Kragujevcu, a izgubili u Novom Sadu. Odličan dokaz strukturalne greške u partiji. Regioni i gradovi se ponašaju darvinistički. Šta mislite, koliko nekog u Kragujevcu zabole kako se živi u Novom Sadu, sem ako mu se tamo slučajno nije udala ćerka. Da ne pominjemo koliko ga interesuje kako se živi u Priboju. Slutim da ravnomerni regionalni razvoj i decentralizaciju može da sprovodi samo centralistička partija. I da samo partija jedne regije ili jednog grada ima potencijal, a ne svi džumle. Nenad Čanak je tu dobar primer. Čak je njegovo autonomaštvo danas značajan integrativan supstrart Srbije. Malo apsurdno, ali tačno. Dačić i Čanak se sigurno ne slažu oko interpretacije devedesetih, ali oko istorijske uloge Milana Nedića se sigurno apsolutno slažu. Vidite kako nije sve jednodimenzionalno. Inače, kad je Dačić u izbornoj noći držao onaj egzaltirani govor, Čanak je šaputao „reci to, molim te, reci to, molim te….“ Nadajući se da će Ivica u žaru da citira Slobu. Da kaže malo morgen, na primer.
Svedoci pričaju da je davnih dana sve bilo gotovo za vladu SPS i SPO, ali je SPO tražio mnogo i uporno, pa se Milošević toliko iznervirao da je naložio Mirku Marjanoviću da pod hitno zove Šešelja. I dogovorili su se preko noći. Ostalo je istorija.
Jel’ stvarno verujete da Tadića danas neko može toliko da iznervira?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
