Mišković i Vučić

Tito im se poverio: „Ja više ovako ne mogu. Ne mogu da trpim to prisluškivanje. Plašim se da razgovaram telefonom. Možete li da saznate ko me prisluškuje?“ Mišković kaže Maršalu: „Druže Tito, imamo snage da to istražimo ako je tačno“. I sastanak je završen. Tito nije pominjao tu temu sve do početka juna 1966. kada zakazuje novi sastanak, ali na njega poziva samo generala Miškovića i saopštava mu da je odlučio da se formira Vojno-tehnička komisija da ispita da li se prisluškuju rezidencije u Karađorđevu, Užičkoj ulici, na Brionima i kancelarija u Palati SIV (Savezno izvršno veće). „Tebe određujem za predsednika“, rekao je Tito. Komisija je otkrila mikrofone, ali ne i ko ih je postavljao. Uglavnom, to je bio povod za čuveni julski Brionski (četvrti) plenum 1966. i smenu Aleksandra Rankovića. Nakon te čistke Državne bezbednosti na nivou Jugoslavije i republika, civili (ljudi iz politike) dolaze na mesta državnih sekretara, što je na perverzan način u jednopartijskom sistemu bila nekakva „civilna kontrola“.

U SIV-u je 1965. savezni sekretar za unutrašnje poslove bio Milan Mišković. Interesantna ličnost: Rođeni brat Ivana Miškovića, kao Hrvat ministar unutrašnjih poslova Makedonije u vreme krize sa Informbiroom (1948-53), a od 1953. do 1963. ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, sa najdužim stažom na toj funkciji u istoriji Hrvatske do danas. Utvrđeno je i da je Milanov kabinet (iako je on bio tada mnogo moćniji nego Dačić danas), ozvučen, i to iz samog SUPA, koji je kontrolisao. A šta mu je u kabinetu, eto, nije znao. Rezultat Brionskog plenuma bilo je i formiranje Komisije za kontrolu rada Državne bezbednosti. Ona dobija ovlašćenja da ima uvid u zakonitost rada DB, uključujući i uvid u specijalna sredstva, tehniku i logistiku DB. Prvi predsednik Komisije bio je Slovenac, član SIV, Marko Bulc, a drugi Rista Antunović, srpski kadar. Već tada je jasno utvrđena procedura prisluškivanja, rok trajanja, a postojao je i Pravilnik kako dobijaju i koriste informacije DB, KOS i služba Ministarstva spoljnih poslova. Milan Mišković je u vreme Plenuma bio savezni sekretar i na tom mestu ostaje do 1967. Otišao je nakon isteka mandata na funkciju člana predsedništva SFRJ.

A sad situacija iz 1972. godine. U SFRJ se formira Savet za pitanje državne bezbednosti. Prvi predsednik je lično Tito. Članovi Saveta su predsednik SIV i savezni sekretari za odbranu, spoljne i unutrašnje poslove. General pukovnik Ivan Mišković tada postaje specijalni savetnik Tita za pitanja bezbednosti, sekretar Saveta i (obratite sad pažnju na funkciju) – koordinator svih službi bezbednosti Jugoslavije. Iz vojne službe (KOS) se 1972. utvrđuje da neko prisluškuje generala Ivana Miškovića, koga i obaveštavaju o tome. Ustanovljeno je da to radi MUP (tadašnji SUP), a obrazloženja je bilo da je u pitanju greška, SUP se pravdao, kao nisu znali da je to taj telefon i tako to.

Šta je posle bilo sa čuvenom braćom Mišković: Milan je bio član Predsedništva Jugoslavije iz Hrvatske umesto Mike Tripala i ključna ličnost u CK Hrvatske, čiji su članovi tada bili i otac Iva Josipovića-Ante i Ivica Račan. Milan gine 1979. u saobraćajnoj nesreći, a u kolima je bio i Ivica Račan. Njegov brat Ivan je danas jedini živi narodni heroj u Hrvatskoj iz NOB-a, i simbol antifašističke borbe u ovoj državi. A Ivanov sin Zoran je od 1983. do raspada SFRJ bio generalni sekretar SIV i jedan od najmoćnijih ljudi u njemu.

Sećate li se dragi čitaoci čuvenog TV intervjua koji je Milorad Vučelić uradio sa Slobodanom Miloševićem u kome je ovaj tadašnjeg saveznog premijera Milana Panića i saveznog predsednika Dobricu Ćosića cinično nazvao „dvojcem bez kormilara“? Ako Dačić i Vučić žele da izbegnu tu sudbinu – da budu „dvojac“ takvog tipa (pod uslovom da uopšte žele da budu dvojac na duže staze), i takve pozicije (pa i sudbine), uključujući i iskustva braće Mišković, a žele u Evropu, moraju se vratiti u dubine prošlosti i „titovski“ delati. Ili bar jedan od njih mora biti odlučan. Pritom koristiti i postpetooktobarska iskustva. To bi valjda značilo da se ni po koju cenu „Votergejt“, umesto „diferencijacijom“, jačanjem procedura i civilnog nadzora, rešava puten skupštinskog anketnog odbora, jer tu smo demokratsku instituciju kompromitovali, pa skoro kao što smo diljem ove i ostalih „srpskih zemalja“ kompromitovali instituciju referenduma. Pred Anketnim odborom formiranim jula 2002. našli su se Zoran Đinđić, Nebojša Pavković i Vladimir Beba Popović. Tada penzionisani general Pavković svedočio je da je Gradimir Nalić, tadašnji Koštuničin savetnik, juna 2001. od njega tražio upad u Biro za komunikacije (Beba Popović bio je njegov šef) Vlade Srbije, jer je Nalić tvrdio da je Biro prisluškivao saveznog predsednika Koštunicu. Anketni odbor je ostao nedorečen. Vučić ima i iskustvo jalovog Anketnog odbora iz 2004, čiji je bio predsednik, a čija je tema bila malverzacije u trgovini strujom. Da pomenemo i debakl Anketnog odbora iz 2005. koji se bavio privatizacijom „Knjaza Miloša“. Ili nedorečenost prvog Anketnog odbora iz 2001, čiji je inicijator i predsedavajući bio Vojislav Šešelj, a koji se bavio ubistvom bivšeg saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića.

Situacija je komplikovanija, jer nema kao posle raspada DOS dva jasna centra moći i njima gravitirajućih struktura. Ovog puta, Vojska je izgleda izvan afere, što samo na prvi pogled smanjuje komplikovanost. Ima i „obaveštenih“ ljudi koji „usecanja“ bitnih kolona pod rotacijom probaju da objasne „kurčenjem“ izvesnih kadrova koji dođu u veliki grad i sednu za volan. Ali, mnoge suštinski ozbiljne stvari imaju često banalan povod. Da li verujete da je cela naša agonija od poznih osamdesetih počela zbog pocinkovanih oluka na kući Nikole Ljubičića u njegovom rodnom selu Karan kod Užica. Pare bile smešne, našli se ljudi da učine Nikoli, stambolićevci ukazali na nepravilnosti, krenula afera, Nikola čekao osvetu, stvarao se Milošević – Nikola dao odlučujući blagoslov. Posle znate šta je bilo.

Ako želite da neke stvari bolje razumete, pogledajte Kopolin film „Prisluškivanje“ (1974) sa moćnim Džimom Hekmenom. Film je bio nelagodno proročki, jer se pojavio malkice pre Votergejta. Možda kroz ovu – tada postmodernu studiju voajerizma dobijete sluh i motiv da osetite snagu paranoje u vašem dvorištu iz koga preliva politički glib.

Inače, legenda kaže da je pokojni glumac Ljuba Tadić dan-dva posle Brionskog plenuma sreo u Dubrovniku Aleksandra Rankovića. I Ranković ga pita: „Ljubo, brate, šta ovo bi?“ Možda i vas ovih dana neko nešto tako pita.