Mjuz: Simulacija na delu

Propaganda, opstanak, otuđenje, potraga, ekologija, sterilna čežnja, digitalna sablasnost, oaze arhaične ljubavi, diktatura, tehnologija – to su ključne reči i motivi njihove The Simulation Theory World Tour koja je iz Amerike stigla u Evropu: Prvo u Prag, pa Peštu, pa u Grac i dalje…

Turneja je promocija intrigantnog Simulation Theory albuma koji je već poslužio kao inspiracija za igrice u virtuelnoj realnosti.

Čim je izašla Simulation Theory pravo se popela na prvo mesto britanske top liste. To im se dogodilo šest puta od ukupno osam albuma. Ali, odmah da se razumemo – nije ovde sve tako mračno, distopijski.

Tačno je da su Mjuz još od debi albuma Showbiz (1999) pokazali ambicije prema angažovanosti, ali projekcija te anagažovanosti nakon osmog albuma ima i fini ironijski otklon: Iako se naglašava koncept – distopijska estetika i zvučna dramatika – nije to nikakav Matriks, tek nikakva zastrašujuća digitalna razrada Hakslija, iako se koketira sa ‘vrlim novim svetom’, i diktaturom koja iako u biti digitalna ima krvoločnost i potrebu za starinskim barjacima. Pa, zamislite, i za pravim trombonima koje kao fol sviraju čirlslidersice (njih osam) razigrane na bini u pripijenim disko-futurističkim kombinezonima i maskama ‘vrlog novog sveta’. NJihov dens nije zlokoban, već vedar, kao da je ovo RAI TV šou.

Ipak, sve je najviše nalik Spilbergovom filmu Ready Player One (nastao po romanu Ernesta Klajna) koji se pojavio u martu prošle godine, a Simulation Theory u novembru iste. Uticaj je direktan i jasan: U Spilbergovom filmu, unutar Oasis igre, glavna je melanholija: Kako za prvim spektrumima, atarima, komodorima, tako i za pesmama kao što je Notorious (Duran Duran).

Neko sa malo vizije u analognoj eri, možda je mogao i zamisli da će baš rock koncerti u 2044. godini (kad se dešava radnja Ready Player One) izgledati kao na The Simulation Theory World Tour. Međutim, istorija i tehnologija se ubrzavaju, pa je sve došlo ranije. Sa pomalo neočekivanim posvetama: U finalu Mjuz spektakla na bini se pojavljuje ogromna, glavata, lutka monstruma (kiborga), ali ne digitalano generisana, već prava – s nekim konopcima koji drže taj moćni volumen glave (šlem i čeljusti) i kandže. Izgleda da je glavati monstrum na napumpavanje kao nekad ona svinja na Pink Floyd koncertima.

Čuveni Edi (Eddie), maskota Maidena, čini se, nikada nije bio ovako gabaritan na sceni. Čak Mjuz lutka liči malkice na Edija sa omota albuma The Final Frontier, koji opet liči na Predatora. Pompezno sumpatična i vrlo uspela posveta pred kojom nema ravnodušnih.

Tokom većeg dela dva moćna bisa (The 2nd Law: Isolated System, Uprising, Survival, Starlight, Knights of Cydonia), lutka je dominirala i pružala svoje kandže, a Metju Belami (gitare, vokal, klavir), sa tim kandžama se ‘borio’ gitarom baš kao što se sa Edijem ‘bore’ Adrijan Smit, Janik Gers i Dejv Mari na Iron Maiden turnejama.   

Belami je kiborga u jednom trenutku gađao gitarom, neposredno nakon što je u hendriksovskom maniru ‘išutirao’ Maršal pojačalo kojem se prethodno u transu ‘molio’.

Plakat turneje i omot albuma Simulation Theory napadno liče na plakat filma Ready Player One koji je takođe napadno retro zbog obilja posveta junacima i ikonografiji osamdesetih. Art cover jako je bitan kod Mjuz. Omot njihovog aktuelnog albuma je uradio Kili Lambert (naslovnice za TV seriju Stranger Things). Na momente zaista imate osećja da ste se pre vratili u atmosferu filma Back to the Future nego da ste stiglu u projekciju digitalne – bioinženjering – diktature.

Dakle, poruke benda jesu uslovne mračne, ali uz sve te posvete sve je previše šarmantno za jedan bukvalno distopijski rasplet. Bend se ne spušta u blato dnevne politike. Nisu pominjali ni Bregzit, ni Orbana, ništa direktno od tema kojima Bono ne bi odoleo. Inače, produkcijiski ovo je skoro barabar s U2 koncertima.

Ako vam je do utehe, proroci su se korigovali, i budućnost ipak nije mračna kao na albumu Drones (2015.) U Pragu i Pešti publika nije poludela kao u Zagrebu 2007 (što je oduševilo Belamija), ali tek nije bilo poražavajuće kao iste godine u beogradskoj Areni kad je bend koji je uzastopno rasprodao Vembli izašao pred par hiljada ljubitelja. Okupilo se u Pešti jedno deset hiljada ljudi. Uživali su u rasponima zvuka od skoro metal rifova do plesne disko elektronike. Sa ovom turnejom Muse opet podižu produkcijsku lestvicu lajv nastupa. I potvrđuju da su u suštini eklektičan – progresivan – bend.

Trojka iz Tinmuta – Belami, Kristofer Volstenholm (bas) i Dominik Hauard (bubnjevi), ovom turnejom proslavlja čertvrt veka od osnivanja, ali i dve decenije od izlaska prvenca – Showbiz, mada nisu svirali nijednu pesmu sa njega.

Dobar deo set liste činile su pesme sa poslednjeg studijskog albuma (The Dark Side, Pressure, Propaganda, Break It to Me,Thought Contagion, Dig Down), a jednu su (Algorithm) svirali i na početku koncerta i na početku bisa. Interesantno je da bend između oficijelnog dela i bisa nije pravio pauzu (tokom koje obično publika ‘zove’ muzičare da se vrate na binu), već je nastavio da praši ne ostavljajući egzaltiranoj publici vremena ni da ode po pivo.

Tu su, naravno, mesto pronašli i najveći hitovi grupe kao što su Starlight, Supermassive Black Hole, Take a Bow, Hysteria (koju je Belami otvorio rifom iz pesme Back in Black benda AC/DC), Stockholm Syndrome (zatvoren rifom iz Headup benda Deftones, čime su Muse odali počast još jednim uzorima) i, naravno, Knights of Cydonia kojom već tradicionalno zatvaraju svoje koncerte.

Najemotivniji trenutak večeri bilo je izvođenje Dig Down koju je Belami (ukrašen svetlucavim LED naočarima) na akustičnoj gitari i praćen horom osam ‘fluorescentnih’ devojaka pretvorio u gospel pesmu daleko bolju od studijske verzije predstavljene na Simulation Theory, kako je primetio profesor i rok krtičar Aleksandar Grbović, jedan od boljih Muse poznavalaca u Srbiji.

U vizuelnom pogledu koncert je, smatra Grbović, bio praznik za oči, sa pametno osmišljenim korišćenjem ogromnog ekrana iza leđa muzičara koji im nije ‘ukrao’ koncert, već je bendu poslužio da poznate poruke (o očuvanju okoline, opreznom rukovanju i upotrebi novih tehnologija, suprostavljanju korišćenju tehnike u ostvarivanju bilo kakve vrste dominacije, ne padanju pod uticaj propagandista i sl.) muzikom uokviri i publici ‘servira’ – skoro pa neprimetno. Poruke su lišene patetike, sem ako neko nije cepidlaka percepcije pa mu Belami ponekad liči na Bona.

Sećam se kako su ljudi aprila 2015. bili zbunjeni nadrealnom scenom sednice Vlade Srbije u Rudarskom basenu ‘Kolubara’. Omot Black Holes & Revelations (2006), četvrtog albuma Mjuza, pripremio vas je, valjda, i na takve prizore.

Kritičari su povodom ovog albuma pisali da Mjuz uživaju u komičnosti, da kuju zavere sa stilom i to na način neviđen još od Dosijea X.

Moguće da su bili u pravu.