Mnogo više od igre

Ko se seća klasno svesnih Gradinara koji idu da sruše izložbu o zločinima komunističke vlasti u Sovjetskom Savezu, kad se svi sećaju gradskog duha – od šnajdera, kinooperatera, učiteljice francuskog, fudbalera i boema.

Ivanjica jeste poslužila za Gradinu, ali Gradina je naš – srpski Makondo.

Gradina je i Split bez mora jer ne postoje dve sličnije serije od Više od igre s jedne strane, i Velog mista s druge. Slobodan Stojanović i Miljenko Smoje imaju slične poetike onoga što se danas u nedostatku boljeg termina zove „jedinstveni kulturni prostor“.

Sve danas stoji u Više od igre – melanholija naročito – samo što bi neki od nas koji smo seriju gledali kao klinci, sad navijali za Građanski, a ne za Radnički kao poznih sedamdesetih kad je emitovana premijerno.

Ali, hajde da Više od igre uvežemo u neobičan koridor „jedinstvenog kulturnog prostora“, pri čemu je gradinarska hronika prva u nizu: Obratite pažnju na Praznik u Sarajevu (1991) režisera Benjamina Filipovića po scenariju Abdulaha Sidrana. To je neka sarajevska varijanta Poslednjeg kruga u Monci – saga o šanerima i jalijašima.

Sve se dešava oko nove godine. Ali, čeka se 1992. godina. I niko ne nazire rat u filmu. A slutnja se oseća. Vreme je dalo zlokobnu melanholiju koja verovatno i nije bila namera autora.

Drugi film je Smrt gospodina Goluže (1982) u režiji Živka Nikolića po scenariju Branimira Šćepanovića. Dovoljno pre Larsa fon Trira i Kokana Mladenovića videli smo šta je pravi Dogvil, šta je duh intriga, zavisti i mržnje, na koji nailazi čovek koji odluči da izvrši samoubistvo baš u toj varoši.

I tamo se slavi nova godina. I to ne bilo koja već 1941. Leka Bankrot (Pavle Vuisić) je u Više od igre pobedio na „Danu lažova“ sa sledećim rečima: „Gledajte, ljudi, ovu tortu. Gledajte i nagledajte se. Nećete je videti ni osetiti četiri godine. Gulićete buđavu proju i otimaćete se o svako njeno parče. Lagaćete, ali ne od besa nego od nužde. A dobijaćete ne kolače nego batine. Ali, neću više, dame i gospodo, i ostala šušo, ni o torti, ni o proji, ni o batinama. Ispričaću vam nešto lepo. LJudi će se popeti na Mesec. Oni će tamo izvoditi besne gliste, a vi ćete da blenete kroz kutiju sa prozorčetom“…

Leka Bankrot je govor održao na takmičenju za „Lažova godine“ 1. aprila 1941. godine – iste one koju je čekao gospodin Goluža u ljubavnom zanosu sa udovicom koju glumi Savina Geršak.

Sve ove poruke opreza, namerne i nenamerne, nećete čuti uz prozaične SMS želje i hedonizam bilo koje najluđe – novogodišnje – noći i potonjih dana. A stvarnost nije dobra. Pred svaku Novu godinu, pomislite o njenim fiktivnim dočecima na malom i velikom ekranu. Pomislite na Leku Bankrota i „Dane lažova“ koji su u stvari katarzična proročanstva.

O Leki Bankrotu mi je inspirativno pričao Emir Hadžihafizbegović na druženju posle sarajevske promocije knjige Radivoja Cvetićanina o Radomiru Konstantinoviću. Emir me je podsetio kako je prvu ulogu dobio na prvoj godini fakulteta, posle samo četiri meseca studiranja, u filmu Otac na službenom putu Emira Kusturice. Skoro pa ništa nije znao o filmu, ništa o setu. A, prvi kadar u životu bio mu je s Pajom Vuisićem. On igra oca Muzafera.

To se zove trema, kad je Emir došao na set i video Paju kako sedi u pidžami na krevetu. On ga u filmu budi, a malo zatim Mira Karanović unosi neku pitu. I znate kako to već ide sve do onog – „što se nisi na svojoj svadbi sjeko“. Leka Bankrot je prilično uticao na „osećaj treme“.

I kao što Lampas (LJubiša Samardžić) naglašava da je Savamala teška sredina za partijski rad, kako se i dokazuje u istoimenom filmu Žike Mitrovića iz 1982. gde Lampas pokazuje šta je „klasna svest“, i Gradina je teška sredina za partijski rad. Ali, zato uzbudljiva. Gospodska i kad je prevratnička – revolucionarna.

Lampasova prestonička filmska godina je 1936, dok je gradinarska provincijska – 1937-ma.

Kad ih ukrstimo vidimo Srbiju u totalu.

Gradina je srpski Makondo i zbog toga što iz nje upravo može u Beograd da dođe neko u drugoj ili trećoj sezoni Bjelogrlićevih Senki nad Balkanom, ili obratno, kad se radnja hronološki približi savamalskim i gradinarskim prvim susretima sa nadolazećim fašizmom.

Serija Više od igre je interesantna jer u njoj ne glume ni Bata Živojinović ni LJubiša Samardžić. A, tih godina nije bilo lako napraviti tako veliku stvar, a da se u njoj ne pojavi bar jedan od njih dvojice.

Tekst napisan za knjigu ‘Mnogo više od igre’ (RTS, 2019, priredila Dragana Bošković, urednici Dragan Inđić i Miloš Stojanović)