MOSI – London 2012.

Dobro ste osetili, Sandžak nijansira ovu geografiju. U ratu, život u njoj je balkanski maler, jer je teško naći etnički čistu tromeđu. To je opseg delovanja i Aćifa Hadžiahmetovića u narodu poznatijeg kao Aćif-efendija, i Vuka Kalaitovića u narodu poznatijeg kao Kalait ili Kalča.

Nasleđe zrači kao beskonačna sadašnjost jer ono inspirišući i poslednje balkanske ratove i njihove odraze, posebno teške na tromeđi, pravi novu tempiranu smesu tribalne mržnje, „istorijskih istina“ i iščekivanja „drugog poluvremena“ da bi se te nepravde ispravile, a krv namirila.

U SFRJ miru na tromeđi i nije bilo tako loše, nije baš sve samo tinjalo i čekalo da prsne. Bilo je tu raznih manifestacija od „prvog grla tromeđe“ (misli se na raspevane momke, ne na bikove) do legendarnih MOSI – Međurepubličkih omladinskih sportskih igara. Osim klasičnih sportova, na MOSI je bilo i kamena s ramena. I sve nešto razmišljam, pa mi je Olimpijada u Londonu kako je odmicala sve više ličila na MOSI. U smislu nastupa čete Vlade Divca. I ne bi to bilo strašno, jer isti sportski duh treba da nadahnjuje i MOSI i OI, ali iritiralo je to busanje u prsa i ta skandalozna kampanja o „stotoj medalji“. Otuda je i ovaj, pa skoro debakl, grđi.

Inače, da ne ispadne da su MOSI baš toliko ispod olimpijskog kvaliteta, nije se zgoreg podsetiti atomske odbojke Užice-Foča na MOSI 1986. u Bajinoj Bašti. Zar ne zvuči nadrealno da je tada u košarci, recimo, boje i čast Pljevalja branio Žarko Paspalj. Eh, dragi čitaoci, kad bi samo malo mogli da osetite atmosferu koju je pljevaljska navijačka ekspedicija tada napravila.

Još malo o ovoj tromeđi: Krenem ti ja pre koju godinu, u društvu nekih Rusa i Engleza, na rafting Tarom. Iz Srbije ulazimo u BiH, i to u Republiku Srpsku, pa iz nje u Federaciju, pa iz nje ponovo u RS, pa onda iz BiH u Crnu Goru. Na Šćepan polju fri šop, a u njemu samo cigarete „lovćen“. Puše i gledaju Rusi i Englezi u one „državotvorne“ table na putu, pa ne mogu da se načude ovoj balkanskoj parodiji Beneluksa koja je još apsurdnija kad vidimo koliko je prestonica morao da obiđe Ban Ki Mun na svojoj regionalnoj turneji.

Ima još jedna interesanta „tromeđa“: Hrvatske, BiH i Crne Gore (Herceg Novi, Dubrovnik, Neum). Naravno, i ona je u ratu maler, od ubijanja do bizarnih scena ratnog primitivizma kao što je kupanje rezervista u bazenu Tereze Kesovije. Ali, u miru, posebno danas, to je carstvo „lakih nota“ koje raznim „pjesmama Mediterana“ i „sunčanim skalama“ reintegrišu prostor. Bolje i pinkoidna estradna tromeđa na lakim notama, nego na nišanu. Još jedna godišnjica „Oluje“ pokazala je koliko su i dalje velike provalije između dva naroda i dve države. Kompleksni su odnosi Srbije i sa BiH, pa i sa Crnom Gorom. Mada u srpskim autobusima to ne izgleda tako. U jednom takvom busu, na relaciji Zlatibor-Beograd, neko je proglasio da je upravo najidealnija muzika za relaksaciju putnika u mučenju Ibarskom magistralom ona Olivera Dragojevića, Dina Merlina i Sergeja Ćetkovića. Ta trojica su mi spržila mozak do Beograda, jer nisam poneo slušalice, ali ostali putnici su očigledno uživali – pa i pevušili. Čak me jedna žena pita – vi ste novinar, pa možda znate, da li će ipak Oliver doći u Beograd? Ja joj kažem: Ženo, pa što ne odeš negde napolje pa da ga gledaš, kad ga toliko voliš? Da je moj drug Peki čekao da Van Halen dođu u Srbiju, dočekao bi ih o kukovom letu. Eh, da, ako Velimir Ilić ispuni obećanja i Srbija se konačno ratosilja Ibarske magistrale, Van Halen bi bio prava mjuza za vožnju tim auto-putem. Eto, kako uz „zvuke tromeđe“ sve u regionu izgleda normalnije. Mada uživanje u kvazi-suverenitetima i identitetima ne može da nadomesti olimpijsku inferiornost novonastalih proevropskih bantustana.

Nekad davno neko je najavio mogućnost da Miroslav Ilić zapeva na Splitskom festivalu. Bilo je jakih otpora; a oni žanrovski maskirali su pomalo i nacionalističke. U Guči Miroslav je svoj na svome. A Ceca? Pa makar i uz trubače. Videćemo do koje mere ovaj sabor može da bude ekstenzivan i izdrži sve jače estradne eksperimente. U smislu da ni Lepa Brena u vreme svoje najveće popularnosti – osamdesetih godina – nije imala koncert na Saboru. Komunizam je ponekad fantastično uspeo da stvari i pojave stavi u svoju meru. Guča je u socijalizmu nastala i svetski se etlablirala, pa je bilo tragikomično gledati njeno kasnije „posrbljavanje“. Izuzev Velimira Ilića (‘ajde donekle i Dačića), retko koji je srpski političar, čak i marketinški, u Guči baš svoj na svome. Na Saboru jednostavno fale političari tipa Ivana Stambolića i Draže Markovića koji su tamo nekako bili diskretni i naravno svoji na svome. I nisu se folirali. Doduše, onda i nije bilo pluralizma, a danas je marketinška bitka žestoka. Imao sam priliku da upoznam Ivana Stambolića nekoliko dana pre nego što je kidnapovan. Baš tada je planirao da ide u Guču. Ivan je u to vreme bio prilično politički moderan čovek građanskih svetonazora, a opet je tako dobro razumeo i osećao Srbiju i nikad je nije omalovažavao. Ili da uprostimo stvari: Teza Vojislava Koštunice da onaj ko ne razume Guču – ne razume Srbiju je pogrešna samo pod uslovom da onaj koji ne razume Zvonka Bogdana, razume Vojvodinu.

„Egzitovanje“ Guče znači i melting pot svirke i provoda (sa svih strana sveta), a to smiruje i potiskuje onaj višak srpstva – njegove maligne delove.

Na davnom 26. Saboru duvački orkestar Milovana Babića iz Krvavaca odsvirao je kolo, čini se tako dobro kao niko pre i niko posle njih. Iza bine je stajala ogromna slika Babićevog orkestra sa drugom Titom. Ako se ne varam, slika je sa Tare. Nikakvog tu totalitarizma nije bilo. Naprotiv, to je bilo gospodsko pokroviteljstvo pod kojim je srpstvo bilo mnogo normalnije i autentičnije od onog hipertrofiranog koje je kasnije stiglo na Sabor. I koje je čak izmestilo ceo događaj iz njegovog jedinog normalnog termina – poslednji vikend (sa petkom) avgusta. Istine radi, infrastruktura je onda bila katastrofa. Čak mi se čini da je i Crkva onda imala „meru stvari“. Bar u meri da popovi nisu vozili „harlije“ i limuzine, a i vernici su nekako bili bolji pa makar se i omrsili u postu.

Sezona je kadrovskih promena. Na čelo BIA došao je Nebojša Rodić. Na oficijelnim slikama čovek deluje kao da je kompozitor, kao neka smirenija varijanta Ivana Tasovca. I to nekoga opterećenog službama možda smiruje.

Dejan Šoškić je podneo ostavku na mesto guvernera Narodne banke, a meni je u trenutku, ali samo u trenutku, zaličio kao da će da krene u politiku, da bude mlađa varijanta Dragoslava Avramovića i da čak možda reši krizu liderstva u DS.

Pratite li suđenje u Moskvi članicama ruskog ženskog benda „Pusi rijot“? Punk’s Not Dead?