Most Žaka Širaka

Raspitali smo se, i saznali za tadašnja gunđanja tipa „šta će nama faraonski most?“, „ko to sebi gradi spomenik za života?“, „nije ovo Amerika“… Te kritike su upućivali verovatno oni koji su se kasnije bunili i što se emituje „Dinastija“ na televiziji, jer ona „kvari samoupravni socijalistički moral“. Verovatno su neki od tih još kasnije, jer takva je to mentalna agenda, smatrali da smo NATO bombe „dočekali dostojanstveno“. I ovaj, tek spojeni, most preko Ade prima kritike da je „faraonski“. Naravno, ako je baš toliko sumnjivo skup, to će sutra valjda neko utvrditi, ali to ne umanjuje osećaj ponosa kod građana (bez imalo patetike), da je napravljeno nešto baš kapitalno. Most vraća samopouzdanje. Uprkos tome da je možda bilo i pametnijih urbanističkih rešenja.

Kako ga nazvati? Da dam i ja mali doprinos, ma koliko nekome na prvu zvučao cinično. Zašto ga ne zvati most Žaka Širaka ako ima istine u onom mitu da je bivši francuski predsednik za vreme NATO bombardovanja spasao beogradske mostove, a time i julovske „čuvare mostova“ na njima. Dobro, ima ova zemlja dovoljno imena iz istorije za most, ali šta mislite o još jednom predlogu: Koliko bi naše čojstvo bilo kad bi most nazvali po Brisu Tatonu?

Nije danas problem u Srbiji samo oko imena mosta preko Ade (to ime može da mu lako i ostane). Ovog vikenda u Užicu se otvara rekonstruisani stadion. Gostuje Partizan. Ime je takođe problem. Doduše, tamo predlozi nisu bili tipa Draže, Tesle, Đokovića, patrijarha Pavla… Jedni su predlagali da se stadion zove po Užičaninu Srbu Stamenkoviću, jednom od najvećih talenata Slobode i Zvezde, i koji je veliku karijeru napravio u Americi, dok su neki bili da se stadion zove Begluk po starom imenu tog dela grada iz turskih vremena. Nekada se taj stadion zvao „24. septembar“, po partizanskom danu oslobođenja grada – datumu koji su demokratske vlasti izbrisale. Posle je bio „komunale“ – gradski. Iako lokalna, priča je indikativna. U srpskim varošima je postojala simpatična navika da se kafanama daju pompezni nazivi: Konkretno, u Užicu kafane i hoteli su se zvali ili još zovu Pariz, Džakarta, Truman, Kongo, Palas, Port Said. E, taj Port Said je bio birtija na stadionu. Naravno, nikome nije palo na pamet da stadion nazove Port Said. A, dobro zvuči, zar ne?

Ja znam za četiri slobode: Onu kao takvu, zatim Slobodu iz Čačka (čak imam njen usisivač), Slobodu iz Tuzle, i Slobodu iz Užica. Nik Hornbi je napisao kultnu „Stadionsku groznicu“, neobičan i uzbudljiv dnevnik strasnog navijača koji kroz utakmice i fudbal predočava svoja razmišljanja o svemu – o porodici, muškim ritualima, navijačkim sujeverjima itd. Hornbi je i jedan od najpoznatijih navijača Arsenala. Ali, ne morate biti Hornbi, ne morate živeti pored „Hajberija“ nekada ili „Emirata“ sada, da biste osetili „ono“, i napisali nešto što je „univerzalno“ i što bi i jedan Hornbi razumeo, pa pisali i o Dubočici iz Leskovca, FAP-u iz Priboja, Sutjesci iz Nikšića, ili Slobodi iz Užica. To „univerzalno“ se moglo, verujte, osetiti i na tribini iznad Port Saida. Za rosonere su igrali i Antić, Đorić, Čančarević, Omerhodžić, Drulović, Njeguš, Vidić… Sloboda je osnovana 1925! Trend rekonstrukcija stadiona po Srbiji, ima isti efekat kao izgradnja mosta preko Ade. Vraća samopouzdanje. Kroz klubove sa tradicijom se prelama i istorija regije i države.

Znate onaj mit u koji neki zaista veruju kad se Tito kao vozio oko Smedereva, pa rekao kako ima mnogo lepog grožđa, a poltroni tobože shvatili da je rekao kako ima mnogo lepog gvožđa, te da bi mu se još više uvukli u bulju počeli da grade železaru. Pa su posle godinama srpski nacionalisti palamudili šta će tamo železara, kako je i to promašena titoistička stvar, ujdurma maltene. Još kad je u nekadašnjem Sartidu Matković (SPS) gajio pečurke sprdnja je bila totalna. Da je to sve bilo tako promašeno, pa ne bi se valjda Amerikanci i Nemci otimali o tu tešku industriju. Kao što su se godinama vajni Srbi sprdali s Titovim „groždem“, slična neverica bila je i kod Užica. Tipa, šta će tu nadomak grada – u Sevojnu valjaonica bakra i aluminijuma kad je ruda tek u Boru, pa još kad ti neka sevojnička seljačina kaže kakav je samo kupus tu rastao pre valjaonice… Naravno, bilo je i onih koji su širili mit da je Slobodan Penezić Krcun bacio pištolj na sto i naredio da tu mora biti valjaonice, a ne da ona ode u drugu republiku. Uglavnom, valjaonica je preporodila ovaj kraj, a da nije bila dobra investicija ne bi se oko nje otimali Slovenci (aluminijumski deo), Zoran Drakulić (bakar), a sad su umesto Drakulića tamo inostrani fondovi.

Valjaonica je i mini-istorija: od posleratne euforične industrijalizacije, preko mita o Krcunu i vremena kad je nosila njegovo ime, preko legendarnog direktora Vlajka Brkovića koji je kao „tehnomenadžer“ otišao u paketu čistke Nikezićevih „liberala“, preko OUR-a i SOUR-a, sve do tranzicije i privatizacije. Radnici Valjaonice bili su retko lojalni svojoj firmi. Pamtimo i ogromni natpis „Tito – naš ponos“, na belom zidu Aluminijuma. Pamtimo i reči jednog radnika koji je kazao da će kriza početi kad Valjaonica bude prestala da pravi prvomajski uranak na Zlatiboru. Baš tako je i bilo. Verovatno bi se neki penzioneri Valjaonice i fanovi druga Krcuna prevrnuli u grobu kad bi znali da je privatna, ali šta da se radi. Fabrički klub Sevojno čak je stigao do Kupa UEFA. Sad se fuzionisao sa Slobodom, klubom koji je decenijama finansirala Valjaonica. U današnjem kapitalizmu takvog spozora je nemoguće naći za ovaj klub.

Istina, Krcun je mnogo više bio vezan za Zvezdu nego za Slobodu, ali o tome neki drugi put. Kada pričamo o navijanju za Zvezdu i Partizan i kad vidimo njihove desničarske navijače (jer drugih i nema), nije zgoreg podsetiti da su oba ta kluba bila proizvod Titove Jugoslavije, velike zemlje i velike lige. Tek posle ide „srpstvo“. Da nije bilo Titove Juge, komunističkih klubova ne bi ni bilo, a da je bila samo Srbija svako bi, u velikoj većini, navijao za klub iz svog kraja. Ko je sa Čukarice – za Čukarički, ko je iz Leskovca – za Dubočicu, ko je iz Šapca za Mačvu… To bi podsećalo na navijanje u Engleskoj. Dobro, neko bi navijao i za klubove iz velikih gradova, neki drugačiji BSK, Slaviju ili Avalu, recimo, ali to bi bilo kao navijanje gastarbajtera u Fijatu za Juventus.

Sećate li se Šešeljevog predloga da Zvezda promeni ime u Beli orlovi, a Partizan u Četnik? Smešno, zar ne, ali kad pogledate neke navijačke pesme i rekvizite i nije baš. Navijači moskovskog Dinama nose barjake sa likom Berije na kojima piše: „On sve vidi!“ Zamislite Zvezdine navijače da kliču Krcunu?

Sigurno bih uplaćivao bar 500 dinara mesečno uz uplatnicu Infostana za Zvezdu. Nekad je bilo logično: za Zvezdu navijaš u prvoj ligi, za Slobodu u drugoj. A šta sad kad je Sloboda tu negde egal Zvezdi?

Da li to ti, Panoviću, podržavaš pravljenje regionalne lige u fudbalu? Naravno, ali pod uslovom da se iz nje ide u Evropu. Ipak mi je lakše kad Zvezda i Sloboda nisu u istoj „diviziji“.