Mustra za revoluciju

I pita Đinđić Gavrilovića kako da se ponaša na terenu gde je bilo mnogo tipskih modela ljudi koji bi sutra stvarno glasali za Vuka Draškovića, ali pod uslovom da ovaj stvarno dođe na vlast. Gavrilović kaže Đinđiću: Dolazimo, pozdravimo se sa ljudima, budemo celu službu (dva sata), opet se pozdravimo sa ljudima i idemo. Šta god drugo da uradimo – pogrešili smo. Ako ostanemo i posle liturgije počnemo da pričamo s narodom, reći će – gledaj ih, kako ih nije sramota, došli na ovaj dan da agituju. Ako ostanemo i ćutimo, reći će – gledaj ih, kako ih nije sramota, ćute ko mule. Postupajući po Gavrilovićevom predlogu, po Prijevoru i okolini se posle govorilo relativno pohvalno o Đinđiću. S obzirom da znamo pod kakvom je gebelsovskom propagandom miloševićevskih medija čovek bio. To je politički marketing koji ni Alisteru Kembelu ne bi možda pao na pamet. Znači, nema kuknjave na narod, kako ne razume stvari, već svaki političar, pa i Vučić, mora da pronađe ugao da ga razumeju. I to zahteva mnogo senzibiliteta.

Evo šta čujem pre neki dan od jednog prijatelja iz Hrvatske: Vinarija iz Šibenika ima brend „Jure“. Od njega se pravi dobar gemišt (špricer). Ali, najbolji je samo kad se „Jure“ pomeša sa mineralnom „sparkli“ vodom „Knjaz Miloš“. Ovaj mi kaže da postoji neka neverovatna sinteza molekula dve tekućine. Šta je problem? Neće svaki Hrvat na stolu da vidi „Knjaza“. Onda se jedan gazda kafane dosetio – pa „Knjaza“ prespe u neutralne boce. I gemišt oduševi ljude. Tako sve nekako funkcioniše. Niko od radikalnih Hrvata, među kojima ima i branitelja, ne bude isprovociran, srpska privreda zarađuje, špricer je odličan. I to zahteva izvesnu regionalnu veštinu. Doduše, Vučić se paradoksalno bolje ponekad snalazi u regionu nego u samoj Srbiji.

Do konfuzije se lako dođe: Premijer je pre neko veče na državnoj televiziji rekao i da podržava predsednika Nikolića i da će ga podržati na izborima ako se ovaj opet kandiduje. Ali, neki mi naprednjaci kažu da je to samo deklarativna podrška, jer zašto Šešelj u TV intervjuima, dodaju, uvek prvo raskrinka Nikolića a nikad ne stigne do Vučića. Kad će prvo Vučića? Paranoja se širi i običan čovek pomisli da sa liderom radikala Vučić ubija u pojam ideju o Nikolićevom još jednom mandatu. Oni malo racionalniji u paranoji, a bliski SNS, kažu mi da sa Šešeljom (nekom vrsta pakta) Vučić pokušava da preventivno razvodni prorusku desnicu u Srbiji.

U blizini Hilari Klinton u kojoj se našla ministarka Zorana Mihajlović paranoična svest vidi i „pripremu ženskog kandidata“, dok u selebriti profemina nastupima druga dimenzija paranoične svesti vidi političku emancipovanost i avangardni prozapadni stav koja će morati na oltar rekonstrukcije. Mada, ruku na srce, priča o predsedničkim izborima je i surogat za odsustvo realnog političkog sučeljavanja vlasti i opozicije. Ali i vrsta ventila za zakulisane odnose. Za sada je teže naći „Miškovićevog predsedničkog kandidata“ na narednim izborima (čak i ako se tipuje na Sašu Jankovića) nego što je proglasiti razjedinjenu i nemoćnu opoziciju u „miškovićevsku“. Nestankom „Utiska nedelje“ vlast je (možda i trapavo u svom ciničnom nečinjenju) stvorila prostor za formiranje velike i još uvek neformalne koalicije „Utisak nedelje“. Ako je „Kukuriku“ mogao da pobedi u Hrvatskoj, što „Utisak nedelje“ ne bi imao šanse, pod uslovom da autorka da prava za korišćenje imena. Hrvatska koalicija je dobila ime po kafani, ova bi mogla po TV emisiji. Takva koalicija bi na neki način imala dozu građanske obaveznosti i bilo bi interesantno čuti objašnjenja onih (od javnih ličnosti, do partija) zašto neće u nju da uđu. I bilo bi psihološki teško biti protiv Vučića a ne ući u taj savez otpora.

Rezultati istraživanja javnog mnjenja po kojima bi Nikolić pobedio Dačića stabilizuju Nikolića od tabloidnih udara, ali su zavaravajuća jer i „Pinkove zvezdice“ bi znale da to neće biti sutra glavni duel, ako ikakvog duela i bude jer bi moguća ideja „izbora za ustavotvornu skupštinu“, ako je se neko seti, dodatno demotivisala određene ambicije i ojačala „kancelarske“ težnje.

Ćaskam o preletačima, naturalizovanim naprednjacima, pa o Kembelu i Bleru, pa pitam jednog pametnog čoveka – a šta bi ti uradio? – a on mi kaže, „ma kakav Kembel, kakav Bler, da sam Vučić, angažovao bih Srđu Popovića“. Pa nastavlja: Bler se sve teže prodaje u svetu, Srđa je hit-mistifikovan do nivoa da može da obori bilo koji režim u svetu „nenasilnom akcijom“, od Rusije do Arabije. Pa za njega bi „promena mentaliteta“ o kojoj Vučić mašta bila stilska vežba. Onaj stari „Otpor“, kome je i Srđa dao veliki autorski pečat, sad bi mogao biti otpor neradu, otpor nekompetentnosti, hipokriziji i korupciji.

Popovićevu novu knjigu „Mustra za revoluciju“, koja je u Engleskoj u prodaji od 12. marta, Gardijan opisuje kao knjigu koja se lako čita i koja u isto vreme ima zabavni karakter, ali sadrži teorijska i praktična znanja. Revolucija bi bila i metaforički revolucija u svakom čoveku iznutra. I o tome studenti Harvarda uče kroz Popovićeva predavanja na ovom univerzitetu. Naslov poslednjeg poglavlja je „To moraš biti ti“. Taj posao neće uraditi niko umesto vas. „Mustra za revoluciju“ je već doživela svoju američku promociju. Tokom februara predstavljena je sedištu Gugla u Njujorku i na nekoliko univerziteta u SAD, među kojima je i prestižna Kenedi škola Univerziteta Harvard. Njujork tajms je objavio recenziju knjige koju je napisala ugledna novinarka i dobitnica Pulicerove nagrade Tina Rosenberg. Delo osnivača Canvasa trebalo da se pojavi u knjižarama u Srbiji do kraja proleća. Umesto da se pravdamo putinovcima i autokratskim režimima širom sveta, možda je bolje od ove knjige napraviti neku vrstu nacionalnog brevijara.

U delovima knjige koju su objavili uticajni američki magazini Politiko i Slejt, Popović objašnjava da su zajedničke potrebe svih ljudi jedna od osa okupljanja i delovanja aktivista. Otud danas toliki broj pokreta i kampanja za zdraviju i kvalitetniju hranu, jer bez obzira na to kakva su čovekova religijska ili politička uverenja, koje je boje kože, ne postoji pojedinac koji nema potrebu da jede. Pa zar u Skupštini Srbije ne postoji konsenzus o GMO?

Vrlo preciznih analiza ima kod Popovića: Težište borbe za afirmaciju ciljeva aktivističkih pokreta on nalazi i u preuzimanju metoda kojima se najčešće služi neprijatelj – manipulaciji strahom, kao jednim od glavnih ljudskih instinkata. Primera radi, dok je američka gej zajednica sedamdesetih godina u San Francisku bila stigmatizovana kao krivac za sve loše što se dešava u SAD, Harvi Milk, ikona američkog gej pokreta, probleme sa kojima se ta populacija suočava učinio je vidljivijim skrećući pažnju na nešto što je bio zajednički strah svih stanovnika San Franciska – probleme sa psećim izmetom.

„Mustra za revoluciju“, pored Srbije, SAD i Velike Britanije bi do kraja godine trebalo da se nađe u prodaji u Australiji, Nemačkoj, Francuskoj, Južnoj Koreji, Turskoj i Španiji.

Popović smatra da živimo u zemlji u kojoj se najmanje veruje u sopstveni uspeh: „Umesto da tražimo dobra rešenja, više volimo da tražimo dobre izgovore i teorije zavera zbog čega nešto nije uspelo. Od politike očekujemo da reši sve naše probleme. Umesto racionalnog odnosa, političare prvo slavimo i obožavamo, što se vremenom pretvori u prezir“. Zar ne?

Gostujući u jednoj TV emisiji s Popovićem zaključio sam da on ima određeno razumevanje za Vučićeve pokušaje da napravi neku vrstu modernizacijskog kontinuiteta s Đinđićem, i da ne gleda sve apriori kao skrnavljenje. S druge strane, „Mustra za revoluciju“ je i dobra za povratak građanskog samopouzdanja iz devedesetih. Dobra je protiv reakcionarnog veličanja Miloševićeve Srbije, kao što i dobro neutrališe današnji građanski nihilizam. „Imam utisak da sopstveni uspeh često osporavamo, ili ga pripisujemo nekom drugom. Do te mere smo spremni da sami umanjujemo svoj značaj, da na kraju postane lakše da poverujemo da je 5. oktobar izveo tamo neki Legija ili CIA, nego što smo spremni da budemo ponosni na milion ljudi koji su tog dana rizikovali svoj život.“. Danas se 5. oktobar, kao primer uspešne nenasilne revolucije, izučava na univerzitetima kao što su Harvard i New York University, „dok mi, koji bi trebalo da budemo najviše ponosni na taj datum, relativizujemo njegov značaj. Nikada se ne zapitamo: Šta je bila alternativa 5. oktobru?“ Izneverenost je druga priča. Zato i postoji mit o „6. oktobru“.