Načertanije

U osnovi, to je bio tajni dokument. U suštini je to skica-nacrt i na njemu se radilo nekoliko godina dok je Garašanin bio na čelu srpske vlade. František Zah je dogurao do načelnika srpskog Đeneralštaba, bio je ministar vojni, a Garašanin je, kad se upoznao s njim, bio zadojen romantičarskom idejom ujedinjenja Srba. Pod knjazom Mihailom Garašanin postaje pristalica Štrosmajera i jugoslovenske ideje.

Ivica Dačić vrlo obavešteno naznačava te istorijske nijanse, ali se i vrlo lukavo ustručava da kaže šta bi bio sadržaj tog novog Načertanija. Mistifikovano ime dokumenta izazvalo je efekat. Odnos prema teritoriji – granice, crvene linije za sto godina (uprkos ubrzanju istorije) – Kosovo, Republika Srpska, prve su reakcije na ovakvu Dačićevu inicijativu. Lider socijalista dovoljno je školovan političar da bi „načertanije“ time limitirao. Kao što je i banalno predlog tumačiti isključivo približavanjem izbora i taktičkim pomeranjem Dačića „udesno“, jer Vučić tobože zanosi malo „ulevo“.

Možda je Dačićev „štos“ i neka vrsta konkursa. I ko zna, možda ste očekivali da istoričarka Dubravka Stojanović kao retrogradnu odbaci ideju o novom „načertaniju“, a ona za Danas baš kontra – kaže da nam je „načertanije“ potrebno, ali da se u njemu projektuje procenat visokoobrazovanih, smanjen broj tumora, brze pruge… I šta ako se baš to sviđa Dačiću? Uostalom zar nedavno, opet u Danasu, on nije rekao da je SPS (ali ovaj njegov) zaslužan što je Srbija još na zemlji, a ne na nebu.

Pretpostavimo da novo Načertanije ne treba biti ni novi Ustav Srbije, ni partijski program – već tekst najšireg konsenzusa nezavisno od „moderne levice“. Cinici bi možda rekli da bi to bio program predsedničkog kandidata SPS. Ali, utvrđen na javnoj raspravi, što je demokratska inovacija u odnosu na marketinšku praksu u Srbiji.

Dačićev predlog iznet u autorskom tekstu za „Nedeljnik“ šansa je i da se polemiše s tezom da u korenu Srebrenice i Vukovara stoji Memorandum SANU kao razrada Načertanija. Povodom godišnjica Srebrenice i „Oluje“ zovu me ovih dana kolege iz regiona da me pitaju šta mislim o posledicama „memorandumske Srbije“. Neki me to pitaju i tendenciozno.

Ponovo sam na ovu vrućinu uzeo da pročitam Memorandum SANU. Ali, uz muziku Elvisa Kostela za svaki slučaj. To i vama preporučujem za plažu. To je kondenzovani ideološki triler koji dramaturgiji daju retroaktivna tumačenja. Teško je to razumljivo bez konteksta. Pri ruci mi je bio tekst odštampan u specijalnom izdanju magazina Status, a preuzet doslovce iz knjige „Memorandum SANU – odgovori na kritike“ autora Koste Mihailovića i Vasilija Krestića, koju je Srpska akademija nauka i umetnosti izdala 1995. godine.

Sve je počelo kad je akademik Ivan Maksimović na zasedanju SANU 25. maja 1985. predložio da Akademija napravi celovitu kritičku ocenu stanja u SFRJ. Ali, kao memorandumsku nultu godinu uzmimo 1986. kada sve curi u javnost „piraterijom“ Večernjih novosti koja je izazvala optužbe i polemike.

Te 1986. oko Kongresa srpskih komunista Sinan Hasani (ovaj Albanac je, inače, bio predsednik cele Jugoslavije) daje signal da se ispita ima li čega tamo dole. Akademik Antonije Isaković preko posrednika umiruje partijske i državne vrhove. Geštetlerskim izlaskom u javnost čir je pukao. Da bi Ivan Stambolić na kraju rekao da to nije Memorandum, već in memoriam Srbiji. Priča se da mu je to skovao Vlada Jovičić, predsednik partijske komisije za kulturu i pisac Ivanovih govora. Milošević se držao Memoranduma dok mu je odgovarao, jer je imao idejnih osnova za praksu „antibirokratske revolucije“.

Uprkos nacionalnom naboju, to nije četnički dokument. Vuk Drašković mi je rekao da je njemu Antonije Isaković rekao da je otišao u SPS samo da ne bi pobedili četnici. Bez četničke komponente teško da ima „Velike Srbije“ koja je Memorandumu, prema mišljenjima iz regiona i Haga, imanentna.

U Memorandumu ima samoupravljanja, liberalizma i nacionalizma. U suštini ta smesa je prilično naivna. Bez razumevanja istorijskih trendova. Piše se o demokratskom socijalizmu, insistira se na federalizmu. Puna suverenost naroda bila bi tobože ostvarena tek u besklasnom društvu. Zvuče rustično te priče o etatizmu, posesivnom individualizmu i apologiji grupnog interesa. Za jedan „protogenocidni“ dokument mnogo se govori o ljudskim pravima, a insistiranje na ukidanju verbalnog delikta sigurno nije „velikosrpski“ stav. Konstatacijama o nekonzistentnosti i statičnosti političkog voluntarizma nema se šta mnogo zameriti, kao ni stavu da je patrijarhalna tradicija pružila žilav otpor društvenoj emancipaciji, s kojim bi se verovatno i Latinka Perović složila. Agresivni šund suvereno vlada na sceni! Kultura se sve više regionalizuje, razbija se njeno jugoslovensko i univerzalno značenje. Šta reći? Ko Oliver Frljić da daje intervju.

A pazite sad ovo – duboko uvreženi u provincijalnoj kulturi, separatizam i nacionalizam postaju sve agresivniji!!! (doduše, ne toliko srpski). Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju? Pa to sad i Vučić pita. A sveprisutnost usitnjene seljačke svesti zvuči uverljivije nego da vam to kažu Branka Prpa i Nikola Samardžić.

Etnogeneze su nesrećni proizvodi regionalnih ideologija i provincijalizma. Da ne znate da je i ovo iz Memoranduma, da li bi ikad pogodili?

Ili, da osnovni uzrok višedimenzionalne krize leži u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu. Kao nije tačno?

Mene je apsolutno oborila s nogu memorandumska teza da radnička klasa ne može dugo ostati istinska avangarda ako se njen intelektualni deo smatra nepouzdanim saputnikom revolucije. O „teškoćama rasta“ se piše kao kad je Miljan Miljanić govorio o „krizi rezultata“. Danas strukturalistički zvuče sintagme tipa „ourizacija univerziteta“ ili „proletkultovski sedimenti“, „moć partikularizma“, odnosno „samovolja tehnokratskih snaga“.

Tek kad vidite pisce kao što je danas Miljenko Jergović, shvatite besmisao memorandumske teze da se samoupravno legitimnom postavlja dezintegracija srpske književnosti; da Laza Kostić i Veljko Petrović postaju vojvođanski, a Petar Kočić i Jovan Dučić bosanskohercegovački pisci.

Tu se već približavamo suštini; kada liberalne težnje i samoupravno lamentiranje prelazi u nacionalno. Kuka se da srpski narod ne može da postane istorijski subjekt. Zbog Kominterne, Tita i Kardelja, Ustava iz 1974. godine, favorizovanja Slovenije i Hrvatske… Ne razume se da je Ustav iz 1974. priznao realnost, da je anticipirao neminovni raspad kroz prelazni konfederalizam. I da su upravo njegova rešenja sa autonomnim pokrajinama bila spasonosna za Srbiju. Zar se i 2015. Tomislav Nikolić u famoznoj Platformi, tajnijoj od Memoranduma, ne vraća apologijom na taj Ustav rehabilitujući ga potpuno na kosovskoj tački. Ne shvata se da Slovenija i Hrvatska vuku Srbiju na Zapad. Ne shvata se značaj onoga što se posprdno zove Uža Srbija (UŽAS), a što nikad nije bilo prioritet srpskih elita. Jer, tu je jedina i najrealnija, neosporna Srbija.

Pisci su u pravu kad kažu da je nacionalno nadvladalo klasno, kao i kad skreću pažnju da su pokrajine više insistirale na tome da su konstitutivni elementi federacije nego da su sastavni deo Srbije. Srbija je imala „paradoksalan položaj“ u Jugoslaviji sa dve otuđene pokrajine, ali zar je položaj dejtonske BiH sa dva entiteta manje paradoksalan. Ako se razumemo.

Očigledno najrizičnije memorandumske teze su one o uspostavljanju punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, o tome da je srpskom narodu nametnuto osećanje istorijske krivice, kao i da srpski narod nije rešio nacionalno pitanje, niti je dobio državu kao ostale nacije.

Zamenik glavnog tužioca Haškog tribunala Džefri Najs u okviru optužnice protiv Miloševića citirao je deo Memoranduma u koji se, kao u „Knjigu o Milutinu“, učitava naknadno iskustvo. Spis, uprkos tobožnjem sekiranju za federalizam, sigurno nije doprineo očuvanju zemlje, ni pacifikaciji strasti, ali da nije bio formalni projekat „Velike Srbije“, svedoči bar to što u njemu avnojevske granice nisu dovođene u pitanje. Naprotiv, kako je smatrao akademik Nikola Milošević, Memorandum polazi od pretpostavke da su te granice definitivne i nepromenjive.

Sugestije pisaca ticale su se najviše preraspodele političke moći u Srbiji, i korišćenje toga u jugoslovenskim „neprincipijelnim koalicijama“, kako je to je kasnije Vasil Tupurkovski nazvao. U memorandumskoj naivnosti i nesolidnosti je njegova najveća zlokobnost. Za kontrapropagandu on je bio dar s neba. Umesto da prvi uvode višepartijske izbore, da emancipuju Srbiju od Jugoslavije, da krenu odlučno na Zapad, akademici su se bavili „austromarksistima“ koji su već bili na „Alpe Adrija“ projektima.

Da je tih godina Srbima na Kosovu bilo prijatno, i nije. Ali, da li je tamo bio baš genocid nad Srbima? Ako poredimo sa stavom da ovo u Srebrenici nije genocid? Tamo piše da će cilj velikoalbanskih rasista utemeljen još u akcijama Prizrenske lige 1878-81. biti u potpunosti ostvaren i da se revanšistička politika izrazila u genocidu. Govori se o fizičkom, političkom, pravnom i kulturnom genocidu nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije. Ne o „masovnom zločinu“. Kad se u vreme „Slučaja Martinović“ (ove godine je 30 godina od tada), na geštetneru čitalo o genocidu, strasti sigurno nisu mirovale, a artificijelna inteligencija, o kojoj se takođe pisalo u Memorandumu, sigurno nije bila deo bitaka o kojima je govorio Milošević dok je još bio u memorandumskoj fazi. Da bi na kraju umro kao radikal. Simbolički još malo pa kao četnik.

Dogodine je 30 godina od Memoranduma. Pripremimo se. Dačić je izgleda prvi krenuo sa pravljenjem nasipa.