Naš brat Rahoj

Ova vest stiže u momentu kad bi trebalo da se razbukti srpski ‘unutrašnji dijalog’ o Kosovu koji je inicirao predsednik Vučić, a koji opozicija naziva farsom i alibijem. Ima ovde jedan čudan fenomen; kad se nasluti da bi Vučić još više ‘uvažio realnost’ oko Kosova, opoziciji (i građanskoj) naglo skoči patriotski zanos. Opet, s druge strane, Vučić bi da kosovsko pitanje postavi tobože kao demokratsko i evropsko, dok istovremeno traje puzeća revizija ‘patriotske’ politike iz devedesetih, a kojoj je Miloševićevo ukidanje kosovske autonomije jedan od temelja. Mantra, ili možda sofizam Vojislava Koštunice ‘više od autonomije – manje od nezavisnosti’, stigli su sa fatalnih deset i kusur godina zakašnjenja.

Ovde ti se, Mustafa, sva politika svela na ‘za’ i ‘protiv’ Vučića. Pitao si me da li se kod nas debatuje na televizijama tako mnogo kao kod vas u Albaniji. Gotovo da nema medijske debate predstavnika vlasti i opozicije. Emisija tog tipa je manje nego i u vreme Miloševića. Do neke vrste nacionalnog zaključka iz ‘unutrašnjeg dijaloga’ o Kosovu, može se doći samo kroz dijalog o ukupnom stanju u srpskom društvu. Bez hipokrizije. Toga nema. Na histerizaciju javnosti koju često indukuje vlast, fragmentisana opozicija reaguje uglavnom jalovim cinizmom. Srbiji je očajnički neophodan ‘okrugli sto’ vlasti i opozicije. Sa maltene samo jednom temom – priroda političkog sistema! Iako ima izborni legitimitet, i verovatno bi relativno ubedljivo pobedila i na izborima sa demokratskim standardima, Vučićeva vlast često ostavlja utisak uzurpatorske, dok opozicija stavljena u antisistemsku poziciju celu strategiju bazira na infantilnom čekanju novog ‘nultog časa’ istorije. Pravu politiku opozicija će voditi, da se zaključiti, tek kad skloni Vučića s vlasti. Kad navodno povrati dostojanstvo institucijama i medijima, te stvori demokratski ambijent. Tek posle bi se, navodno, rasplamsale prave debate pobednika od kojih su neki za priznanje Kosova, a neki da se ne prizna ni po koju cenu.

Ti kažeš da se kod vas dole gotovo ignoriše tema Katalonije. Albanci su trebali, tvrdiš, da se svrstaju uz katalonsku stvar, ali se nije tako desilo. Službena politika Tirane i Prištine nije se priklonila nijednoj strani u ovoj priči. Čak vas, vidim, nije isprovociralo ni nastojanje Beograda da stavi znak jednakosti između Katalonije i Kosova. Kod nas je kontra: Nema medija na kome se ne razglaba o Kataloniji (naravno ne direktno vlast i opozicija). Najtiražniji tabloid je čak zakupio bilborde po Beogradu na kojima piše ‘Katalonija je Španija! Kosovo je Srbija!

Mada, prateći reakcije u regionu, Katalonija je pre lakmus papir za srpsko-hrvatske negoli srpsko-albanske odnose. Što se tiče Srba i Albanaca, Katalonija je još jedan prilog katalogu svetskih problema ili rešenja, koja se pokušavaju aplicirati na slučaju Kosova – od Južnog Tirola, Olandskih ostrva, Kipra, dve Nemačke, Krima, Kurdistana, Pridnjestrovlja, Gaze… Ako su Srbija i Hrvatska mentalno male da budu balkanska Nemačka i Francuska, a vojno još kilave da budu balkanska Indija i Pakistan, u Kataloniji bi našli optimalnost sukoba, jasno se deleći kao u slučaju Istoka, gde su Srbi naravno Rusi, a Hrvati Ukrajinci. Podsećam te, Mustafa, da je hrvatski premijer Plenković odmah na početku mandata ponudio Ukrajini iskustva iz reintegracije teritorije. Pre neki dan hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović bila je u poseti Putinu. U Srbiji se minimizirala ta poseta, kao što retko ko u Srbiji zna da je oko dvesta hiljada ruskih turista bilo ove godine na hrvatskom primorju.

Iz hrvatskog Sabora se čuju ovih dana i zahtevi da Srbija treba da plati 45(!) milijardi evra ratne odštete. Pomalo je bizarno da pristalice pokojnog hrvatskog predsednika Tuđmana, koji je bio kombinacija maršala Tita i generalisimusa Franka, sad traže u Rahojevim narodnjacima falangističke korene, a premijera Rahoja čak optužuju da liči na Miloševića. Mislim da je ovo najbolje do čega je stigao Milošević u poređenjima. Poredili su ga i sa Hitlerom, pa čak i sa imperatorom Palpatinom iz Star Wars sage, ali sa premijerom jedne članice EU još nisu. U hrvatskoj štampi čitam i da Rahoj drži batinu kao što je Milošević nekad držao Jugoslovensku narodnu armiju. Čuje se u Zagrebu i da je žalosno što pola miliona branitelja (veterana iz tabuiziranog Domovinskog rata) ćuti. Valjda bi morali imati smotru na stadionu Kamp Nou?

Tužno je, Mustafa, kako svaka identitetska kriza u svetu (najbolje u Evropi) rasplamsa ovdašnje neraščišćene račune i kako se naši balkanski nacionalizmi i narativi očas posla pokažu verodostojni u svom vazalnom ili huškačkom karakteru. Umesto da mi odavde zbog iskustva šaljemo upozorenja o tragizmu etničkih klanja, trudimo se da zauzmemo što bolje startne pozicije u očekivanom novom ciklusu namirivanja istorijskih istina. Kod nas postoji izreka ‘ispravljanje krive Drine’, jer reka Drina, koja deli Srbiju i Bosnu, zaista jeste kriva (često u istoriji i krvava), te pokazuje i simboličku uzaludnost ciklusa istorijskog raskusurivanja. Drina se po teoriji Semjuela Hantingtona uzima i kao jedna od demarkacionih linija u teoriji ‘sukoba civilizacija’ koja u Srbiji ima mnogo poklonika.

Na 140 kilometra severno od Barselone nalazi se mesto Figueres, u kome dominira crvena tvrđava sa kulom Torre Galatea sa redovima ogromnih belih jaja na vrhu. To je muzej Salvadora Dalija. Figueres je njegovo rodno mesto. Bio sam tamo pre skoro deset godina. I nije mi trebao Frojd, koji je uticao na Dalijev nadrealizam, da shvatim da grafiti na ulicama tog grada – ‘Ovo nije Španija. Ovo je Katalonija!’ – izgledaju tako ‘jugoslovenski’. Ipak smo mi ‘Jugosloveni’ evropska avangarda po tim pitanjima. Nemoj, Mustafa, da te neko laže da se Jugoslavija raspala do kraja. To će još da traje. Verovatno sam ti pominjao da je naš ubijeni premijer Đinđić kao politički filozof (Habermasov đak) imao efektnu metaforu o sveći koja dogoreva sa dva kraja, kad je pisao o krizi jugoslovenskog federalizma. Nije taj drugi kraj još dogoreo.

Ovde je počelo emitovanje domaće TV serije ‘Senke nad Balkanom’ koja se bavi jugoslovenskom (beogradskom najviše) stvarnošću, između dva svetska rata. Svakakvih likova tu ima: Od Karađorđevića, ruskog ‘belog’ generala Vrangela, Staljinovog ‘poverenika’ Mustafe Golubića, potonjeg vođe ustaša Ante Pavelića… Ali, ta Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslavija) je trajala kraće nego što traje sadašnja suverena Hrvatska. Da li će sutra Republika Srpska nadživeti Titovu Jugoslaviju? Da li ćemo o ovom periodu govoriti kao o trećem periodu mira na YU prostorima (monarhističkom, titoističkom i briselskom)? Meni je povodom Kosova oči otvorio slovenački sociolog Božo Repe, koji je svojevremeno bio u Beogradu povodom snimanja ambiciozne dokumentarne TV serije o Titu. Tada mi je rekao da je Kosovo nerešiv problem.

Otkad znam za sebe, Mustafa, znam za kosovski problem. Znam ljude koji su danas penzioneri ‘saveznog SUP-a’ (federalna policija), a koji su gušili albansku pobunu 1981. na Kosovu kad se Tito još nije bio ni ohladio u grobu. Kao što se danas slabo ko seća da je jedan Albanac – Sinan Hasani – bio predsednik 20 miliona Jugoslovena. Srbi se najviše plaše geometra (opsesija međama) i promaje (kako vi zovete to strujanje vazduha između dva otvorena prozora?), ali opšte mesto je i strah da će Albanci doći do Niša. Otuda je zajednička sednica dve vlade – Vučićeve i Ramine u Nišu bila ohrabrujuća, mada danas dobar deo desničarske opozicije Vučiću smatra da pravljenje puta od Niša do Prištine znači upravo to – da Albanci lakše dođu do Niša. Samo što se sad mi uzdamo u natalitet.

To što nema pravog dijaloga o Kosovu vlasti i opozicije ne znači da ne priča svako sa sobom. Ima i bizarnih zaključaka. Na nedavnoj tribini u Beogradu lider vojvođanske Lige socijaldemokrata Nenad Čanak pročitao je deo Briselskog sporazuma koji se odnosi na Zajednicu srpskih opština (Vučić tvrdi da je sramno što ona još nije formirana), naglasivši da je to veći stepen autonomije nego onaj koji trenutno ima Vojvodina.

Nemoj da pomisliš da između Čankove Lige socijaldemokrata i Saveza nezavisnih socijaldemokrata Milorada Dodika ima razvijenih sestrinskih veza ‘moderne evrolevice’. Mada, po pripadnosti ‘narodnjačkoj internacionali’ (IPP), sa CDU Angele Merkel kao glavnom partijom, ispada da su Vučićev SNS i Plenkovićev HDZ ‘sestrinske partije’. Možda je već previše bizarnosti za jedan tekst zar ne, dragi Mustafa?

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku, ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).