Naš Godo se preziva Dunjić

Taman kad se zahuktalo između Srba i Albanaca, u igru su uskočili Hrvati, i mi smo ti se, kolega, ovde sad više zabavili s njima, a Albance smo malo vratili u rutinu do daljeg. Bar dok ne vidimo nacrt famozne Zajednice srpskih opština na Kosovu.

Novi kurcšlus s Hrvatima izbio je zbog navodnog skrnavljenja hrvatske zastave u srpskom parlamentu od strane ovdašnjeg ultranacionaliste i haškog osuđenika Vojislava Šešelja tokom posete delegacije hrvatskih parlamentaraca. Kažem – ‘navodnog’ jer nema snimka tog skrnavljenja zastave, za razliku od ranijih Šešeljevih ‘performansa’. Hrvatska se delegacija ekspresno vratila u Zagreb, a Hrvatska je srpskog ministra vojnog Aleksandra Vulina proglasila nepoželjnim na njenoj teritoriji. Vulin je nameravao biti nazočan (hrvatska reč za srpsku – prisutan) na komemoraciji u spomen-obeležju Jasenovac na prostorima koncentracionog logora hrvatske fašističke države iz Drugog svetskog rata. Srbija je uzvratila reciprocitetom – majkom diplomatije – kako kaže srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i u Srbiji je postao persona non grata hrvatski ministar vojni – general Damir Krstičević.

Koliko su komšijski odnosi postali apsurdni pokazuje i utisak da je stav Hrvatske da ne povlači ambasadora iz Srbije (a i to se razmatralo) pre još jedna provokacija, te da bi logičnije bilo da je ambasador povučen pa da se i mi ponovo dohvatimo ‘majke diplomatije’ – reciprociteta. Varnice se nastavljaju: Hrvatski premijer Plenković za našeg ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića kaže da je ‘neuspešni šlager pevač’ (naš ministar inače voli da peva i to mu je bitan deo imidža), dok sutradan Dačić kaže da će Plenkoviću spisak ubijene srpske dece u Jasenovcu poslati preporučenom poštom!?

Inače, kad su se pre koju godinu na jednom skupu našli Kolinda Grabar Kitarović i Dačić, tamo pred fajront, Kolinda je rekla – ‘nije valjda da ćete otići a da nam ništa nećete otpevati’? I bilo je pesme. To su mi, Mustafa, rekli prisutni i ozbiljni svedoci.

Mada, smatram, i to bez imalo cinizma da su otpravnici poslova realna mera odnosa između dve države u ovom stanju (kao što su ‘oficiri za vezu’ mera ‘diplomatskih’ odnosa Beograda i Prištine) jer sad zaista postaje opskurno da se odnosi uvek strmoglave nanovo nakon još jednog u nizu ‘istorijskih susreta’. Poslednji je bio Vučićeva februarska poseta Zagrebu.

U međuvremenu je uhapšen pa pušten i bošnjački general Atif Dudaković – komandant Petog korpusa Armije Bosne i Hercegovine (muslimanskog i bošnjačkog karaktera). Da bi možda razumeo bolje karakter rata na prostorima nekadašnje Titove države, zanimljivo je, Mustafa, da znaš da su u Titovoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji – u artiljerijskom školskom centru u hrvatskom primorskom gradu Zadru kolege bili i tako maltene dočekali rat – potonji srpski general Momčilo Perišić, potonji hrvatski general Milivoj Petković, potonji bošnjački general, pomenuti Atif Dudaković, i potonji albanski general Agim Čeku, koji je ratovao prethodno i u Tuđmanovoj vojsci. O tome je prošle godine jako dobar tekst napisao beogradski producent iz oblasti kulture Zlatko Crnogorac, koji je redovni vojni rok služio od septembra 1990. do sredine 1991. u Zadru, dakle u vreme kad je počinjala agonija i kad je gledao uživo sve te potonje generale nacionalnih vojski sa crvenom petokrakom na šapci. Preporučujem taj tekst za prevod na albanski. Eto, ja sam, dragi Mustafa, takođe služio taj vojni rok u klasi septembar 1989-90, koja je bila poslednja mirnodopska, a u kasarni u kojoj sam bio, dve godine pre mene (grad Pirot, Istočna Srbija), vojni rok je služio ni manje ni više nego Ramuš Haradinaj, a to mi je rekao moj kolega iz Novog Sada Robert Čoban, koji je o ‘klasiću Ramušu’ takođe napisao tekst naglasivši da je Ramuš imao čin desetara i da je od Albanaca u toj četi jedini znao srpski.

Ne znam da li si, Mustafa, pratio intervju koji je nedavno sa Haradinajem u Prištini uradio poznati srpski novinar od velikog Vučićevog poverenja – Milomir Marić, ali u beogradskoj čaršiji sklonoj konspirologiji, tumačilo se da je i to bio dogovor u smislu da se pokaže ‘lepše Ramušovo lice’, jer će se možda baš nešto bitno s njim sutra potpisivati, iako bi ga danas uhapsili da se pojavi u Srbiji. Bar tako kažu nadležni. A pošto je on uglavnom ovde ‘krvnik’, trebalo bi ga nekako učiniti ‘simpatičnijim krvnikom’. Ali, odnos s Hrvatskom je i to banalizovao, dok paranoična čaršija govori da se s Hrvatskom opet ‘skreće pažnja s Kosova’. Mada, navodno, i hrvatska unutrašnja politika ne može dugo bez doze ‘infuzije srpskih elektrolita’.

Pišeš mi, dragi Mustafa, da si obišao Preševo i Bujanovac i prenosiš utiske da je tamo atmosfera kao da čekaju Beketovog Godoa. Što se tiče beketovskog ključa, sam čin čekanja je ‘zamrznuti konflikt’, a ukoliko dođe, Godo će doći u euforičnom ambijentu ‘suštinski promenjenih geopolitičkih okolnosti’. I taj Godo bi verovatno morao govoriti ruski. Tablodi, a oni su ovde najuticajniji, prave kult ličnosti od Putina i samo se uzdaju u njega i snagu ruskog oružja. Priziva se čak i treći svetski rat u kome bi Srbi verovatno mogli da povrate Kosovo.

Moje skromno mišljenje, dragi kolega, jeste to da racionalizam ruske spoljne politike spasava Srbiju, jer ne daj Bože da srpski revizionisti i rusofili imaju ruske resurse – onda bi se geopolitičke okolnosti zaista suštinski promenile.

Kad je reč o Beketu i Godou, skrećem ti pažnju na jednog izuzetnog srpskog režisera međunarodne reputacije. To je Goran Paskaljević. U njegovom ‘Čuvaru plaže u zimskom periodu’ (1976), jednom momku njegov tata stalno govori da će ‘doći Dunjić’ i da će ga odvesti u Švedsku. Na kraju Dunjić stvarno stiže. I kao što mi je režiser jednom prilikom rekao, Dunjić jeste inspirisan Godoom, i to je bilo sasvim prirodno jer je mlada generacija u to vreme bezuspešno čekala neko bolje sutra. Za pametnog optimistu metafora je sasvim jasna. Ima li Vučić svog dobrog anđela – Dunjića?

Skrećem ti pažnju, Mustafa, i na Paskaljevićev film ‘Medeni mesec’ (2009) za koji je 2011. dobio Gran pri ‘Zlatni vitez’ na istoimenom festivalu u ruskom gradu Kursk. Predsednik festivala je bio Nikita Mihalkov. Fora je u tome da je ‘Medeni mesec’ srpsko-albanski film koji prati dva mlada para koji žele da napuste svako svoju zemlju i potraže bolji život u Zapadnoj Evropi. Kad mladi albanski par posle mnogo peripetija stigne u italijansku luku Bari (tu je moja Crvena zvezda 1991. osvojila Kup šampiona protiv Olimpika iz Marselja), nastaju nepredvidivi problemi. Nešto slično se događa i sa srpskim parom kada stignu na mađarsku granicu. Iako nemaju nikakve veze sa ubistvom dvojice italijanskih vojnika KFOR-a na Kosovu, i jedan i drugi par biće zaustavljeni na granici i osumnjičeni usled izvesnih nesrećnih okolnosti. To će ih sprečiti da, barem trenutno, ostvare svoje snove, kao što na balkanskim prostorima to često biva da mladi plaćaju ceh za grehe prethodnih generacija.

Iako ova naša ‘Zona’ (region) nije baš kao u filmu Tarkovskog, potrebna nam je neka vrsta vodiča i tumača istorijske podsvesti – ‘stalkera’.

‘Kad svane dan’ (2012) je treći Paskaljevićev film koji ću ti preporučiti. Bavi se temom Holokausta, a scenario je napisao poznati srpski pisac Filip David. Tu gde je bio nacistički konc-logor (lokacija filma) Milan Stojadinović, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, uslikan je septembra 1938. tada na na novom beogradskom sajmu (danas ‘starom sajmištu’), i to na štandu holandskog Filipsa. To je prvi susret Beograđana sa televizijom. Naravno, sve se to dešavalo na eksperimentalnom nivou. Tada je Filips montirao prvu televizijsku stanicu sa studijom, odakle su za sve vreme trajanja jesenjeg sajma, prvi put na Balkanu, emitovane TV emisije, uz učešće prestoničkih glumaca. I pazite sad, nije prošlo ni nekoliko godina da bi na tom mestu čuda tehnike bila zamenjena bestijalnošću. Kako je tanka linija od vere u progres do sunovrata u varvarstvo.

Upravo je to u raspadu Jugoslavije bilo najogavnije – taj ekspresni sunovrat u varvarstvo. Uz sva iskustva kao ono zadarsko o četiri generala. I taj osećaj da ništa ni danas nije završeno. Da postoji crna rupa balkanske istorije koja svojom gravitacijom usisava narative i koja kao i svaka crna rupa ne da ni svetlosti da pobegne.

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).