Nas i Rusa 300 miliona

Da, baš takav termin (ortaci) upotrebili su moji turski domaćini. U TUSKON-u – Konfederaciji biznismena i industrijalaca, kažu da je godišnji obim privredne saradnje Rusije i Turske oko 40! milijardi dolara. Kao i da Turska i Rusija imaju „nulti nivo problema“. Turska je 25! milijardi dolara investirala u ruski građevinski sektor. Svake godine u Tursku dođe između 4 i 5 miliona ruskih turista. Sa Rusijom su ukinute vize. Ovo je pravo vreme za srpsko-tursku saradnju „bez predrasuda“, kaže mi istanbulski biznismen Redžep Eksi. Putin i Medvedev su prihvatili TUSKON, premijer Erdogan je čest gost na skupovima ove asocijacije. U praksi se osećaju rezultati „novog shvatanja spoljne politike“ koje podrazumeva da Turska, putem i „najmanjeg zajedničkog imenitelja“ popravlja odnose sa islamskim svetom, EU, Rusijom i balkanskim zemljama. Ako se sa Iranom ne slažu oko mnogo čega, slažu se da treba privredno da sarađuju. Uvek je lakše naći „zajednički imenitelj“ nego ispravljati istorijske krive drine. Za Tursku Balkan znači „vrata Evrope“ (u približavanju EU, da ne bude zabune), a na Ugovor o slobodnoj trgovini Srbije sa Rusijom ovdašnjim biznismenima zacakle oči, jer „ma koliko mi bili dobri sa Rusima, Srbija je uvek bolje“.

Mustafa Ozkan, ljubazni predsednik Upravnog odbora bolnice SEMA sa pet zvezdica u azijskom delu Istanbula, malkice cinično konstatuje da je „EU i nas i vas odbacila“. Ova bolnica bi rado sarađivala sa srpskim zdravstvenim sistemom. Inače, u Turskoj je zdravstvo umreženo, sve je on lajn, nema zdravstvenih knjižica. Samo sa ličnom kartom ideš kod lekara. Što se tiče TV pretplate za državnu televiziju, od svakog računa za struju odbija se jedan odsto. Mustafa, koji je inače pedagog, kaže da velike ideologije – komunizam, liberalizam i fašizam, nisu bile stavile čoveka u prvi plan, da je racionalizam isuviše usmeren na materijalno, a da je traganje za ljubavlju među ljudima ono što danas nedostaje. Zemlja se iscrpljivala u vojnim udarima, u sukobima levičara i desničara i danas je potrebna nova životna filozofija. Tri neprijatelja se moraju pobediti: neznanje, siromaštvo i međunarodna izolacija. Mustafa je očigledno pristalica uticajnog islamskog mislioca iz Izmira Fejtulaha Gulena i njegove vizije ekumenizma, a koga ovde neuporedivo više pominju od Orhana Pamuka, na primer. Mustafa smatra da ne postoji „neoosmanizam“, kako se zove knjiga ministra spoljnih poslova Davutoglua.

U Istanbulu ima pčela i u poznom novembru. Dosađuju i na vidikovcu Pjer Loti odakle puca pogled na zaliv Zlatni rog, gde je viđen da pije čaj i u Srbiji slavni Halil Ergan koji glumi Ali Rizu u seriji „Kad lišće opada“. TV koncern Samanyolu sa 9 kanala ima želju da snimi novelu čija bi se radnja odvijala delom u Turskoj, delom u Srbiji. Mentaliteti su slični, smatraju potencijalni producenti. Temel Kotil, generalni direktor Turkiš erlajnza, želi da Beograd i Istanbul budu gradovi braća i kroz smešak koji ne znači kupovinu JAT-a, najavljuje da bi uskoro ova kompanija koju reklamiraju Mesi, Runi, Kobi Brajant i Karolina Voznijacki, mogla da dva puta dnevno leti za Beograd.

Premijer Erdogan se ove sedmice pojavio na naslovnoj strani magazina Tajm pod naslovom „Erdogan’s way“. On postaje globalni lider. I među Arapima je jako popularan (žestoko je osudio Asada zbog nasilja u Siriji). Ovo mu je treći premijerski mandat. U čemu je tajna harizme ovog proislamističkog lidera koji vodi politiku „demokratskog sekularizma“? Izgleda da ume da razume i rešava dnevne probleme ljudi. On je „momak iz kraja“. Ima i sreće. Istanbul je kuburio sa vodom, ali kad je postao gradonačelnik i kiše je bilo više. Pred izbore 2002. ekonomija je bila loša, a partije posvađane i korumpirane (zvuči poznato?). „Demokratski sekularizam“, kažu njegovi fanovi, znači slobodu vera- javno se govori i o problemima hrišćana, Jermena, Jevreja. U manastiru Sumela kod Trabzona posle 80 godina obavlja se liturgija. Na Zapadu navodno mešaju slobodu religije sa reislamizacijom. Mada, islam je jako vidljiv i u svakodnevnom životu. Možda grešim, ali čini mi se da Ataturkova slika, uprkos i dalje jakom kultu, na pojedinim mestima liči na Titovu u SFRJ poznih osamdesetih. U Udruženju pisaca i novinara rekli su mi da više nema četiri glavne tabu teme: reč genocid nad Jermenima, reč narod kad se govori o Kurdima, uloga vojske i lik i delo Ataturka. U najtiražnijem dnevnom listu Zaman (milion primeraka), radi preko 50 odsto žena. Gotovo sve nose marame, ali je tu i velika Ataturkova slika. Zaman je kao ozbiljan, konzervativni list, pobedio tabloide u tiražu.

Erdogan se pre neki dan izvinio u ime države za ubistvo 14.000 Kurda tokom bombardovanja grada Tundželija između 1936/39, ali je pozvao i tada vladajuće republikance da to učine. Prva žena vojni pilot u Turskoj Sabiha Gokčem, usvojena Ataturkova ćerka, bombardovala je Tundželi. Vodi se debata da li da promene ime aerodroma koji nosi njeno ime. Ankara je dobila packe iz Brisela zbog stanja medijskih sloboda. U zatvoru leže i novinari što su pisali o suđenju članovima prema vladi zavereničke organizacije Ergenekon („država u državi“) u kojoj su bili pripadnici vojske, birokratije, biznisa, ali i neki novinari. Preko tri godine traje proces, i trajaće. Ovo je jedno od najvećih suđenja u istoriji zemlje. U zatvoru su i 5-6 novinara zbog članaka u odnosu na kurdsku PKK koja se ovde smatra terorističkom.

Tursku je 1999. pogodio težak zemljotres. Poginulo preko 30.000 ljudi. Ekonomija je bila na dnu. „Svaki napredak sledi posle jedne velike katastrofe“, turska je izreka, podseća Redžep Eksi iz TUSKONA-a. Nova vlast i poslovni svet prihvatili su etiku odgovornosti i solidarnosti uz otvaranje prema svetu koje je počeo još premijer Turgut Ozal. Ideal je: nemački kvalitet – kineske cene. Dogovori ministarstava, sindikata i udruženja poslodavaca kroz zajedničko telo je ustavna kategorija.

U Istanbulu se možete obrijati u radnji u pola tri noću. Na skveru Taksim ulični svirači će vam za malo lira otpevati „Ruse kose“, pesmu za koju svi Balkanci misle da je njihova. Starbaks kafa se nadmeće sa turskom. Vrednost i poštovanje jedne takve kafe traju 40 godina, kaže izreka.