Nebo nad Berlinom

Na ovom mestu je stradalo više od 40.000 Jevreja, Srba, Roma… Eho zlokobnosti iz urbanističkog nemara osetio se bio u filmu “Kad svane dan” reditelja Gorana Paskaljevića, koji je zajedno sa Filipom Davidom potpisao i scenario. Glavnu ulogu, starog profesora muzike Mišu Brankova, odigrao je snažno Mustafa Nadarević: Iz Jevrejske opštine u Beogradu on dobija pohabanu kutiju. Njen sadržaj menja mu život. Saznaće da su mu roditelji Jevreji koji su stradali na Starom sajmištu. Sećam se kako je tokom snimanja filma koji je premijeru imao 2012, Paskaljević podsećao da je Staro sajmište jedini neobeleženi prostor Holokausta u Evropi. Bila je to velika sramota. Ohrabrujuća je zato izjava gradskog menadžera Gorana Vesića za jučerašnji Danas da Beograd ima ozbiljnu nameru i da sprovodi ozbiljne aktivnosti da se konačno uredi Memorijalni koncept „Staro sajmište“.

Sedamdeset je godina od oslobađanja logora Aušvic. Povodom takvih datuma uvek se setim moje posete memorijalnom kompleksu logora Zaksenhauzen (Sahsenhausen) pored gradića Oranienburga, nadomak Berlina, oktobra 2012. Prolazimo kroz kapiju: „Rad oslobađa“. Zemlja i zvezdasto raspoređeni pravougaonici šljunka gde su nekad bile barake. Raspoređene tako da bi lakše bile pod kontrolom mitraljeza sa osmatračnice. Ovo je bio jedan od prvih nacističkih konclogora i u samom početku bio je logor u koji su dovođeni politički protivnici nacista, a kasnije i homoseksualci, osobe ometene u razvoju, Jevreji, Romi, Poljaci, Rusi… Način na koji je logor organizovan bio je primer ostalim konclogorima koje su nacisti uspostavili kasnije. Oblik logora je trouglast. Jezivo trouglast.

Znali su za njega stanovnici Oranienburga. Gledali su dim iz krematorijuma (ostaci peći još su tu), znali su da zaključe da je dim gust i da je tog dana mnogo ljudi umrlo. Znali su i da se žale na pepeo koji im pada na čist veš, jer su znali da je to pepeo ljudskih leševa. Ciglana u logoru je radili za Špera – Hitlerovog ljubimca i glavnog arhitektu Rajha. Cilj je bila izgradnja Germanije od Berlina, a najveća zgrada te satanske prestonice je morala po projektima imati veću kupolu od katedrale Svetog Petra u Rimu. Očekivano vreme smrti logoraša usled rada u ciglani bilo je šest do osam nedelja. Ovde je bila glavna komandatura svih nacilogora Evrope. Zaksenhauzen je projektovan 1936. za 10.000 zatvorenika. „Otvoren“ je 1938. i u njemu se brzo našlo 13.000 interniraca. Imao je četiri kvadratna kilometra, a pred oslobođenje ovde je zatočeno između 40 i 60 hiljada ljudi. SS kadrovi odavde su išli u Aušvic, Treblinku…

Sa ratnim veteranima i vojnim invalidima iz Bosne i Hercegovine stajao sam na mestu za prozivku logoraša. Tu je nekad stajalo između 10 i 20 hiljada ljudi u onim prugastim odelima. Geometrijski oblik smrti, trougao, bio je na odelima. Žuti za Jevreje, crveni za komuniste… Stani malo, a kakvi su to s tobom bili ratni veterani iz BiH? I oni sa štakama na ovoj mordorskoj prašini između šljunka i smežurane trave. I svi zajedno: Jedan pored drugog bivši vojnici Armije BiH, Vojske RS, i HVO. Oni su došli na studijsko putovanje uz pomoć Centra za nenasilnu akciju (Sarajevo – Beograd) i nemačke Berghof fondacije. Da se upoznaju sa nemačkim traumama u suočavanju sa vlastitom istorijom.

Do 1945. ovde je poginulo 35.000 ljudi. Streljano je i 10.000 sovjetskih vojnika. Na spomenu su lica nekih od njih. Nacisti su ih slikali izmučene da ih prikažu kao „nižu rasu“, ali samo tih nekoliko profila pokazuje multietničnost Sovjetskog Saveza i mladost tih vojnika. Od 1945. ovde je još stradalo 12.000 ljudi. Ali Sovjeti koji su preuzeli logor nisu ubijali, umiralo se od neuhranjenosti, promrzlina i bolesti. Mnoge nacilogore saveznici su koristili kao logore za denacifikaciju. I u njima su se našli i nacisti. Zaksenhauzen je oslobodila Crvena armija. Bombardovali su ga i zapadni saveznici, jer je ovde bio centar za razvoj Hitlerove atomske bombe. I danas se ponekad evakuišu delovi obližnjeg Oranienburga zbog detonacija. Ovde ima najviše neaktiviranih bombi iz Drugog svetskog rata u Nemačkoj. Priča se da je ovde bio zatočen i Staljinov sin Jakov.

Logor se našao na teritoriji Istočne Nemačke, a DDR je htela neku vrstu antilogora. Izgrađeni monumentalni sivi betonski spomenik žrtvama dominira nad nacističkom osmatračnicom. Taj monument je konceptualno deo „doktrine Dimitrov“ (po bugarskom komunisti Georgi Dimitrovu). Ono što je opasno u toj doktrini je lenjinistički zaključak da je za zločine u suštini kriv kapitalizam, a da je fašizam samo njegov najgori stadijum. Na spomeniku je i Nemačka navedena kao žrtva, a izvajani oslobođeni logoraši u zagrljaju vojnika Crvene armije kreću u stvaranje nove države – socijalističke. Na spomeniku su samo crveni trouglovi – njih 18. Barake sa brojevima 37, 38, 39 bile su pune posle Kristalne noći, pogroma Jevreja 1938. Jednu od baraka sačinjenu od logorskih ostataka kao spomen, neonacisti iz Oranienburga su pokušala da zapale 1992. nakon posete izraelskog premijera memorijalu. Oranienburg ima mnogo mladih neonacista. Namerno su ostavljeni tragovi paljenja. Da se ne zaboravi. I da opominje one kojima je Holokaust bio „davno“. Da ne bude kao kod Tolkina i sage o prstenu: Oni koji pamte više nisu živi. Preživelih iz konclogora sve je manje, pa je otuda kultura sećanja još bitnija. Nemački domaćini su mi ukazali na značaj konkretizacije žrtava i počinilaca, a protiv apstraktnih brojeva. Tu su i ostaci SS birtije, gde su himlerovci lokali pivo posle ubijanja.

„Topografija terora“ je mesto u srcu Berlina koje je danas Centar za dokumentovanje nacističkih zločina. Između 1933. i 1945. godine na tom mestu su bile najznačajnije institucije nacističkog terora. Zahvaljujući građanskoj inicijativi, 1987. godine (na 750. godišnjicu Berlina) postavljena je izložba na otvorenom koja je 2010. prerasla u muzej i centar. Stalna izložba sadrži fundamentalne informacije o sedištu Gestapoa i SS-a i njihovim zločinima širom Evrope; od dolaska nacista na vlast, načina na koji su pod svoju kontrolu stavili sve pozicije moći i detaljnog pregleda institucija koje su bile u funkciji terora, preko konkretnih zločina i društvenih grupa koje su bile proganjane. Glavni lik izložbe je šef SS Hajnrih Himler. Onaj kome je u maturskom svedočanstvu iz 1919. pisalo da se „uvek lepo ponaša“, da je bio „savestan i marljiv“. Onaj o kome je Gebels 1930. govorio da „nije preterano inteligentan, ali je marljiv i poslušan“. Onaj o kome je Šper 1953. govorio da je „napola bio učitelj, a napola udarena luda“. Taj Himler, masovni ubica koji je 1943. rekao da je „antisemitizam isto kao uništavanje vaški“.

I SS zločini u Srbiji imaju svoje mesto u „Topografiji“. Snažan efekat koncepta se postiže paralelnim prikazivanjem esesovaca kao krvoloka u uniformama i kao običnih ljudi u privatnom životu. Kontrast je primenjen i za Gestapo. „Policija prepoznaje simptom bolesti, otklanja klice, to je posao policije u narodnoj firerovoj državi“- kako je govorio Verner Best, zamenik Hajdriha, šefa državne bezbednosti Rajha. Nije zaboravljena ni reintegracija mnogih nacista u svakodnevni život posle rata. Maltene amnestija. Jer ako je policiji trebao stručnjak za otiske, ona ga je uzela. Tu su i reči Konrada Adenauera, koji 1952. misli da je vreme da prestanemo sa opsesivnim traženjem nacista, jer jednom nećemo znati gde to prestaje.

Nemci nemaju samo jednu reč za spomenik: „denkmal“ označava sećanje, ali se koristi i za slavljenje trijumfa. „Mahnmal“ je spomenik koji opominje i upozorava. Holokaust memorijal – spomenik ubijenim Jevrejima Evrope nalazi se u blizini parlamenta i Brandenburške kapije. To su tamnosivi betonski blokovi različitih visina, njih ukupno 2.711. Ispod je Informacioni centar Holokausta. Čini se da je nekima rasprava o idejnom rešenju bila dojadila, pa su predlagali da se u centru Berlina ostavi prazan prostor, deo zemljišta, na kome bi stajao samo jedan znak s natpisom: „Nemački memorijal Holokaustu. Dvanaest godina smo debatovali i nismo mogli da nađemo rešenje.“

Blokovi, koji isto izazivaju kontroverzu, simbolizuju nepojmljivost zločina. Kad ste među njima, obuzima vas usamljenost i klaustrofobija, a dve osobe ne mogu da prođu jedna pored druge između dva bloka. Pod zemljom se teskoba pojačava, a globalna slika i simbolika se svodi na ličnu sudbinu pogubljenih, na lična dokumenta, mesta stradanja, porodice… Imena promiču krupnim slovima na ekranu, dok spiker čita ko su i šta su bili… Blokovi nemaju konačnu konceptualnu interpretaciju, osećaj je ličan, a teskoba intenzivna. Naizgled slični, imaju različite dimenzije, različiti su kao ljudi. Nisu brojevi.

Pod zemljom je sećanje i na porodicu Demajo iz Srbije.