Nemoguća misija

To što je Vučić upotrebio „modernizaciju“, to je za nekoga ko još živi u devedesetim kao da je čuo Biljanu Srbljanović da se oduševljava „ognjištima“. Da li se „modernizacija“ potkrala kao fraza ili predsednik naprednjaka ima nameru da još dublje prodre u polje onoga što se u nedostatku boljeg termina naziva „Đinđićeva vizija“? Doduše, na GO pomenuo je i „reforme“, ali u kontekstu sa „modernizacijom“ one izlaze iz svoje birokratske okoštalosti ili demagoške zavodljivosti opšteg mesta, jer čak je i Milošević na onom mitingu u Beranama probao da održi „reformski kurs“. Ako misli ozbiljno, a ne tendenciozno sa „modernizacijom“, koju još dozirano upotrebljava na javnim mestima, to možda i znači da Vučić svoj sadašnji dobar rejting hoće da ispuni i ideološkim sadržajem, pri čemu je izgleda bitnije da taj senzibilitet prepoznaju oni koji se kunu u „Đinđićevu viziju“, nego neki prosečan član ili birač SNS kome je za sada i „borba protiv korupcije“, te „odmazda prema žutima“, puna kapa.

Od sve učestalijih opaski da se Vučić približava Đinđićevom putu, nije malo onih koji dobijaju alergijske reakcije. Ali, „dela će govoriti“, što kaže Mrkonjić. Ili prostije; to polje je danas slabo branjeno od onih čiji bi to posao trebao da bude; prepušteno posvađanim, bivšim i sadašnjim, perjanicama DS, te pojedincima iz civilnog sektora koji nas teško uveravaju da bi se Đinđić, da može, oduševio kad bi video da su oni danas najveći branitelji njegovog lika i dela. A to kako bi Đinđić ocenio današnjeg Vučića (da li bi ga podržao?), to je kao da pitate da li bi Nikola Pašić potpisao Rambuje? Uglavnom, Vučić, za razliku od glavnine i frakcija DS, nema nikakvu legitimacijsku obavezu da se ritualno proglašava „đinđićevcem“, ali u to loše branjeno polje može da uđe. Mada, kad govorimo o „modernizaciji“, uvek budimo oprezni. Jer određeni modernizacijski pomaci uopšte ne moraju biti u saglasju sa demokratskim načelima. Naprotiv, „modernizacije“ su tako često u istoriji volele ljude koji se ne libe i ponekog autoritarnog impulsa. Kakve je veze, na primer, izgradnja pruge Beograd – Bar ili hidrocentrale Đerdap imala sa političkim pluralizmom u SFRJ? Zato „modernizaciju“ u relacijama o kojima mi želimo da govorimo ograničimo na pravljenje od Srbije uzorne (optimalne) države zapadnog tipa. To bi trebalo da bude ona Koštuničina „dosadna zemlja“. Što, pre svega, podrazumeva vladavinu prava, demokratiju i ekonomski boljitak. Izvlačenje Srbije iz inferiornosti i frustriranosti – to bi bila ta Đinđićeva opsesivna vezanost za ideju modernizacije kako je negde napisala Latinka Perović.

Predstojeća (okrugla) deseta godišnjica Đinđićevog ubistva biće i ritualno interesantna. Od toga ko će i da li s nekim zajedno položiti venac, do toga šta će reći. Dragan Đilas će morati, kao lider stranke, da predstavi ritualno svoju kopču sa Đinđićem. Đilasovi oponenti iz milljea DS će probati da kažu kako sadašnja DS nije ona koju je Zoran stvarao i o kojoj je maštao. To nije to „preduzeće“. Te da su njihove „vizije“ jedina emanacija Zoranovih.

Biće interesantno i sa strane vlasti. Bilo bi nepristojnije od Tadićevog odlaska u Rumuniju za vreme mitinga „Kosovo je Srbija“, da sad Dačić kao premijer ode napolje na par dana i time, kao ranijih godina, izbegne da se pojavi na Miloševićevom (više) nego na Đinđićevom grobu (ili bar pored zida Vladine zgrade). Sad kao premijer mora da oda poštu Đinđiću. Ako može Koštunica, može i Dačić. Naravno, to nije samo po sebi problem. Čak bi Dačić i sa izvesnim pijetetom to možda uradio. Ali problem je da se pokloni Đinđiću, a da se dan ranije ne pokloni Miloševićevim senima. Odnosno, kako to da učini. Jer Ivica na toj tački nema komfornu poziciju Mrkonjića – da istovremeno sedi u „reformskoj“ vladi i da ga najtvrđe jezgro Slobinih fanova toleriše, ili čak i sa simpatijama gleda u Požarevcu.

Biće interesantno kako će se taj dan ponašati i Vučić: Da li će položiti cveće, i da li će naglasiti reč „modernizacija“ koja mora taj dan da zvuči gromko kao Miloševićeve „homogenizacija“ i „mobilizacija“ zajedno. To bi sigurno dovelo do daljih „diferencijacija“ (opet Milošević) na đinđićevskom polu političke scene; Vučić bi još ponekog uverio u svoju reformsku viziju, ali bi se možda i nepovratno udaljio od nekih svojih desnih simpatizera. Pitanje je to procene i osećaja svoje uloge u politici. Pitanje je šta će i predsednik Nikolić reći taj dan. Znamo da je on više puta izjavio svoje žaljenje zbog izjave da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, ali 12. marta mora se još jednom simbolički s tim suočiti jer do sada nije bio predsednik Srbije.

Uz sve političke razlike i kalkulacije, jedan vrsta (ajde da upotrebim tu reč) jedinstva – bila bi potrebna Srbiji 12. marta. I zbog Kosova. Mene je uvek nerviralo što su neki čuvari lika i dela napadno ignorisali i skrivali tu Đinđićevu nacionalnu i patriotsku crtu u njegovom političkom karakteru. I time išli naruku Đinđićevim protivnicima sa udružene antihaške i antizapadne desnice čiji je maksimum poštovanja da kažu kako je Đinđić „ubijen zbog Kosova“ i time daju svoj doprinos relativizaciji stvari i aboliranju.

Saznali smo za pad vere građana Srbije u EU. Podrška je pala na 41 odsto prema istraživanju „Medijum galupa“ rađenog za Kancelariju za evropske integracije. Ali, 66 odsto građana veruje u reforme. Kontradiktorno? Ne, naprotiv. I nisu samo krive haške presude i ekonomska kriza. Stiže konačna spoznaja da je EU bar za tri generacije građana Srbije izgubljena stvar (da će živeti kao njeni građani); ali su ljudi svesni da reformi i boljeg života (bar za svoju decu) nema bez standarda EU; čega opet nema bez održavanja procesa priključenja (kakvog-takvog), ma koliko on bio dug, neizvestan, i uslovljen teškim zahtevima.

Spadate li u one teoretičare zavere koji misle da je cela afera sa „Nemogućom misijom“ samo zato da bi se relaksirala kampanja sa Šarićem? Bio sam spreman da sve svedem na još jedan srpski rijaliti, ali sad kad je Dačić stigao na Si-En-En, te naslovnu stranu engleskog tabloida „San“, pitam se da li ovo ipak jača našu pregovaračku poziciju i popravlja (relaksira) naš imidž u zapadnom javnom mnjenju. Britanski „Dejli mejl“ je u svom tekstu naveo da je voditeljka izvela „Šeron Stoun momenat“ iz filma „Niske strasti“. Arhetip jeste jak. Samo, pitanje je kako će to razumeti Samardžić i Aligrudić kad im se premijer prvi put namesti na repliku?

Da ne bi ovih jada, ko zna da li bih se skoro setio da ponovo čujem Rammstein i njihovu Pussy. Preporučujem. Na Jutjubu je prešla milion.