Neorganska hrana

Dijapazon zvanica je bio širok – od Ace Tomića do Dragana Šutanovca. Atmosfera prigodna, svi bi da se nekako rukuju sa Vučićem, jer čaršija instiktivno oseća centar političke moći. U jednom trenutku ministar vojni izađe iz sale (što ne znači i da je izašao iz zgrade Doma garde u Topčideru), da bi se desetak minuta kasnije u sali pojavio premijer Dačić. Zvanice opet instinktivno okreću poglede ka njemu, kao što su se gurali i u kadar kod predsednika Nikolića, i mnogi za nijansu više bili diskretniji od pevačice Maje Nikolić. I u tom trenutku od jednog ne tako neozbiljnog pripadnika čaršije, kome sam okrenut leđima, krajičkom uveta čujem sledeće: „Vidiš, neće Dačić da dođe dok ne ode Vučić“. I onda poenta: „Biće izbora!“ Lagano se okrenem, i vidim kako oni što su oko njega, a oni nisu vrane, klimaju potvrdno glavama.

Bilo mi neprijatno da im kažem da li su možda uzeli u obzir mogućnost da je Vučić, recimo otišao u WC, ako ne u neku drugu prostoriju u istom objektu. Sećam se tako kad je Basara jednom davno bio predsednik žirija nekog pozorišnog festivala, pa u nekom trenutku usred predstave napustio salu, da bi se u medijima pojavila ocena da je to napuštanje „politički čin“. Basara je posle rekao da ne zna otkad je to odlazak na pišanje politički čin. Ili mu je možda samo predstava bila dosadna. No, dobro, taman kad se u Topčideru rasplamsala priča o novim izborima i zjapećem ponoru između Vučića i Dačića, eto ti ga Vučić opet u epicentru Doma garde. Nisam mogao da odolim, srećan što sam ga spazio pre ovih što naklapaju o raskolu i izborima: „Ljudi, evo ga Vučić!“ Posle mi bilo neprijatno, kad sam im video nelagodu na licima. Probao sam da ih zadržim rekavši: pa stanite da vidimo da li će da se rukuje s Dačićem. Ali nije vredelo, puče priča o izborima ko korzo na provali oblaka i ta fina grupa se rasprši po drugim delovima divne sale u Topčideru. U pozadini je vojni orkestar svirao „Svilen konac“. Čak i da su u političkoj ili ličnoj svađi, pa zar bi se dva iskusna političara kao uvređene prije durili jedan na drugog na novogodišnjim koktelima? Ali zar to Nikolić i Dačić nisu radili u Banjaluci? Povod-Tomina platforma o Kosovu.

Dakle, izbora neće biti? Ja da vam to garantujem ne mogu, ali ne vidim koji su to racionalni razlozi što navode vodu na tu vodenicu. Vučićev rejting jeste impozantan i mami na izbore, s tim rizikom da onda njegova antikorupcijska i ostala borba može da se doživi kao kampanja, a ne strateški proces uljuđivanja države. Tada bi borba protiv korupcije očas mogla da zaliči na kampanju povećanja produktivnosti u sovjetskoj privredi, koju je vodio Brežnjev, ili još gore na borbu protiv alkoholizma koju je vodio Gorbačov. A, znamo kako su se obe pomenute kampanje okončale. Naravno da nije uobičajeno da je lider manjinskog koalicionog partnera premijer, ali zar Dačić natovarivši na svoja pleća Kosovo nije relaksirao Vučića? Iako je to izgleda bio jedini put za Dačića. Igmanski marš i zbog spolja i zbog unutra. Posle bitke svi generali su pametni, tako da nije nas malo koji smo smatrali da je Zoran Živković pogrešio što nije odmah raspisao izbore nakon „Sablje“. Živković mi je argumentovano objasnio zašto to nije uradio. Doduše, stvari nisu baš uporedive, ali su poučne u smislu da rejtinzi ne treba da se dižu na kampanjskim stvarima, već na dugoročnim procesima. I Dačić i Vučić upravo su to započeli. Možda vas gušim, ali lepih pouka ima u teoriji. Recimo, klasik sociologije Emil Dirkem objašnjavao je mnoge stvari u društvu mehaničkom i organskom solidarnošću. Vlada i njena koalicija možda jesu napravljene na mehaničkoj osnovi, što ne znači da za ovo relativno kratko vreme nije došlo do nekog kakvog-takvog organskog povezivanja. A „neorganski“ delovi mogu da otpadnu ili budu zamenjeni i bez izbora. To vam je, dragi čitaoci, za antikorupcijske snage kao izbor između organske i neorganske hrane.

Tek je apsurdno da izbore ne traži opozicija, već se opozicija nada da su provalije u vladajućoj koaliciji nepremostive pa da zato mora biti izbora. Čaršija spekuliše da „organske“ veze u Vladi može raskinuti izbor direktora policije gde pored Vučića i Dačića i Nikolić, priča se, ima svog favorita za to mesto, koji čak može biti kadar još iz Jočićevog vremena. Umesto stvaranja „dva centra moći“, ipak, verujte više u kompromis. Pa zar čaršija nije do skoro pričala da su Nikolić i Dačić u „specijalnim vezama“, u odnosu na Vučića, naravno. Eto, ako već volite da posmatrate ko s kim stoji i kako se gleda, prizori iz Banjaluke, gde su bili kod Dodika, kao da pokazuju napadno distanciranje (ignorisanje) Nikolića i Dačića. Da li to uz, upadljivu Vučićevu „šutnju“, znači neku vrstu paradoksalne kohabitacije. Pri čemu se čak stiče utisak da Koštunica ima toliku moć sugestije na Nikolića koja prevazilazi političko uvažavanje za podršku u drugom krugu predsedničkih izbora? U takvim relacijama opoziciji (bezidejnoj i heterogenoj) više ostaje da se opredeljuje u odnosu prema strujama vlasti, nego što može ponuditi politiku koja može promeniti vlast.

Od kada je nastala famozna Tomina platforma za Kosovo (iako platformi i rezolucija po tom pitanju već imamo za jedno omanje stovarište), jača utisak o „kohabitaciji“. Da li kao posledica Nikolićevog saznanja da je postao suviše protokolaran? Onda i predsedničko pristajanje na hipnozu može biti racionalnije – Koštunica kaže: Srbija ne sme biti satelit EU. Nikolić odgovara: Ne sme. Jer njegovi kapci su teški. Paranoici će tek teško da pomisle da su se ovi naši sve dogovorili međusobno, pa da Toma tvrdi pazar, a da Dačić i Vučić rade, jer to bi bilo prepametno (pa i senzacionalno lukavo), sudeći po dosadašnjim iskustvima kad smo ponekad pomislili da ima „strategije“, a bilo je samo busanja, pilićarenja ili ponižavanja.

Vlada je „organska“ i po još nečemu: Dinkić je uspešno pacifikovan. Radi svoj posao. Inače, taj posao sem njega izgleda niko i neće da radi. I kao da i ne pomišlja na još jedno rušenje vlade. Njegovi se maltene kunu da neće biti izbora u 2013. I Velimir Ilić radi svoj posao, a kad ste poslednji put čuli da je nešto opsovao? Ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić, strogo je „u mandatu“ i vodi manje „autonomnu“ politiku od svojih prethodnika – dva Vuka. Znamo, znamo (ne sekirajte se), ima u vlasti svega i svačega – zanimanja kao iz reklamnog materijala u poštanskim sandučićima.

Departizacija je hit reč prošle godine. I famu o njoj treba srušiti. Ispada da izbore treba da dobiju jedni ljudi; da idu po Srbiji, da organizuju stranku, da ubeđuju, da daju pare, gube živce, a kad pobede – onda oni treba da se povuku pa da dovedu neke nestranačke eksperte i moralne gromade koji nisu ni ublatavili cipele, i po mogućstvu da ostave bar pola onih koje je dovela prošla vlast. Pogrešno. Nama trebaju eksperti u strankama. Pa kad stranke pobede, da na vodeća mesta dođu stručni ljudi. I zna se dobro gde zaista treba da budu famozne nestranačke ličnosti. Ali zato stranke treba da prestanu da bude klike, već konačno da počnu da predstavljaju nekoga po širini i dubini društva.

Ide Božić.

Nemojte mi slati SMS poruke tipa „Hristo se rodi!“, jer ne mogu da vam odgovaram sa „Vaistinu, Stoičkov!“

Dakle, Hristos se rodi!