(Ne)poverenje

Ka ‘hibridnoj anarhiji’ vode konfuzija, strepnja i nepoverenje u institucije ove zemlje. Zataškavanje je propagandna tehnika ‘seljačkog staljinizma’, pa otuda sad i pozivi državnih zvaničnika, predstavnika epidemiološke struke pa i samog predsednika Vučića, na verovanje državi i struci, mogu imati efekat sovjetskih iskustava – koliko se verovalo Brežnjevu u kampanji za povećanje produktivnosti ili Gorbačovu u kampanji za suzbijanje alkoholizma.

Kad smo već kod Gorbačova, tužno je da je Srbiji 2020. potrebna ‘glasnost’. Da se prekine spirala laži. U ovdašnjem (para)novinarstvu pojavio se upravo jedan žanr iz sovjetske epohe – ‘komentarisani izveštaj’.

Vučić se našao u paradoksu da je na isforsiranim izborima 21. juna osvojio enormno poverenje građana, a da je posle izbora nepoverenje u institucije, uz strepnju i strah, najdominantnije osećanje u javnom mnjenju. Propaganda se u jednom trenutku mora naći u raskoraku sa stvarnošću, onda i autoritarnost postaje jalova, a višegodišnja medijska kampanja ‘spržene zemlje’ dovela je do još jednog apsurda – da je državi i struci teško da ubede građane i u ono gde su u pravu i gde se zaista trude i ispravno rade.

Jer je bahatog glupiranja vlasti bilo toliko da običnog čoveka spopadne transfer blama kad vidi te scenske efekte političko-estradne razuzdanosti i arogancije u stvaranju privida normalnosti. U vremenu ‘relaksiranja mera’ i stadionske groznice (večiti derbi, finale kupa) navijači su pokazali da samo oni mogu biti ‘četvrta grana vlasti’ u ovoj zemlji.

Opijena tobožnjim uspehom bojkota, opozicija logično da politizuje epidemiju, ali joj teže ide sa uverljivošću da ima alternativni model poverenja i stabilnosti. Prvo za sebe, a posle i za društvo. Nekad joj fali i logike, jer ako se naslednik Saveza za Srbiju bude zvao ‘Srpska opozicija’, da li se time psihološki otežava Stranci demokratske akcije iz Sandžaka da se sutra priključi ‘najširem frontu’? Novi Pazar je zagrebački Jutarnji list nazvao ‘srpski Bergamo’, a u njemu je premijerka Ana Brnabić izviždana možda i više nego na obeležavanju Sretenja (Dana državnosti) u Orašcu februara 2019.

Doduše sad se u Novom Pazaru nije orilo kao u Orašcu ‘Izdali ste Kosovo’, ali je među protestantima uz epidemiološke motive, gnev zbog gubitka bližnjih,  bilo i ‘antiljajićevaca’, onih koji su za autonomiju ili specijalni status Sandžaka. Opozicione uši obraduje svaki zvižduk Vučiću, pa i ovi novopazarski, ali kad prođu zvižduci, a jednog dana možda i pandemija, ostaće političko neslaganje nacionaldemokrata koji žele da zamene Vučića i bošnjačkih autonomaša.

Savetnica predsednika Vučića za medije Suzana Vasiljević istakla je da su se političke igre prebacile u polje zdravstva i da tu političku igru u Novom Pazaru vode pre svega Sulejman Ugljanin i Muamer Zukorlić.

Tamo pred sudbinsku 2012. i jedno vreme posle nje, činilo se da naprednjaci prilično uspešno primenjuju na ovim prostorima teoriju bivšeg Erdoganovog ideologa, ministra i premijera Ahmeta Davutoglua, o ‘nultom konfliktu sa susedima’, sa kojima postoji manje ili više traumatična prošlost.

Na primer, Crna Gora Mila Đukanovića dočekala je naprednjački dolazak na vlast kao veliko olakšanje, da bi sad te relacije bile na mnogo nižem nivou. Odnosi sa Janezom Janšom, recimo, ostali su do danas dobri. Slovenački premijer je čestitao Vučiću i SNS pobedu na izborima 21. juna, dok je pitanje kakav će ishod odnosa biti sa Muamerom Zukorlićem, koji je poslednjih godina postao miljenik provučićevskih medija, a sad ‘igra igru’.

Duga je to istorija odnosa: Na jesen 2011. tadašnji naprednjački lider Tomislav Nikolić susreo se sa muftijom Zukorlićem u Novom Pazaru i poentirao. Njegovi bivši radikalski drugovi optuživali su ga upravo za ono za šta sad SNS optužuje ‘fašiste i separatiste’ Sulejmana Ugljanina i ‘Šolakove i Đilasove medije’ – za destabilizaciju države.

Tada su iz vladajuće Tadićeve DS upozoravali da Nikolić sa muftijom pravi savez da ruši Srbiju, proturajući tezu na kojoj sad insistira i Vučićeva propaganda – o ‘udruživanju ekstremista’. Matrica u čijoj je osnovi ‘koalicija’ SPO i HDZ, kako je to nekad davno volela da naglasi Miloševićeva TV Bastilja. Nekad je ta gebelsovska laž dovela do Devetog marta. Sad smo oguglali.

Nikolićevi onovremeni potezi samo što nisu bili naterali tadićevce i šešeljevce u savez iz nužde. Čak se po čaršiji tada šuškalo da DS urgira na zapadnim adresama da se Šešelj, ako može, ikako pre vrati u Srbiju. Danas to zvuči i bizarno, ali stvarno je, deco, tako bilo.

Ana Brnabić u Novom Pazaru, gde je bilo i zdravstvenih radnika koji su njoj i ministru Lončaru okrenuli leđa, nije izustila te reči, ali se u njenom gardu osetio ton iz Orašca 2019. kada je srpskim desničarima poručila da ‘fašizam u Srbiji nikada neće pobediti’.

Nekada je bilo među muškarcima popularno pitanje: Koja ti je ABBA pevačica bolja – plava ili crna? Na to me je podsetilo učestalo pitanje ovih dana: Koja je bolja DS – ona u beogradskom Domu omladine ili ona u Šapcu? Jedan ugledni učesnik skupa u Šapcu, inače stari demokrata, kaže mi da se Lutovac prekalio u ovom sukobu gde je Vučić prilično umešao prste.

Na šta mi jedan, relativno takođe ugledan, samo iz Doma omladine, sarkastično kaže na to da će se Lutovac ‘tek prekaliti ako sebe kao lidera i evropske principe DS tako autoritativno nametne desničarskom Savezu za Srbiju, odnosno njegovim antievropskim liderima Đilasu, Jeremiću i Obradoviću’. Struju iz Doma omladine Lutovac bi realno podneo u stranci baš kao što je Tadić podneo ‘liberalnu frakciju’ iz koje je nastao LDP. Srpski politički darvinizam ne trpi mnogo frakcionaštvo.

Koliko je s jedne strane DS unikatni srpski primer unutarstranačke demokratije – fascinatno je da još ima potencijala da se deli – tako su, s druge strane, te podele vremenom dovedene do apsurda, fragmentisale partijsku scenu dajući veliki doprinos banalizaciji višepartijskog sistema, pa otuda je pitanje sudbine ove stranke gotovo ontološko – da li je bolje da preživi ili da se ugasi?

Lutovac smatra da socijaldemokrata Boris Tadić flagrantno krši integritet DS dolaskom na skup druge struje. Iz te perspektive gledano to zaista znači – ujedinjena DS jednako Tadić. Iako rehabilitacija bivših funkcionera nije suštinsko ujedinjenje.

Za posrnuli srpski višepartizam bilo bi jako bitno da ako ovi iz Doma omladine napuste DS, ili budu isključeni, ne prave, ako ikako odole, još jednu stranku, već da se prisajedine Ujedinjenoj demokratskoj Srbiji. I u toj opciji ne treba tražiti natruhe malicioznosti. Kao što i ovi iz Šapca, ako i posle diferencijacije ostanu četvrti po snazi u SZS (Srpskoj opoziciji), onda bolje da se kolektivno učlane kod Đilasa.

Čim su zakazali skup u Šapcu – gradu simbolu, koji od Alama može da postane opozicioni Makondo – neko je naivan pomislio da će tamo pasti ujedinjenje sa Zelenovićem i Dušanom Petrovićem.

Prošao je još jedan Vidovdan. Vučić se u ‘poslanici’ opredelio za carstvo zemaljsko, dok lider Dveri smatra da je Vučić ‘poslanicom’ oskrnavio Vidovdan. Da li je Obradovićev stav ujedno i stav Saveza za Srbiju, odnosno hoće li to sutra biti stav ‘Srpske opozicije’? Što ima jasnu kosovsku konotaciju.

POKS (monarhisti) ni posle ponovljenih izbora nisu prešli cenzus od tri odsto, iako su u jednom trenutku zaličili na ‘hit’ izbora. Ima u svemu ovome i neke parodičnosti. Na primer, njihov slučaj je farsa u odnosu na Vidovdanski sabor 1992. kad se monarhija činila kao ozbiljna ideja i alternativa.

Kad poredimo, čini se da je pre Milošević onda bio spreman da prihvati ponudu DEPOS-a o izborima za ustavotvornu skupštinu nego što bi sad Vučić prihvatio predlog bojkot opozicije o ‘tehničkoj vladi’ koja bi spremila ‘poštene’ izbore.

Crna Gora usvojila je Zakon o istopolnim brakovima, čime je LGBT osobama u toj zemlji dato pravo da zasnivaju životno partnerstvo.

Međutim, istopolni parovi neće imati mogućnost da usvajaju decu ili dobiju starateljstvo. Najavljeno je da će Zakon početi da se primenjuje za godinu dana.

Nekad davno od prijatelja iz Crne Gore čuo sam ovu priču: ‘Kaže sin Crnogorac tati Crnogorcu: Imam za tebe lepu i ružnu vest. Tata kaže, reci mi, sine, prvo ružnu. Sin kaže – tata, ja sam gej. A tata će: Pa koja je, sine, onda lepa vest? Tata, on je iz Nikšića!’

Eto, malo da se i našalimo u ovim teškim epidemijskim i identitetskim vremenima.