Nervozni poštar

Ovog Nervoznog poštara nemojte svoditi ni na nivo jugonostalgije, jer njegove poruke su dovoljno univerzalne. Na primer, kako da shvatite novogodišnje i ostale strasti taj skoro animalni poriv za obeućivanjem koji uveliko prevazilazi i rastegljive okvire provoda. Jer naši „provodi“, traže sve jaču zvučnu armaturu. Dr Fadil Šabović je sve i svja bio u Poštaru. Lekar po struci, ali i ritam gitarista i tekstopisac. Inače, to je bio bend fakultetski obrazovanih ljudi. Novinaru čuvenog zagrebačkog magazina „Start“ Anti Batinoviću, Šabović se poverio da mu je lampica sinula kad je kao lekar u stanici hitne pomoći u Busovači pijanom čoveku ušivao ranu. Pijanac je iz sveg glasa pevao narodnjake dok ga je za ruku držala pevaljka iz kafane u kojoj se tuča bila dogodila, a čovek isečen. Šabović je tada shvatio da narodu više nisu dovoljni Safet Isović, Miroslav Ilić, čak ni Šerif Konjević, Vera Matović ili Šemsa Suljaković. Ljudima je trebalo nešto mnogo žešće. Kako je, od te relativno srećne sredine osamdesetih kriza počela da se zaoštrava, a tek tokom tranzicije, rata i postrata, svi smo se uverili u tribalizaciju muzike. Otuda i ekspanzija turbo-folka i njegovih derivata na balkanski, tribal-dens, način. Jer je narod to želeo.

Šabović je hteo da napravi foru, ali i da kanališe tu energiju i potrebu. Verovatno nesvesno i da preventivno pacifikuje stvari. I stvorio je hibrid – neku vrstu „hevi-sevdaha“. Bio je to unikatan i prepoznatljiv spoj uslovnog hevi metala i neuslovnog pevanja na način konceptualne grupe „Južni vetar“ (Sinan, Dragana, Šemsa, Kemal…). Iza Nervoznog poštara ostali su veliki hitovi – „Salko dinamitaš“, „Cirkus Kolorado“, „Sanjam“… Imali su i divnu parodiju na Džonija Štulića – umesto iz njujorške, njima je majica stigla iz teksaške države i na njoj je umesto „joj što volim Igi Pop“, pisalo „joj što volim Zi Zi Top“.

Slobodno možemo reći da niko od tada nije na taj način uspeo da dresira potrebu naroda da se „isprazni“. I da vas na kraju upozori da se iza svakog neurotičnog provoda (ma koliko bio „nezaboravan“) krije prolaznost i tama nihilizma. I da vam tu spoznaju učini lakšom Pa, evo, kad prođu ovi praznici, pustite njihovu „Novu godinu“. Zadnja strofa kaže: „Pahulje bijele padaju, dijeca se njima raduju, pijani dajdža hoće da povraća, stara se godina nikada ne vraća“. Cela istina. Pa makar bila i SNG. Od ove godine njen „1. januar“ je neradni dan. Hoće li to i ova vlast malo da napumpa praznik i motiviše ljude da ga slave, ili samo hoće da malo uštedi energije? Ili oboje. Uglavnom, indikativan praznik.

Onome kome je cilj da se „uradi“ potreban je i mnogo manji povod od crvenog slova kakvo je SNG. Ali, kad imaš takav povod, obeućivanje se očas posla ispolitizuje. Čime se često i banalizuje jedan praznik. Uz onu „međunarodnu“ Novu godinu, Božić po julijanskom kalendaru i sve zgusnute slave, zaključno sa Svetim Jovanom, SNG je deo srpskog zimskog „feragosta“.

Svaki pijanac, od „tradicionaliste“ (slave, prislave, četresnice…), preko „špajzara“ (pije krišom), do onog kome se priviđa (spremnog za lečenje), trudi se da racionalizuje svoj porok, te je, otuda, i u slučaju SNG, ponekad teško razlučiti gde je povod, a gde provod. U vreme titoizma ovaj praznik imao je neku romantičarsku crtu. Služio je za okupljanje lumpenintelektualaca, ali i onih malo ozbiljnijih antikomunista, i izražavanje opozicionog stava. Doduše, narodna milicija je za SNG bila ažurnija, češće je legitimisala, nekog je i uhapsila, ali daleko je to bilo od ozbiljne represije.

Vrhunac subverzije bio bi kad neko dovoljno popije, pa „stisne“ da otpeva „Oj vojvodo Sinđeliću“, ili ako popije još više – da opsuje „Ćopavog“, Kardelja ili nekog drugog od „glavonja“. Taj nazoviopozicioni – pseudodisidentski stav, često je ličio na one stare fazone o tinejdžerima u Sovjetskom Savezu koji su bili neposlušni u meri da su znali da pozovu lift, pa da pobegnu. Na starije „disidente“ tih godina znali su da se ugledaju i neki studenti.

I sve je bilo pomalo i simpatično dok je tadašnja opozicija bila amorfna skadarlijska masa, i dok je maligansko-salonski antikomunizam zamagljivao nijanse koje su nedugo potom postale civilizacijski ponori. Kao što su i danas nastali ponori između onog što je nekad bio stari DOS. Ali, to su neminovni istorijski procesi diferencijacije iz amorfnih grupa. Ta „stara“ SNG, danas je više deo „bolje prošlosti“ i vremena kad su „oni ko bajagi bili režim, a mi kao disidenti“. Onda je režim tobože pao, svanula je zora pluralizma i obnova svekolikog srpstva, čime je SNG prestala da bude zabranjeno voće.

Njeni dočeci u svim varijantama postali su razobručeni, pomodni, ali i novokomponovani i, gle apsurda, u duši prilično socrealistički, uprkos nesputanoj nacionalno-crkvenoj legitimaciji. Narod se brzo istutnjao, ali – gle čuda – ona „mondijalistička“ Nova godina je opstala, dok je vremenom ova „srpska“ postajala sve usiljeniji praznik. Sasvim logično, SNG se više primila u „prekodrinskim zemljama“, Kosovu i Crnoj Gori, gde je bila i razumljiva kopča nacionalne identifikacije, ali gde se pomalo i preteralo, kada je SNG u Republici Srpskoj postala deo onog „feragosta“, koji je pomalo zaličio na pravoslavnu teokratiju.

Doduše, iako je često bilo neuverljivo, čak i sa strane srpstva, bilo je tu i primerenih dočeka i vatrometa, karnevalske atmosfere, nepretenciozne boemije, lepe „ćirilice“, ali i rokersko-rejverskih ugođaja. Valjda nismo zaboravili da je SNG u Beogradu 1997, u vreme onih čuvenih šetnji protiv izborne krađe, bila najveći opozicioni skup posle 5. oktobra, i da je ta masovnost postignuta upravo zbog SNG. I Đorđa Balaševića na bini.

Nakon 5. oktobra, prekretnica je sigurno koncert Cece u Čačku 2005. Tada je promovisana i „koalicija“ Cece i Velje. SNG je tih godina postala povod za demonstraciju feudalne moći. Ono što je Ceca bila za Velju u Čačku, potom je bila i za Smiljka Kostića u Nišu. Otprilike, grad u kome Ceca peva ujedno ima i centralnu proslavu SNG. Sad se čini da je i Ceca izgustirala SNG.

Doček SNG 2007. ispred bivše nam Savezne skupštine izvitoperio se maltene u neki kontramiting. Tada ni Ceca, iako je Koštunicu inaugurisala u premijera „ujedinitelja“, nije pomogla narodnjačkoj koaliciji na duže staze, ali što se tiče same SNG to je bio uspešniji doček.

Ne zaboravimo, svojevremeno je bivši ministar policije Dragan Jočić SNG dočekao sa Žandarmerijom na punktu Kozjak u Kopnenoj zoni bezbednosti. Što je bio lep primer ponašanja državnih funkcionera za ovaj datum.

Jedan moj prijatelj, sklon teorijama zavere, pita me da ovi možda nisu SNG proglasili za neradni dan jer nešto hoće da urade? Misliš nešto pametno i veliko, pitam ja njega?