Nil Jang u Beču

 Nosio je crni šešir, zulufi su mu dugi, a uvija se kao lutka čije konce drži lično Manitu kao „Master Of Puppets“ ove rustične skalamerije – sve sa „fender“ pojačalima na bini, sa drvenom totem statutom indijanskog poglavice, sa dva raskošna ženska prateća vokala – dve crne bucke sa velikim minđušama u obliku peace znaka i sa crnim majicama: Na jednoj piše EARTH, na drugoj PROTECT. To je i moto ovog prilično politički angažovanog koncerta. Te majice su se delile na ulazu. Ovo je prvi put u životu da sam na nekom koncertu dobio od organizatora besplatnu majicu.

Nil Jang pre „otkiva“ gitaru nego što je svira. Cedi joj dušu, „gibson“ cvrči kao olovo kad babe „salivaju stravu“. Rik Rozas na basu stoji kao ukopan i mnogo liči na Žalosnog Sovu, a ritam gitarista Frenk Sampedro na penzionisanog porno glumca – debeo, sa dugom kovrdžavom kosom, u havajci. On i Jang često su bili u gitarskim duelima koji čine srce Crazy Horse skalamerije. Monumentalnost poteza rudimentarne ritam sekcije – Rozas na basu i Ralf Molina na bubnjevima, opipljiva je u krupnim kadrovima na video bimovima. Potezi su tromi i ubičatni.

Nil Jang (1945) i Crazy Horse sa decentnom scenografijom kojom dominira silueta Indijanca na konju, deluju i punkerski subverzivno u ovom svetu nihilistički sterilne zabave bez stava i preteće militarizacije. Nil Jang je veliki ekolog i mudrac. Nekoliko pesama trajalo je duže od deset minuta. Cortez the Killer (album Zuma, 1975), podseća na genocidnu istoriju čovečanstva, obiluje potresnim solo deonicama, i upozorava na nove konkvistadore, koji nisu baš Španci ali imaju krvoločnost Korteza i njegovih bojovnika.

Zanimljivog je sveta i iz Srbije bilo u Stadthalle. Evo šta kaže stručnjak za marketing Nebojša Krstić: „Kao neko ko je od pamtiveka ljubitelj Nila Janga, mogu sa punom odgovornošću da izjavim kako je svirka bila izvanredno poučna i potresno prijatna. Za razliku od prethodnog, takođe bečkog koncerta od pre nekoliko godina, kada je Kanađanin prvih sat vremena koncertirao sam, na akustičnim instrumentima, a potom jod dva sata i nešto gruvao uz pratnju benda, ovaj je koncert u celini bio električan, ako ne računamo dve akustike u sredini koje su, po mom mišljenju izvedene isključivo kako bi muzičar izrazio svoj protest prema besomučnom bombardovanju Gaze i nevinim civilnim žrtvama, mahom deci. Moj stav dokazuje i izvođenje 'Korteza ubice'. Poznato je kako su Hernan Kortez i njegovi konkvistadori postupali sa Astecima, miroljubivim indijanskim plemenom koje je tada, u 16. veku, podizalo građevine kakve ljudi s današnjom mehanizacijom ne mogu, pa je sasvim jasna uloga ove pesme u Jangovom naporu da se kao intelektualac odredi i utiče na hitnu promenu puta kojim čovečanstvo srlja u propast istrebljujući se međusobno, i uništavajući planetu na kojoj živi“.

Te dve akustike bile su ni manje ni više nego Dilanova Blowing in the Wind i Jangova Heart of Gold. Tu je radila i usna harmonika, cela hala je pevala horski, a na momenat sve je u prostodušnosti zaličilo na onaj mirotvorni koncert u sarajevskoj „Zetri“ (jun, 1991) u organizaciji „Jutela“. Kao apel pred veliku pizdariju. S tim što su stvari sad globalno rizičnije i s tim što ni Jang a ni njegova publika nisu naivni kao oni iz „Zetre“. Svesni su bespomoćnosti ali se uzdaju u Manitua. Blowing in the Wind zvuči mobilizatorski i sveže. S tom fusnotom da je Jang za razliku od Dilana peva „na secove“. Angažovana i aktuelna do daske, vanvremena. Heart of Gold je esencija melanholije.

Za vašeg izveštača od svega najboljeg najbolja je bila Love to Burn. Žestoka i poetična. Traje 15 i kusur minuta. To je svirka za anale.

Frenk Pončo Sampedro je svojom ritam gitarom terao Janga da razmišlja koje će tonove da izvuče iz svoje prastare gitare sa koje je delimično otpala crna boja. Zato mu se Jang nekoliko puta zahvalio osmehom i radosnim očima. Ali ne očima deteta, kako mi je posle koncerta rekao novinar Drgan Bujošević (jedan od boljih poznavalaca Janga u Srbiji), nego očima čoveka koji poznaje bol (Hurt) o kome peva Džoni Keš i koji zato još više voli radost i ljubav. Bubnjevi Ralfa Molina su, kao u Living With War, zvučali kao što su, verujem , zvučali bubnjevi Oglala Lakota indijanca u noći koja je prethodila jutru u kome ih je Ludi konj poveo da unište „Žutu kosu“ – generala Kastera i njegovu okupatorsku vojsku“. Bujošević primećuje da nije bilo mnogo distorzije kao na nekim ranijim Jangovim koncertima koje je gledao, „ali kada je kristalno čistim tonom počeo da svira Cortez the Killer, sve se raznosilo u paramparčad“. Oko te pesme očigledno postoji konsenzuis. Da je to bilo epicentar slaže se i socilog Vladimir Vuletić. Kao i feliki fanovi Sančo i Darko.

Vuletić ukazuje na angažovanost koncerta: „Vredi zabeležiti i kako se publika spontano podigla na noge pri prvim taktovima Keep on Rocking in the Free World, pa onda kako smo na kraju svi zajedno skandirali Who's Gonna Stand Up and Save the Earth“.

Zagrljen sa ostalim muzičarima Jang je počeo da cupka i bez mikrofona peva Who’s Gonna…, inače njegovu novu pesmu.

Za desetku je odsvirana i klasična antiratna Name of Love koja je stigla sa repertoara Krozbi, Stils, Neš i Jang.

Sa Psychedelic Pill na set listi se našla istoimena pesma, ali nije priželjkivana i uobičajena Powderfinger. Veliki žal se osetio i što nema Like a Hurricane, koja je na primer prošle godine u Amsterdamu bila glavna na bisu.

Dakle, Jang nije bio list koga nosi vodena struja, kako je sebe opisivao u Walk Like A Giant. I on i njegov bečki koncert izgledali su kao onaj obelisk na početku Kjubrikove „Odiseje“ ili kao što izgleda spomenik Ludom konju isklesan u steni Crnih planina. Monumentalno.

Mada se do samog poklonjenja ni u jednom trenutku nije direktno obratio publici, svako je mogao da oseti u kojoj meri je tokom čitavog koncerta Nil Jang bio potpuno posvećen publici. A njegove opsesije su najbolje: ljubav, sloboda, očuvanje planete Zemlje.

Koncert je otvoren kao i svaki na turneji sa buldožerskom Love and Only Love, dok su one dve crne buce (takve pozadinske glasove nema ni Duran Duran) fascinirale već u drugoj pesmi – Goin' Home.

Na temu Love and Only Love, rok kritičar Žikica Simić je uradio haiku doktorat: „Svojevremeno je rečeno da ova pesma sadrži 'sve elemente formule' po kojoj Nil Jang funkcioniše u onom segmentu karijere kada sarađuje sa Crazy Horse. Znači, snažan, repetitivan bugi ritam, mesmeričkih svojstava, koji omogućava lak 'raskid' sa stvarnošću i brz transport u rokenrol zemlju čuda. Tu su, naravno, i duge gitarske deonice tokom kojih Jang demonstrira sve odlike svog 'apstraktnog gitarskog ekspresionizma' sa svim mogućim vrtlozima distorzije, fidbeka i vibrata. Zavidna dužina (preko 10 minuta) i specifičan pevački stil su takođe važni sastojci“.

Baš tako. Promena agregatnog stanja. Na kaišu za gitaru stoji F-kao „fender“. Od pet-šest promenjenih gitara bio je i jedan „telekaster“.