Nil Jang uživo

Dugo sam razmišljao šta da poklonim svom rođenom listu – Danasu za njegov 16. rođendan. Kad sam uočio da Nil Jang i Crazy Horse samo četiri dana (5. jun) pre 16. rođendana Danasa (9. jun) imaju koncert u Amsterdamu, odgovor je bio lak: Kratka priča o gravitaciji. Dakle, stisni se, pa pravac Holandija. Iako stjuardesa misli da ideš u Hag. Jer novinari iz Srbije valjda u Holandiju idu samo zbog toga.

The Alchemy turnejom Nil Jang & Crazy Horse promovišu svoj najnoviji album Psychedelic Pill. Ako merimo stvari čuvenom Nilovom dihotomijom: akustično-elektrificirano, ovo je „električarski“ i dugački album. Pored impresivne Ajaksove Arene i Hajnekenove koncertne dvorane, nalazi se Ziggo Dome – dupke pun, oko 15 hiljada duša. Akustičan i moderan. Predgrupa je Los Lobos bluz bend (ovo poslednje su dodali). Bluz, teks/meks i naravno Don't Worry, Baby. Na scenu onda izlaze roudiji obučeni u lekarske mantile. I dvojica kao vatrogasci. Pokušavaju da „izleče pojačala“. Na njima piše – fender. Kad završe performans kao glumci se poklanjaju publici, a među njima se pojavljuje i Nil Jang. Obratite pažnju na dve glavne reči sa poslednjeg albuma i turneje – psihodelija i alhemija. Prvo se počast odaje The Beatles (A Day in the Life). „Lekari“ (roudiji) na leđima nose natpis „Alhemist“.

Pale se dva video-bima u obliku starinskih televizora i kreće Love And Only Love. Rudimentarno. Nil Jang i Crazy Horse su armatura. O, kako to potvrđuje Powderfinger. „Americana“ se anatomski nastavlja kroz Psychedelic Pill, a njeno veličanstvo distorzija može da iskleše spomenik pred Hole In The Sky.

Pesma iz davne 1972. koja govori o traganju za savršenim partnerom zove se Heart Of Gold. Ona je odsvirana akustično. Kao posle nje i posveta Dilanu – Blowin' In The Wind: „I koliko puta čovek može da okrene glavu, pretvarajući se da ništa nije video?“ Kad 2013. Nil Jang to tako lamentirajuće peva, to nije „mala zajebancija“, što davno reče mudri Džoni Štulić. I ona Dilanova golubica – koja ko zna koliko mora treba da prejedri pre nego što počine na pesku, pojavila se na bimovima. Jang je nosio crni šešir, svirao (pržio) crnog Gibsona les paul, i menjao gitaru maltene na svaku pesmu. Pravio je grimase. A oči? Van Gog je rekao da više voli da crta oči nego katedrale, jer u njima ima više Boga i istine. U Amsterdamu je upravo u toku izložba njegovih reprodukcija, ali ono što je senzacija to su 3D animacije njegovih slika. I to još ozvučene. Čujete potok, kišu… Jedan moj prijatelj kaže da je glupo što sam išao „nenaduvan“ da to gledam, jer „ipak si u Amsterdamu“, a i Van Gog je „čista psihodelija“. Nešto razmišljam kako bi Van Gog nacrtao oči Nila Janga. Ili crni šešir i crnog Gibsona. Što je matoriji, Jang se sve više pretvara u Indijanca.

Manitu zna da su iza njega četiri pune decenije kanabisa i alkohola (prestao je da bi napisao memoare). Energija je ultimativna, a on je (ej, ljudi) rođen 1945! godine. Njegov glavni gitarista je nosio majicu sa Hendriksovim likom. Gardijan sumnja da im je ovo možda poslednja turneja. Na Singer Without A Song seda za starinski klavir. U međuvremu je uvlačio ruku u pojačalo (simbolički) da namontira zvuk; ali vizuelno to bi se možda dopalo i Nikoli Tesli. Mislim te „plave struje“ kroz rendgenski prozračnu šaku. Onda opaka Ramada Inn, pa lucidno žestoka Fuckin' Up. Sa upornim ponavljanjem fuck, fuck… Ipak je ovaj ingeniozni čovek „kum grungea“. Do Sonic Youtha čak dopirao je njegov uticaj. U Jangovoj harizmi ima neke ispovednosti koja se ocrtava na „solunaškom“ licu. Preživeo je mnoge velike bitke aktivno učestvujući u njima. I nikada se nije odrekao kanadskog državljanstva. U publici je dosta frikova sa ozbiljnim biografijama. Mada ima i prilično omladine. Iz foajea dopire miris luka i k'ompira. I ulepljenog piva. Malkice nadrealno u ovako modernoj dvorani.

Lakota narod (Dakota, Vajoming, Montana) predvodile su poglavice Bik koji Sedi (Tatanka Ljotanka) i Ludi Konj (Tašuka Vitko). Masakrirali su Sedmu konjicu, koju je u bici kod Litl Big Horna 1876. vodio potpukovnik Kaster. Usledio je dugogodišnji progon Lakota, koji je gotovo doveo do njihovog istrebljenja. Da li je simbolika Crazy Horse sad još jača? Na stejdžu je indijanski poglavica u drvetu, na bimovima Jangovi crteži po indijanskim motivima. To je deo narativa i poetskog kodeksa. I kroz tu distorziju se uvek provlači melanholija. Naročito u Hey Hey, My My (Into The Black), posveti Džoniju Rotenu, frontmenu Sex Pistolsa.

Za bis Like A Hurricane. Desetominutna. I da se ne lažemo – njegov najveći hit. Kao monument. Roll Another Number je kraj.

Prosto neverovatno, ali tek pri kraju koncerta se probudila holandska publika. Do tada je delovala zatečena – kao beogradska na koncertu Lu Rida marta 2006, kada nije znala šta se dešava u Centru Sava.