Nova tehnička vlada

Šalu na stranu, premijer Vučić nastavlja da se kreće između Lajbnicovog ‘dovoljnog’ i Makijavelijevog ‘državnog’ razloga. Unutra se smestila nova srpska Vlada koja ima šmek ‘nove tehničke’, ili rekonstruisane. Kao da malo već vapi za rekonstrukcijom. To je sad, izvesno je, stil vlasti – tehnologija iznurivanja. I zaista, vlada deluje kao da ju je Vučić sastavljao. Odolevajući pritiscima svetskih političkih i finansijskih centara moći. Ovu Vladu će, nema sumnje, premijer moći da kontroliše. I posle silnih peripetija i iščekivanja, i ‘borbenog’ statusa, valjda joj sad neće trebati još i onih kurtoaznih sto dana fore.

‘Šta bi sa Selakom’?, pitaju me ljudi iz njegovog zavičaja (Zapadna Srbija), jer sad odjednom nema ni njega ni Velje. A očekivalo se da ostane. Kao što se očekivalo da će ostati, i ostali su, svi tada ‘još neizvesni’ koji su došli da slušaju Vođu kako govori na nedavnoj promociji knjige ‘Faktor Čerčil’. Bio je i Selak. Tasa, eto, nije. Ivica je, naravno, bio. Kao i Zoran Đorđević koji je umesto privremenog postao stalno rešenje u resoru odbrane. Naravno da je i Vulin bio. Zainteresovan kao da je promocija monografije o Raulu Kastru.

Rekao sam, povodom ‘Selaka’, zainteresovanima ono klasično što je na meniju aktuelne konspirologije – u smislu da ga Vučić ‘čuva za BIA’, ili da zameni Malog (Sinišu), ili možda ga čak sprema za predsednika umesto Tome. ‘Da nije mlad za predsednika’?, pitaju me isti. Selaković od kada je došao na vlast, iako je na neki način bio još klinac, ostavljao je utisak ‘starmalog’ – maltene kao da je branio Dražu od Miloša Minića. ‘A da li će u BIA pre nego što doktorira ili posle?’ E, to ne znam.

E, sad, paranoja svašta iskonstruiše: Po toj logici, ako nema Nikole Selakovića i Nenada Popovića, a ima Zorane Mihajlović, onda je ovo možda ‘proamerička vlada’? Opet, po jednoj teoriji najveći gubitnik je parlamentarni udarnik Zoran Babić.

U jednom intimnom političkom razgovoru, ima dragi čitaoci od toga poprilično, Vučić je rekao da su mu dva ubedljivo najbolja ministra Selaković (pravda) i Lazar Krstić (finansije). Sećate se tog drugog klinca Krstića, koji je ostavljao utisak šiitskog teologa? Iako je imao neke reference, ispalo je kao da ga je Vučić tražio kao što Zvezda traži Brazilce po internetu. Na kraju ispade da je Krstić bio mnogo avangardan za Vučića (Radulović je za malo bio fatalan), a Selaković mnogo ‘konzervativan’. Da li neko veruje da Selaković nije ministar zbog poraza u maratonskoj rovovskoj borbi s advokatima?

Ostao je i Dušan Vujović kao ministar finansija i ako ne zvuči banalno ‘Krstićev naslednik’. U vreme kad je Vučić tek prelomio da ide na izbore, pitao sam ljude koji su upućeni u poziciju Vujovića da li je on zainteresovan za drugu Vučićevu vladu, pošto naravno niko nije imao dilema ko će pobediti. Rekli su mi – u principu da – ako mu se ispune tri uslova: Da ima kontrolu nad budžetom, porezima i restrukturiranjem javnih preduzeća. Pa, zar to nije imao ‘po difoltu’? Nemoj, bre, novinar, da si naivan, odgovorili su mi. Sad, pretpostavljamo, Vujović ima kontrolu.

Oko famoznog Nenada Popovića postoji jedan nesporazum: On je samo protiv toga da Srbija bude članica EU, ali nije protiv takozvanih evropskih vrednosti. Proruski Popović nije ušao u Vladu, što je blago iznenađenje, ali čujem da ‘nije zaboravljen’. I to mu znači. Imate li utisak da je Vlada više ‘nesvrstana’ bez njega?

Kad smo već kod Rusa, da s vama podelim jedan novi konspirativni hit koji je počeo da kruži brlozima srpske kafanske politike. Naime, Rusi su ‘u talu’ s Hrvatima. Putin, Šojgu i Lavrov zaključili da nema mnogo vajde od investiranja u ‘meku moć’ u Srbiju, da je besmisleno da Rešetnjikov više daje intervjue, a Rogozin nam pokazuje makete, već zaključili u Kremlju da Srbiji EU i NATO najbolje mogu da ogade Hrvati. Pa dejstvuju s tog pravca. Hrvatima svejedno – bitno je da što dalje drže Srbiju od EU, pa ako Rusima to znači i ako pomažu onda je čak i dobra fora. Još ako se negde ovajde i ‘probiju sankcije’ super.

Vučić to nije morao da institucionalizuje, to se valjda podrazumeva – da je Vulin pride i ‘ministar za Hrvatsku’. Umalo da ovih dana gnevni Vulin pređe Rubikon, ali nije. Nije nijednom pomenuo, recimo, ‘vladu u egzilu Republike Srpske Krajine’. I ‘srbijanski’ reaktivni, ipak duboko huškački, tonovi imaju primetnu dozu razlikovanja od notornog Šešelja.

Njegove i Vučićeve ‘čarke’ u Skupštini, za razliku od čarki s Radulovićem i Pajtićem koje su pune gađenja, deluju zaista simpatično. Šešelj kao da ne može da sakrije koliko je ponosan na Vučića, pa makar ovaj i uveo Srbiju u EU. Vučić je usavršio – ‘sofistikovao’ – Šešeljevu političku veštinu populizma i manipulacije pre svega, odbacujući ideološki balast vulgarnog nacionalizma, te prihvatajući imidž prozapadnog liberalnog političara desnog centra. Pritom nije stavio Šešelju pogaču na glavu. Nije izvršio lapot nad političkim ocem. LJudi koji se razumeju u genezu i relacije kažu mi da je Vučić prema Šešelju bio ‘više nego korektan’. I to u dužem vremenskom nizu. Vučić će, ne treba sumnjati, probati da bude i ‘dovoljno korektan’ prema Tomislavu Nikoliću i predloži mu korektnu ‘izlaznu strategiju’. Nikoliću je posle Rija i druge Olimpijade u mandatu, preostao još samo pospani patrijarh. Ako bude ‘korektan’ ni Nikolić ne mora da očekuje pogaču na glavi, ako baš ne bude insistirao na onom što Vučić ne voli – da mu je ‘politički sin’.

Možda je Ana Brnabić (državna uprava i lokalna samouprava) kao gej osoba i senzacija u odsustvu drugih senzacija (Vejvoda umesto Dačića, Čeda umesto Lončara, Lazanski kao ministar odbrane, Dragan Đilas za privredu…), ali utisak je da je taj ipak suštinski potez, mnogo više zapazila i pozdravila svetska i regionalna javnost nego delovi domaće kojima bi to trebalo da bude u opisu posla, a koji se teško mire sa činjenicom da je Vučić prilično uradio za LGBT prava. NALED, odakle dolazi Ana Brnabić postaje još uticajnija organizacija sa ojačanim starim adutom – izdavanje sertifikata opštinama sa ‘povoljnim poslovnim okruženjem’.

Zašto sutra Ana Brnabić ne bi ‘odgovarala’ Hrvatima? U smislu novog imidža Vlade.

Nakon što je ponovo ministar spoljnih poslova, za očekivati je da Dačić smanji patriotski zanos, ali je ovom odlukom i Vučić valjda stavio do znanja da ga ne zanima ‘fono’ onog snima Ivice sa Mišom Bananom. Čak i ako ‘fono’ bude deo istraživačkog novinarstva.

Zorana je rutinski tu. Vučić kao da je poručio – na Aranđelovdan, ako ga ponovo budeš slavila u ‘Hajatu’, zovi i Kajla Skota.

Ako Verbić postaje prosvetni Lazar Krstić, onda Mladen Šarčević postaje neka vrsta Dušana Vujovića u prosveti. O Zlatiboru Lončaru u internim krugovima, uključujući i naprednjački kartel moći, postojala je fama da je to jedan od najmoćnijih Vučićevih ministara. Sad je fama obnovljena, jer se učinilo u jednom trenutku da Lončar stvarno odlazi. Za one upućene u ‘konstelaciju’ ne bilo iznenađenje, uz možda malo ciničnog preterivanja, kad bi ministarsko mesto u resoru zdravstva, zamenio glavnom foteljom u BIA.

Slavica Đukić Dejanović i Milan Krkobabić, bez portfelja su Vučićevi Radojka i Tine. Ali, konspirologija i ovde čini čuda, pa čujem da Slavica ‘čeka’ da Vulin ode u odbranu, a da Krkobabiću ovo može da pomogne da preboli Poštu.

Očekivanja su da Vladan Vukosavljević (kultura i informisanje), birokratski ‘sredi stvari’ jer sa umetnicima na ovom mestu ide komplikovanije. Donekle zabrinjavaju nadanja iz desničarskih krugova da će Vladan da uspostavi nekakvu ‘nacionalnu kulturu’, nasuprot ‘dominantnim anacionalnim trendovima’.

Stižu još malo i Bajden i Medvedev. Shodno takvim posetama i Srbija uvek napravi rimejk filma ‘Tri karte za Holivud’. Kad se stvari pogledaju u retrospektivi može se komotno reći da Vučić ništa manje ne zamajava ‘prorusku’ Srbiju, bar onoliko koliko ume da iritira tvrđi deo one ‘građanske’. Nekako, Vučić sa svojim agitpropom očas posla napravi antizapadnu, znači prorusku atmosferu, a onda kad treba povuče prozapadni potez. Kažu da ne možeš razumeti Vučića ako ne igraš šah. I ne znaš radikalsku istoriju odnosa.

Ako nastavi tako, ako odoli sirenama predsedničkih izbora, i ako Vlada, mimo svih očekivanja, izgura ceo mandat, postoje šanse da bi Vučić mogao biti premijer koji će okončati proces tranzicije u Srbiji. Da mnogima u Srbiji neće biti lako – neće, ali marksistički rečeno, ‘društveno-ekonomske formacije’ se ne mogu preskakati. Probali smo nekoliko puta ‘preko reda’, ali ne ide. Zato nam je sad i Vučić tu. Da nadoknadi propušteno. Kao ‘istorijska nužnost’.

Ovo je vlada kontinuiteta i često se zaboravlja da je motiv za parlamentarne izbora bio da se u ‘cunamiju’ pobedi i u Vojvodini na pokrajinskim, u čemu se i uspelo. Afera ‘Savamala’, i cenzusna drama, ostavile su utisak i skrenule pažnju s primarnog naprednjačkog cilja.

Ohrabrujuća tačka ekspozea je izražena Vučićeva svest o infrastrukturi u Srbiji. Pravi test snage Vlade biće dalja izgradnja koridora 11 (Beograda – Požega – Crna Gora). Bez koga je Srbija nedovršena država.

Uvek treba da se podsetimo koliko je Miroslav Krleža bio razočaran, tačnije deprimiran, kad je tim pravcem proputovao Srbiju i Dobrici Ćosiću potom u Beogradu preneo to razočarenja (bez imalo hrvatske zluradosti), koliko je malo fabričkih dimnjaka video i koliko su putevi loši.