Novi fosili

Ne, dragi čitaoci koji pozivate na „realnost“ na Kosovu (i Metohiji), a gnušate se svake „realnosti“ u Bosni i Hercegovini, nisu to reči nikoga malopre pomenutog. To su reči koje je kolegama i meni u pero diktirao Zoran Đinđić. U Banjaluci. Jednog popodneva. A, istog dana, samo pre podne, Bagzi je probao da ga ubije ispred Arene (tadašnjeg Limesa). I, stvarno, da li vi dragi čitaoci koji se kunete u Đinđića, u njegovu viziju, i tako to, a istovremeno prezirete socijaldemokratu Mila Dodika, iskreno mislite da Zoran Đinđić, da je živ, a tek da je premijer ili predsednik, ne bi bio u Boriku na proslavi 20 godina Republike Srpske? Pa ako je tamo onda bio, i to povodom otvaranja Hemofarmove fabrike, zašto sad ne bi bio? Da li poštovaoci lika i dela, stvarno misle da je i RS bila delom u „viziji“, ili bi Đinđić pozvao na ukidanje RS i na stvaranje „funkcionalne“ BiH. I da li stvarno mislite da Đinđić nije bio svestan zločina, od kojih neki zaista i jesu u temeljima mladog entiteta (kao što su u drugim formatima i u temeljima nekih drugih eks-YU bantustana). I dobro, da se Đinđić pojavio u Boriku da li bi ga neki današnji obožavaoci podsetili na „vola na Palama“ koji je u pakosnoj frazeologiji u jednom trenutku pretekao čak i čuveno Vukovo (Draškovićevo) odsecanje ruke svakom ko u Raškoj (Sandžaku) digne muslimanski barjak.

I da znate, nije bilo tada u Banjaluci među Srbima baš mnogo Đinđićevih fanova. Nije se taj „vo na Palama“ toliko primio među vojnicima Ratka Mladića da potre „nemačkog špijuna“ i „izdajnika“. Nikad ti njega ne bi baš mnogo zavoleli, kao što ga ni popovi nisu zavoleli zbog uvođenja veronauke. Niti je Đinđić njima tamo podilazio mlateći srpstvom o gloginje. Ne, on je tamo poveo i privrednike. Pored Babića (Hemofarm), tu su bili i Mišković (Delta), Radulović (C Market), Savićević (Geneks, Zastava…)…, i predstavio specijalne veze suštinski različite od onih na relaciji Milošević – Krajišnik, i to veze koje ne bi trebalo da iritiraju nikog racionalnog u Sarajevu. U Banskim dvorima, Đinđić je održao predavanje pod nazivom „Od nacionalizma ka patriotizmu“, što je, priznaćete ipak mali trn u oku, ako ne kopernikanski preokret, u odnosu na ideologiju koja se tamo bila zapatila. Vrlo jasno, premijer je istakao da se Srbi (sa obe strane Drine) moraju osloboditi mitomanije, zabluda i nacionalizma. Da moraju osloboditi kreativne potencijale, promeniti imidž i biti konkurentni na tržištima. U podtekstu sve je to značilo i suočavanje sa prošlošću. Pa i onom haškom. Naravno, bilo je nadrealno očekivati da se Đinđićeva vizija primi samo u Republici Srpskoj, ali ako se ostvare one Dodikove virtuelne projekcije sa bimova, ona bi se na neki način i ostvarila. Dodik ne negira Srebrenicu, za EU i NATO je. Čini se da bi to pre moglo da iritira srpske nacionaliste.

Mnogo se manipuliše sa Đinđićevom posthumnom harizmom. S jedne strane da je u njemu Ćosić prepoznao „novog Pašića“, kao što je nekad u Miloševiću prepoznao istog, do toga da se Đinđićeva vizija izoluje od njegovog nacionalnog osećaja. Iako je premijer bio veći patriota od tuceta ovih naših današnjih lidera zajedno. Doduše, treba da budemo pošteni, pa da priznamo da smo kolega i ja u jednom trenutku napustili njegovo predavanje u Banskim dvorima i otišli na pivo (i to „nektar“). Tek posle smo shvatili šta je Đinđić mislio kad je rekao da svi moramo početi da menjamo sebe ako mislimo da nam i država i društvo budu bolji.

Ako bi se BiH raspala, u srpsko – bošnjačkim relacijama ne bi se dobilo ništa drugo do jedna nova Gaza i jedno novo Pridnjestrovlje. Ako bi se RS ukidala, to bi jedino moglo da se uradi onako kako Mesić misli: Da je hrvatska vojska prekine tamo gde je najtanja, da Armija BiH uradi ostatak posla, a da svet to aminuje. Dobro, to je Mesić predložio ako Dodik krene u otcepljenje. Ali, Dodik kaže pre neki dan da Srbima BiH „nije tesna“. Pa, zamislite da je to Rugova rekao Miloševiću ili Tači Koštunici. Ako se srpski unitarizam pokazao kao fatalan za Jugoslaviju, kako bi se to BiH usrećila unitarizmom? Možda sam ja naivan, ali zar se do funkcionalne BiH ne može doći ako oba entiteta postanu funkcionalna i komplementarna. Ako oba entiteta dostignu evropske standarde, zar samim tim i njihove barijere neće biti prilično obesmišljene? I zar to nije najbolja revizija Dejtona koji je pravljen na mehaničkom miru (zamrznutom konfliktu).

U seriji atraktivnih obraćanja javnosti Ivica Dačić izjavi pre neki dan da RS treba da bude Pijemont srpstva. Ma koliko slatkorečive, rizične su to izjave, jer znamo kako je ispalo kad je Srbija glumatala Prusku u regionu. Bošnjaci jesu jedini iskreni čuvari BiH istorijskog kontinuiteta, a RS je paradoksalno garant BiH. Iako se omalovažavanjem BiH Srbima često potire bosanski identitet, što je takođe istorijski apsurdno.

U racionalizaciji debakla za EU kandidaturu, od nekih naših visokih rukovodilaca sam čuo da to teško ide jer se sve tobože odvija po onoj Semjuela Hantingtona da će rampa biti na Drini. Ali, otkud onda Bugari u EU, a Mile Dodik preko Drine? Da je poživeo, teško bi se Tuđman izvukao od Haga. Bilo je u njegovom HDZ-u i otvorenih ustaških elemenata, bio je Tuđman kičasti hibrid Tita i Franka, ali nikad Franjo nije imao dilema da je Hrvatskoj mesto u EU. Tačnije, da Hrvatska treba da se vrati kući. I ste strane Jadranka Kosor je bila u pravu kad je početkom decembra u Briselu pristupnicu u EU posvetila Tuđmanu. Da je Srbija na vreme evropski mislila, ništa joj Hantington ne bi mogao. A, pošto nije i Đinđić bi se na kraju morao suočiti sa dilemom: Kosovo ili EU. Onomad u Banjaluci, on je zaista naglasio potrebu da se hrabro krene u rešavanje tog mega problema.

Britanski evroskeptik Najdžel Feridž nedavno je upozorio Hrvate da glasanjem za EU glasaju za novu Jugoslaviju, i da će nezavisnost na koju su čekali 1.000 godina izgubiti posle 20 godina. Znate onu frazu, ako smo svi u EU, onda mnoge stvari postaju nebitne. Ali, stvar je u tome što nikad nećemo svi biti u EU. Što je najveća nada Hrvatskoj da će se spasiti novih Jugoslavija, od one „sličnokrvne“ Igora Mandića do one Jugosfere Tima Džude. Kad smo već kod Jugoslavija, nekako je prošlo nedovoljno primećeno da su na sahrani Ante Markovića bili „najveći separatista regiona“ Milorad Dodik (inače, njegov stari saborac) i Stjepan Mesić koji je „obavio zadatak“. Razbio Jugu, jelte.

Novi fosili u Centru Sava (i to sa Sanjom Doležal) ne idu uz tužakanje za stare genocide. Do iskrenijih odnosa i istorijskih istina ipak treba dolaziti na primerenije načine. A, znate šta mi kaže komšija kad je čuo da Janković ne može da skupi većinu za slovenačkog premijera: „Ne daju Srbinu! Cankarjev dom, Panoviću!“