Nušić bez cenzure

Možda bi se više i od Nušića i od Andrića obradovao Danilo Kiš kad bi mogao da pročita ‘Kišne pse’ Dejana Stojiljkovića i u njima priču o sebi samom kao ubici vampira koji sedamdesetih godina prošlog veka gluvari Beogradom i ponaša se opasnije od Blejda. Ta Dejanova priča je metaforična, pomalo basarijanska, čak se Basara pojavljuje u jednom dramatičnom i bizarnom delu: Danilo Kiš u poslednjem trenutku odlučuje da sačuva život vampirskim šegrtima i da im šansu za časniji život, pa jednog koji drhti od straha pita kako se zove, a ovaj mu kaže – Svetislav! Na pitanje odakle si, ovaj kaže – iz Bajine Bašte!

Možda bi se od svih najviše obradovao Miroslav Krleža – verovatno i zbog nedavne ‘polemike’ (ako se to tako može nazvati) Teofila Pančića i Ratka Dmitrovića, gde se i on pominje, jer je i dalje nazočan kao žarišno kulturpolitičko mesto, ali bi se možda još više obradovao zbog kolekcije stripova ‘Miroslavljevo jevanđelje – apokrifna verzija’ nastale u okviru četvrtog Festivala jednog pisca realizovanog 2012. Tema tog festivala i glavni junak bili su Krleža, njegovo kompleksno delo i odnos prema jugoslovenskoj kulturi i politici. U godini tog festivala navršilo se bilo tačno sto godina od Krležinog prvog dolaska u Beograd.

‘Miroslavljevo jevanđelje’ (retko uspešan naslov) nacrtalo je nekoliko autora po tekstovima Bore Ćosića, koji je napisao da zaista ima nešto šašavo u zamisli da ‘od znamenitog književnika napravimo nekakvog Flaša Gordona ili Mandraka’. Krleža u ‘Jevanđelju’ funkcioniše kao žanr, kao pop star. Kao kad Ričard Korben crta po Alanu Edgaru Pou, tako i stripizirani Krleža ima nekog horora oko sebe.

I nema ništa lepše nego kad se ‘klasici’ tako redefinišu – kao što je Frenk Miler redefinisao Betmena. Tako im se koridorima mašte udahne novi život, oni se aktuelizuju i reestetizuju, ponekad se i rehabilituju, tako što i sami postanu deo žanra na munitićevski (Ranko Munitić) način – kao Sten Li ili Hičkok. Tako i Branislav Nušić na karikaturi Sabahudina Muranovića kojom ilustrujemo tekst izgleda kao da nikad nije ni izašao iz stripa. Mogao bi ovakav da prošeta kroz Torpeda i Tintina i da se vrati u Ivanjicu – tamo gde je slao svoje junake ‘viđene’ za tu rustičnu varošicu s kojom veze ima i Radomir Konstantinović.

Sajamsko je vreme, pa još malo i takvih priča. Izdavačke kuća ‘Neopres’ na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga predstavila je kritičko izdanje originalnog rukopisa poslednje komedije Branislava Nušića ‘Vlast’. Knjigu je priredio književni istoričar i teoretičar dr Aleksandar Pejčić. Prvi put se objavljuje ova Nušićeva komedija u dva čina bez cenzure. Nušić nije stigao za života da objavi svoju komediju, a jedan od razloga bio je i spor sa njegovim izdavačem Gecom Konom. U dosadašnjim izdanjima (samo prvog čina), ističe priređivač, redovno su štrihovane satiričke replike koje se odnose na ministra i vlast uopšte. Kritičko izdanje, najšire uzevši, predstavlja uvod u piščevu radionicu, gde se daju pređašnje verzije, varijante teksta (menjanje, brisanje, dopisivanje), odnosno otkriva geneza dela. Čitaocima će biti zanimljivo da uporede prethodne varijante replika sa onim što je Nušić izabrao kao konačno rešenje. U posebnom odeljku priloženi su odlomci neautorizovanih verzija ‘Vlasti’ da se čitaoci uvere koje su replike prethodni priređivači, nakon Nušićeve smrti, samovoljno menjali, izostavljali i time narušavali poslednju autorsku volju.

Jedan od cenzurisanih delova koji se sada prvi put objavljuje glasi: „Arsa: E, a ja sam muz�. I još onda sam ja mislio u sebi: ‘Bog ti je dao kravu, muzi; Bog ti je dao vlast, muzi’. (…) Arsa: Znam, kažem ti, bio sam vlast, ali kakva mi je korist od toga kad živiš samo od plate; nema šta ni da se štrpne ni da se drpne, a kakva mi je to onda vlast kad ja nemam od nje koristi? (…)“

Necenzurisana Nušićeva ‘Vlast’ podsetila me je na nešto najbolje što je u redefinisanju književnih klasika urađeno kod nas. To je TV film ‘Albatros’ (tekst Bratislav Petković, režija Filip Čolović), emitovan na RTS-u 2011. Sasvim neočekivano, kralj Milan Obrenović je sa ‘Albatrosom’ stao u red ‘zaboravljenih umova Srbije’, gde su u istoimenom serijalu RTS, između ostalih, filozof Božidar Knežević, slavista Aleksandar Solovjev i etnopsiholog Vladimir Dvorniković. Jugoslavija je zasigurno odsvirala svoje kao država, ali ‘jugosloveni’, i to oni Dvornikovićevi, ostaju – rastrzani između euforije i apatije, srdačnosti i lakomosti… Dvorniković nije mogao da zna za TV seriju ‘South park’, ali verujemo da bi mu se svideli neki od zaključaka ovih simpatičnih animiranih klinaca, tipa ‘nikad ne potcenjuj moć grupe glupih ljudi’. Takve dečačke misli su na momente i sublimacija Dvornikovićevih zaključaka o demagozima – ‘amoralnim psihopatama’, koji laskaju primitivnosti gomile. Epiloge znamo. Tako se sad i TV kralj Milan predstavio kao lucidni čovek čije reči, pa i one izmišljene, Srbima treba da koriste u ovim vremenima kada teturaju ko guske kroz maglu između Brisela i Kosova, Vašingtona i Moskve.

Bez Beča nema budućnosti! Jasan je kralj Milan. Na TV to je rekao još dok se Vučić nadao da će pobediti Đilasa, ne sluteći ovakve domete. Bujošević hitno treba da reprizira ovaj film. I Tomislav Nikolić da ga pogleda. Skeptičan je kralj Milan prema srpskim rusofilima, i iskrenosti Rusa da im udovolje. Oseća potuljenost korupcije, njenu mentalitetsku suštinu, oseća udvorištvo, te pretorijanski duh naroda i elite – koji smo dokazali od Milanovog sina do Miloševića i Đinđića. ‘Evropa zove, a Srbija krči’, kaže Milan, malo svom ministru pravde Grigoriju Gigi Geršiću, a malo nama. Dok pokušava telefonom da se čuje sa sinom. Milan prezire politikanstvo koje je poprimilo razmere epidemije. Da je bio živ te sudbinske 2012. godine, bio bi lider pokreta ‘belih listića’.

Mladom Branislavu Nušiću, koji se kralju zamerio satiričnom pesmom ‘Dva raba’, gde književnik ismeva licemernu srpsku elitu, uključujući i kralja samog, Milan je održao predavanje vredno bitnijeg istorijskog govora. Dobro, znamo mi da to nije pravi Milan (u ‘Albatrosu’ se pominju i nesrećnici sa Slivnice, i iz Timočke bune), ali ta fikcija deluje zapanjujuće subverzivno.

Ovo je za Srbiju paradigmatična sinteza elegičnog ‘Albatrosa’ Šarla Bodlera (koga Milan recituje na francuskom, a ima i knjigu sa Bodlerovom posvetom), i pada u govna u poljskom klozetu gde su Srbi Milanu prerezali grede i izvršili pokušaj jednog od najbizarnijih atentata u istoriji.

Da je kojim slučajem na žurku u Beču sredinom 19. veka, kad su Srbi bili ‘in’, a gde Crnjanski smešta svoje ‘Maske’, banuo dekadentni vampir Lestat (Tom Kruz u ‘Intervjuu s vampirom’), i da je sladostrasno gricnuo ocvalu i neurotičnu Generalicu, niko se u toj bludnoj bečkoj noći ne bi frapirao. Šteta što Crnjanski nije mogao da vidi TV film ‘Maske’ Marka Novakovića (RTS, 2007). Tu raskoš košmarne strasti i puzeće eteričnosti na granici kempa. Ako su te ‘Maske’ čak podsećale na Kjubrikov film ‘Širom zatvorenih očiju’, onda nije čudo što je ‘Albatros’ diskretna posveta Zemekisovom ‘Forest Gampu’ – brzoj šetnji kroz presudne događaje u novijoj američkoj istoriji koju kreira ljupki idiot sa IQ 75. Od Foresta Gampa Elvis Prisli uči kako da se ponaša na sceni. Zbog njega Nikson podnosi ostavku, i tako dalje. Zbog njega bi danas mogao da pobedi Tramp. U ‘Albatrosu’ kralj Milan projektuje glavne Nušićeve satire. Skreće mu pažnju na gospođe ministarke, na ožalošćene porodice, na lažne doktore, podučava ga mentalitetu i žanru.

I dalje smatram da bi najbolji narator srpske istorije bila ona simpatična bakuta Darinka Živković iz sela Donja Mutnica na sedamnaestom kilometru od Paraćina, koja se, kao naturščik, proslavila u filmu Srđana Karanovića ‘Petrijin venac’ snimljenom po romanu Dragoslava Mihailovića. Kako bi samo ona govorila o ovom Milanu Obrenoviću iz ‘Albatrosa’. Koga nismo imali, i koga ćemo teško ikad i imati. Pisao sam o ‘Maskama’ i ‘Albatrosu’ kad su premijerno prikazani. Bilo je i sugestija da sam precenio te TV proizvode. Ali, nije da se hvalim – vreme mi daje za pravo.

I pitanje je vrlo prosto – ima li Vučić još snage i želje da bude kralj Milan iz ‘Albatrosa’. Pod uslovom da ga pogleda. I da na kraju pobedi konačno ‘obrenovićevska Srbija’. I njena politika. Ili će sve otići, ili već ide, u pravcu suprotnom od imena vladajuće partije.