Obljetnice

Ne, mislim da će i jedan i drugi tada biti jako zahvalni Borisu Tadiću što je tamo već bio. Priča se da je na konsultacijama da li da ide ili ne ide – Dobrica Ćosić bio da ne ide, Dragoljub Mićunović je bio da ide, a otac Ljubomir Tadić je rekao da će stati iza odluke koju donese Boris. Odluka je svakako bila teška i hrabra. Ali, dok je bio u Srebrenici, čulo se iza njegovih leđa dok je prolazio: „Kako ga nije sramota“? Kako li bi tek onda bilo Nikoliću ili Vučiću? Što govori i o kontekstu realne ostvarivosti i efekata tih simboličkih poseta, čak i da hipotetički postoji dobra namera.



Videćemo da li će biti „dejtonskog“ susreta Bakira, Kolinde i Tome, i u kakvoj agendi? Meni dobro obavešteni ljudi u Zagrebu kažu da je Kolinda intimno pristalica „trećeg entiteta“, u Banjaluci su delovi „civilnog društva“ proslavili zatvaranje „Mekdonaldsa“ u ovom gradu, a Bakir Izetbegović je, priča se po Šeheru, na predlog Vučića da pred Angelu Merkel izađu sa idejom projekta jednog regionalnog puta zamolio da ipak i Istanbul bude njegova odrednica. Dok visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Federika Mogerini izjavljuje pre neki dan u Sarajevu, na kraju posete BiH, da je ohrabrena razgovorima koje je vodila s bosanskohercegovačkim državnicima i da veruje da je BiH na dobrom putu da ostvari napredak na putu evropskih integracija. Ona je usvajanje izjave o evropskom putu u Parlamentu BiH okarakterisala kao istorijsko.



Srpski premijer je u Zagrebu, Skoplju i Ljubljani za kratko vreme pokazao veliki senzibilitet za regionalnu politiku. Ali, još nekim indirektnim potezima pokazuje i izvesne iskorake iz stereotipnog poimanja regiona. Ako je verovati pouzdanim kuloarima, Vučić smatra da je odnos Beograda i Tirane „kičma regionalne saradnje“, sa podrazumevajućim relaksirajućim kosovskim refleksima. Što, naravno, ne umanjuje značaj osnovne „kičme“: Beograd – Zagreb.



Privlačna, ali klimava teza o tome da se desničari najbolje razumeju i da će za Srbiju i Hrvatsku biti najbolje kad tamo budu Tuđmanovi, a ovamo Miloševićevi (valjda i Šešeljevi) đaci. Ako i prihvatimo delimično objašnjenje da „dokazani patrioti“ (nacionalisti) imaju kredita na ustupke, a da opet budu uverljivi u domoljublju, da vidimo šta manjka ovoj tezi, bar u slučaju Srbije i Hrvatske: Prva i osnovna razlika je u tome da Hrvatska svoju državnost ne može emancipovati od lika i dela Franje Tuđmana i diskursa „Domovinskog rata“. Srpska državnost se teško suštinski može povezati sa Slobodanom Miloševićem i to čak ni najtvrđi revizionisti ne mogu lako braniti. Sa projektom SR Jugoslavije i pansrpskim ambicijama krvavog glumatanja Pruske po Balkanu, Milošević je potiskivao državnost realne Srbije. Čak ni Koštunica, za čije je vlasti Srbija postala nezavisna, nema s tom nezavisnošću neke posebne veze. On nju, najprostije rečeno, nije ni želeo. Istrajavao je opsesivno na zajednici Srbije i Crne Gore. I bio je očajan kad je Crna Gora otišla.



Sem Vladana Batića i njegove Demohrišćanske stranke, ja i ne znam ikog ko je na političkoj sceni Srbije iskreno želeo nezavisnu Srbiju, a što je već 1990. moralo biti suštinski opredeljenje. Po diskretnom starom principu Marka Nikezića i srpskih „liberala“ – Srbiji ne treba Jugoslavija više nego drugima. Da je prva priznala nepovredivost avnojevskih granica, Srbija bi imala prednost nad svim drugim republikama, a Hrvatska možda ne bi imala ono što joj je danas suština – tabu „Domovinskog rata“.



U suštini, „kum“ srpske nezavisnosti je Milo Đukanović. Da nije bilo crnogorskog referenduma, ne bi bilo ni nezavisne Srbije. Obnovljena srpska država je u stvari kolateralna korist raspada Jugoslavije, kao mučnog raskida sa svim federativnim aranžmanima i iluzijama. Dugo su srpske elite bile državovoljne, ali ne i državotvorne. Žudnja za integrisanjem teritorija i naroda ruinirala je uređenost realne Srbije koja je i danas nedovršena država – pretpolitičko društvo. I danas se mašta kako da Bijeljina i Rudo budu Srbija, iako se još ne zna šta da radimo sa Crnom Travom i Pribojem.



Hrvatska nema problem sa srpskom (srbijanskom) državnošću, već sa konceptom „Velike Srbije“. Od tog koncepta digao je ruke i Nikolić, kamoli Vučić, a da se Šešelj vrati na vlast i da počne da ga ponovo realizuje – malo je realno. Možda mi ne verujete, ili vam zvuči čudno, ali posle Ukrajine i srpske ekonomije, Vučićeva najveća zabrinutost je jačanje nacionalizma u regionu. I prilično je svestan predstojećih „obljetnica“.



Ni aktuelna i sve intenzivnija rehabilitacija Slobodana Miloševića u Srbiji nije primarno „regionalna“. Revizija se, prevashodno, vrši kroz mega optiku i odnosi se na Miloševićevu „antiimperijalističku“ politiku, a „ratovi za jugoslovensko nasleđe“ su samo posledica toga. Milošević je, najbizarnije rečeno, razmišljao „globalno“ (anticipirao), a delao „lokalno“. U smislu da je napad na Srbe i Srbiju samo uvertira i generalna proba na napad na Rusiju, kroz staru tezu Madlen Olbrajt da nije normalno da Rusija raspolaže sama resursima kao što je Sibir. Težište je na Miloševićevom otporu Americi kroz odbranu Kosova, a kapitulirali smo iz prostog razloga jer nije bilo Putina. Što se tiče Hrvatske, Miloševićevo paktiranje s Tuđmanom i mlaka reakcija na „Oluju“ demotivišu i revizioniste. Pa bi se i lako odrekli Miloševića po pitanju Hrvatske (tamošnjih Srba). Po pitanju BiH sigurno ne bi, jer RS je i njegova tvorevina, a sankcije na Drini su bile samo zato da se urazumi paljanski vrh.



Ali, Hrvatska se očigledno ne može odreći ni blizu toliko Tuđmana. Može se ići hrabro u detuđmanizaciji kad je u pitanju tehnologija i karakter vlasti, ali se teško može osporiti državotvornost. Ona se može redukovano kritikovati – u smislu osude „Herceg Bosne“ i Tuđmanovog muljanja po BiH, ali bez posthumne detronizacije oltara domovine. Tu je, naravno, i neizostavno pitanje – da je poživeo, da li bi Tuđman bio u Hagu i kakva bi mu bila presuda.



Kolinda i Karamarko ne potežu Tuđmana samo ritualno i protokolarno. Tuđman je u spiritualnoj vezi sa svojim braniteljima. Srpski rezervisti, kojima još duguju pokoju dnevnicu, teško da su u takvom kontaktu s Miloševićem.



Tabu „Domovinskog rata“ je antijugoslovenski i antisrpski, ali nije „antiimperijalni“ na način kako se u Srbiji tabuizira rat protiv NATO, a sećanje na njega se projektuje kao večno – mitsko stanje borbe sa Zapadom. Hrvatska, iako NATO članica, ne vidi više sebe toliko kao kršćansku predstražu šizmaticima, islamistima i ostalima koliko srpska desnica sebe vidi kao antiameričku avangardu.



Antijugoslovenstvo je u temelju hadezeovske Hrvatske. Ako se ono paranoidno prevede u prosvećeno, a antijugoslovenstvo ostane, onda se već može govoriti o racionalnim temeljima saradnje u atmosferi postojanja dva i više ratnih narativa.



Teritorijalna razdrobljenost balkanskih entiteta ovaj prostor čini nekom vrstom parodije Beneluksa. Integracija na temeljima prosvećenog antijugoslovenstva mogla bi da bude na nordijskim osnovama. Zato se rado podsećam obeležavanja „Nordijskog dana“ u Beogradu, juna prošle godine. Tema seminara je bila saradnja Srbije s okolnim zemljama po ugledu na nordijske zemlje. Kao uspešan primer navedena je saradnja Danske i Švedske nakon izgradnje mosta između Kopenhagena i Malmea.



Pre par godina bio sam u Kopenhagenu. Moj prijatelj – visokostručni gastarbajter – mi je rekao da je prvi put kad se suočio s cenom piva u restoranima i kafeima, pitao da li sme da se pije u parku. Rekli su mu da može jer Danska je demokratija. Iako ima lepu platu, njemu je ostala navika da kupi „kalsberg“ u prodavnici pa pravac u park. I tako mi on priča u parku da je iz svog života u Skandinaviji zaključio da su Danci Hrvati, Srbi Norvežani, Bosanci Šveđani, a Finci Slovenci. 'Ajde sve (Norvežanin Hogar stvarno kao da je Srbin), ali kako Bosanci Šveđani? Pa Bosanci sa velikom lovom, dobrom industrijom, i zezanjem kao u vreme Olimpijade u Sarajevu. S njima bi i Federiki Mogerini možda bilo zaista „istorijski“. Za ove sad ne bih se kladio pre nego što pitam tamo u šta se gleda; zavisno ko je ko.



Vučić je 2006. kao gensek njegove stranke dobro branio Šešeljeva prava dok je ovaj štrajkovao glađu u Hagu, ali je i kao dobar šahista (kibicer mnogih turnira u Bugojnu) gostovao sa Karpovom i Portišem u jednom TV „Klot frketu“ Isidore Bjelice. Te 2006. pojavio se film „Kraljica“ (The Queen), koji verno opisuje događaje neposredno nakon pogibije princeze Dajane. Pored Elizabete, glavne ličnosti su sveži premijer Bler i njegov famozni savetnik Alister Kembel. Uzmem film da ponovo pogledam i prosto mi neverovatno da ova dvojica sad obučavaju Vučića i njegove ministre. I ko bi rekao da će taj Bler kome smo sudili izaći kroz kuhinju Kluba poslanika na Dedinju? Nadrealno, zar ne? Videćemo da li pomaže.