Oči boje duge

Bili su neprikosnoveni i po fensi diskotekama i po vašarskim luna parkovima – od Beča od Braničeva. Imali su sigurno desetak ozbiljnih hitova, uključujući i mega Get Ready for This, Twilight Zone, No Limit i Tribal Dance. Tokom karijere prodali su 18 miliona nosača zvuka. Slijngard i Dot okupili su se 11. aprila 2009, prvi put nakon 13 godina na koncertu u belgijskom Haseltu pod nazivom „I Love The 90s“. Posle su nastupali pod imenom „Ray & Anita“ i sa singlom iz 2010. In Da Name Of Love stigli su do top petog mesta u Holandiji.

Ali, stani malo Panoviću, da nisi nešto pobrkao? Zar „I Love The 90s“ (volim devedesete) nije naš multimedijalni, nostalži, projekat iz 2011? Zar „devedesete“ nisu naše najveće retro dens žurke u regionu. Pa, nedavno je festival dens muzike baš pod nazivom „Volim devedesete“ održan u novosadskom Spensu, a skoro pet časova muzičko-scenskog spektakla pratilo je više hiljada ljudi. Prvo je na scenu izašao Dr Igi, a njegove „Oči boje duge“, kako se i očekivalo, izazvale su euforiju u pravom smislu te reči. Smenjivali su se zatim hitovi koje su izvodili najpopularniji izvođači poslednje decenije prošlog veka. Funky G, Knez, Baki b3, Gala, Energija, Slada Ðogani, Gru, Nigor, Bit Strit, Ivan Gavrilović i mnogi drugi „dizelaši“ prodefilovali su Spensom. Svaka pesma horski je ispraćena. Slična žurka je nedavno održana i u Beogradskoj areni koja je, podsećanja radi, bila ispunjena do poslednjeg mesta.

I na Zapadu vole devedesete, samo što ih tamo zovu s drugim motivima „zlatne devedesete“. Kad u Americi pitate koji vam je najbolji predsednik bio, nije malo njih koji će vam reći – Klinton. Devedesete su zlatno doba EU i solidno vreme američke ekonomije. U taj ambijent se uklopila i dens muzika. I dobro, zašto sam pomenuo taj 2 Unlimited. Pa zato što je njihov najbolji hit No Limit, u stvari naš „200 na sat“. A, ta pesma koju je Ivan Gavrilović „preuzeo“ od 2 Unlimited često se ovde uzima kao etalon turbo-folka, i simbol našeg posrnuća. Publika Ivana Gavrilovića uglavnom nije čula za taj 2 Unlimited, kao što ni publika Velikog brata ovde nije čula za Orvela. Zaboravlja se i da je Jasenko Houra pokrao U2 za „Ružu hrvatsku“, pa se pričalo da je ta pesma bila posveća Savki Dabčević-Kučar. I da li, zaista, Bono i Edž imaju bilo kakve veze sa „hrvatskim proljećem“ (MASPOKOM), ili vremenom dolaska HDZ na vlast? Nije, dakle, kriva muzika sama po sebi, već njeno smeštanje u određene kontekste, a samim tim i njena instrumentalizacija. I koračnicu Srpskog dobrovoljačkog korpusa „Mrtvi niste“ možete danas naći u hard-kor verziji, mada bi bilo prilično smešno ovaj žanr svesti na ljotićevce. Dakle, i da su naše devedesete umesto paklenih, bile „zlatne“, nemojte biti u zabludi da u modi i tada ne bili Funky G, Knez, Slada Ðogani ili Gru. Pa i posle Petog oktobra pobedili su pevači sa morskih terasa i nežni raspevani Crnogorci – Vlado Georgijev, Sergej Ćetković i njihovi klonovi, i ne vidim zašto je (i da li je), ta poetika mnogo lucidnija od ambijentalnog turbo densa devedesetih. Američki Tajm je „demonstranta“, od Moskve preko Egipta do Volstrita, proglasio za „ličnost godine“. I to je „događanje naroda“, ali valjda konteksti razlikuju neki današnji populizam od onoga koji je ovekovečio Milovan Vitezović metaforom „dogodio se narod“.

Studentska unija Filozofskog fakulteta u Beogradu organizovala je ove godine seriju tribina kako bi pokrenula javne diskusije o rasprostranjenosti turbo-folka u Srbiji i njegovom uticaju na sve segmente društva. Cilj je bio suzbijanje ove pojave. Ali, opet se zaboravlja da je turbo-folk međunarodni trend, a ne naša izmišljotina. Složićete se valjda sa mnom da je prva ovdašnja turbo-folk pesma „Gori more, tope se planine“ Željka Šašića. Sama po sebi ona je apsolutno apolitična. I verovatno bi bila, kao što negde napolju i jeste bila, hit i u Turskoj, Grčkoj, Bugarskoj, Crnoj Gori… Da li stvarno mislite da u Srbiji ne bi bilo turbo-folka da je ona devedesetih bila demokratska, i da li smo zaista mogli imati neku tranziciju koja bi bila baš vakcinisana od „dizelaša“? Marka „dizel“ je kriva kao i marka „audi“. Znate na šta mislim. Nije ovo relativizacija devedesetih. Ako preterano okrivimo „turbo“, amnestiramo „elitnu“ kulturu na kojoj je najveća odgovornost. Uostalom, Milošević je sa ženom slušao ruske romanse, Nove fosile i Harisa Džinovića.

Folk i turbo-folk muzika su samo prijemčivije za manipulaciju. Ne krive same po sebi. Evo vam primera: Ono što je Radoš Bajić za TV selo, Braća Bajić su nekad bili za muzičko selo. I dok su pevali „aj vrlje vrtavrlje, aj tavrlje“, sve je bilo simpa. Bio je to pravi zavičajni saund. Čak i konceptualno nadgrađivan u uspešnim TV emisijama tipa „Zeleni kabare“.

I šta se onda dešava: Braća Bajić su pevali i onu lepu „Kopa cura vinograd“ (pokraj ide momak mlad, i tako to), ali kad je krenula histerija nacionalnog buđenja, Bajići jednu divnu pesmu prepevavaju, i stavljaju je u pogon politike koja nam je objašnjavala stepen eksploatacije Srbije, te neophodnosti mera da se ta „muza“ zaustavi. Plus apsolutno neshvatanje da Slovenci i još neki neće umreti od gladi ako napuste Srbe. Dobro, nisu ni Slovenci nevini bili, ali to nije opravdanje za srpske inadžijske iracionalnosti.

I tako ti braders Bajić prepevaju „kopa cura vinograd“, pa ispadne otprilike ovako: „pogledajte drugovi, na pumpama redovi, jer je naše pune kante ispraznio Ante Marković“. Ima tu još interesantnih stihova. Na primer, „aooooj, Švabo Genšeru, šta spremaš za večeru, Slovenija mnogo mala, cela bi ti stala u stomak“. Obratili su se BB i Kucanu, sa istorijskim reminiscencijama: „na Triglavu, neće žito, nek vam seju Tito i Kardelj“. I što je najgore, takva poetika bila je bukvalni odraz državne politike. Država – „Poselo Radija 202“, znak jednakosti. E, u tome je problem.

Zamislite šta je tek doživela monumentalna pesma Novice Uroševića koju je veličanstveno otpevao Mitar Mirić – „Ne može nam niko ništa“ (jači smo od sudbine). Ljubavna pesma epskih razmera (u inat dušmanima), nastala pre Osme sednice, oskrnavljena je u vreme nacionalnog ludila kao himna inaćenja. Predstavljena je maltene kao projekat agitpropa, da bi je na kraju Srđan Dragojević rehabilitovao i iskoristio u „Paradi“ kao faktor mobilizacije progresivnih eks-yu snaga za odbranu prava gej populacije.

Šta tek reći za „Tri metera somota“ koja je klasik mizoginije, ali je s posebnim žarom naručuju po kafana. I stalno dopevavaju sve većim poniženjem žena. Retko odvratna pesma, kao i zadrigli muškarci i proste žene što podvriskuju uz nju.