Od Bolivije do Banjaluke

Nije malo onih sa te strane koji su prešli kod Vučića.

Ali, od onih koji su nekad bili za Miloševića, a još su tu, svi su za Vučića (pa i oni koji formalno glasaju za SPS).

Često su za Vučića i strasnije nego za Miloševića.

I ne zameraju mu ni evropske integracije, ili razumevanje za Đinđića, čak i izvesno poistovećivanje s njim.

Kao što mu neće zameriti što je Veran Matić kao njegov specijalni izaslanik kleknuo na Ovčari.

Oni misle da su to samo Vučićevi vešti manevri.

Nikako preumljenje.

U čemu je caka?

Pa u autoritarnosti.

Vučić im je povratio samopouzdanje.

Njihov novi vođa zna da je autoritarnost resurs Srbije, maltene neograničen.

Doduše, modernizaciju je nekada lakše sprovesti autoritarno, lomljenjem okoštalih struktura – i to Vučić dokazuje, ali modernizacija i demokratija ne idu obavezno pod ruku.

Otuda uporedo izgradnja infrastrukture i devastacija javnog prostora, digitalizacija uprave i banalizacija institucija.

Ostvarenje vizije ‘Beograda na vodi’ obrnuto je proporcionalno ruiniranju srpskog parlamentarizma.

A Verana Matića u Vukovaru, režimski mediji u Beogradu ili će prećutati ili relativizovati.

Uostalom, tu su već patriote iz opozicije da zamere Matiću.

Da li biste se kladili da je baš Veran Matić definitivno zamenio Vulina na mestu neformalnog Vučićevog ministra za Hrvatsku?

I Zdravko Krivokapić u Podgorici i Draško Stanivuković u Banjaluci imaju izvesne liderske sposobnosti, ali njihove izborne pobede ujedno znače i otklon od autoritarnosti i prolongirane stabilokratske vlasti koja na njoj počiva – Đukanovićeve i Dodikove.

Suštinskog otklona od autoritarnosti nema bez otklona od nacionalističkog zaglupljivanja i maltene religioznog poimanja korupcije.

Stanivukovićeva pobeda u trci za gradonačelnika Banjaluke izmestila je Dodika iz psihološkog ležišta, iako on i dalje ima većinu u banjalučkoj skupštini.

Kad je davnih osamdesetih Novica Urošević za Mitra Mirića uradio pesmu ‘Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine’, teško je mogao predvideti ovakvu popularnost i aplikativnu političku himničnost te u suštini ljubavne pesme.

I događaji indukovani liderskim i nacionalnim inaćenjima, išli su na ruku toj pesmi. Sasvim logično da je Mile Dodik po habitusu, postao jedan od glavnih promotera ovog evergrina Novice Uroševića i Mitra Mirića.

Sećate se kad je Voja Koštunica rekao da ko ne razume Guču ne razume ni Srbiju?

Još je tačnije, verujte nam, kad kažemo da ko ne razume ‘Goci bend’ (osnovan u Foču, a proslavio se među pojačanim Srbima u Regionu i dijaspori), ne razume ni Dodikovu Republiku Srpsku.

Da ste 28. avgusta 2018. bili na Manjači ispod šatora na 53. ‘Kočićevom zboru’ i videli interakciju i atmosferu koju prave Mile Dodik i ‘Goci bend’ izvodeći zajedno ‘Ne može nam niko ništa…?’, sve bi vam bilo jasnije.

Možda je za ovu situaciju, šok i nevericu koju je Dodiku priredio mlađani Draško Stanivuković, od Mitra Mirića poučniji Miloš Bojanić, verovatno omiljeni Dodikov pevač.

Ovog prilikom nećemo se baviti Bojanićevom poetikom, i svim onim pesmama koje oduševljavaju Dodika, već Bojanićevim nastupom u rijalitiju ‘Farma’: Do trijumfa Bojanić je stoički izdržao pritisak Mace i Firčija, takođe učesnika ‘Farme’, a kad su ga posle trijumfa pitali kako je to uspeo, on je odgovorio, ‘e, koliko sam ja u životu do sada prošao Maca i Firčija.’

Mile Dodik je dozvolio da ga afekat savlada i da zapreti osvetom nezahvalnim građanima Banjaluke, umesto da sve bojanićevski prevaziđe.

Naravno da se i afektivni Dodik ne libi stabilokratskih metoda, ali u odnosu na Vučićevu Srbiju, Dodikova Republika Srpska ipak ima više demokratije.

Kao, uostalom, i Đukanovićeva Crna Gora (Mile i Milo su testirani na poraz).

Televizija BN iz Bjeljine, inače najgledanija u Republici Srpskoj, je protiv Dodika koji je izgubio gradonačelnika i tu u Bjeljini.

A to bi otprilike bilo kao da je Pink u Srbiji protiv Vučića.

U Srpskoj postoji i normalniji višepartizam.

Nekad u onoj staroj Jugoslaviji momci su se otimali da služe vojni rok u Banjaluci jer je po legendi odnos žena i muškaraca navodno bio 3 : 1.

Oni koji su zaista služili vojni rok u Banjaluci u tim srećnim vremenima, ipak će vam reći da to nije bilo baš tako kako se pričalo.

Kao što ni sad tamo nije procvetala demokratija baš kao što se priča.

Ma koliko da su srbijansku ‘pravu’ opoziciju osokolili Krivokapić i Stanivuković, njihove pobede joj smanjuju manevarski prostor bojkota i ‘delegitimizacije Vučića’ po dogmi da je on diktator, a diktator ne može, jelte, da organizuje iole normalne izbore, pa otuda nema druge nego da ga se rešimo na neki neizborni način.

Jednostavno, Vučića morate pobediti u uslovima koji za vas neće biti povoljni.

Gde je rad na terenu, pokazuje i iskustvo Banjaluke, bitniji od medija. Kao i kod Mila i Mileta: Testirajte Vučićeve crvene linije.

I Beograd je dovoljan da se proveri teza da li će mirno predati vlast.

Zasnivati politiku na eshatološkoj pretpostavci da Vučić neće mirno otići je utešno ali bespredmetno dok se ne proveri u praksi.

Zar ne?

Od medijskih uslova koje možda poboljšate pregovorima, bitniji je sam proces pregovaranja – odnosno njegovo medijsko praćenje.

Na primer, direktnim prenosom na RTS.

Novi bojkot lako se može protumačiti kao izraz konformizma i oportune razmaženosti.

RTS jeste bitan, ali je bitnija nacionalna frekvencija za jednu opozicionu televiziju.

Organizaciona artikulacija antivučićevskog raspoloženja (koje nije malo, ali nije ni većinsko, i teško bi bilo većinsko i uz ‘fer uslove’), i kontrola biračkih mesta su urgentna pitanja opozicije. Dijalog treba da vode bahata vlast i uobražena opozicija.

A to nije lako bilo kom medijatoru.

Naslušali smo se priča o raznim ‘scenarijima’.

Vučićev režim se izgleda najviše gadi od ‘makedonskog’ koji je opoziciji najbliži.

Do sada niko nije pomenuo ‘bolivijski scenario’.

Doduše, jeste u smislu obaranja Moralesa, ali ne i šta je bilo u epilogu.

Njegov pokušaj da se kandiduje za predsednika četvrti put krajem 2019. okončan je optužbama za izbornu krađu, pored demonstranata i policija i vojska tražili su da odstupi.

Sateran u ćošak to je i uradio, i otišao u Meksiko gde je dobio azil. Njegove pristalice to su nazvale državnim udarom.

Nova privremena vlast brutalno se obračunavala sa Moralesovim pristalicama, ali uprkos omrazama, strahu od daljeg nasilja u podeljenom društvu, Bolivija je 18. oktobra održala uspešne demokratske izbore.

Masovnih protesta nije bilo, izlaznost je bila na istorijskom maksimumu, u atmosferi korone povratilo se poverenje u izborni sistem, promenjena je bila izborna komisija, vodila se kampanja edukovanja birača o značaju demokratskih izbora – čin glasanja predstavljen je kao moralna obaveza, kako piše Njujork tajms, i sa 55 odsto osvojenih glasova pobedio je Luis Arse, bivši ministar ekonomije, Moralesov naslednik sa socijalističkim programom.

Iako Srbija nije Bolivija neka iskustva bila bi dragocena.

Eto, zbog pobede Draška Stanivukovića, lidera Partije demokratskog progresa, Dodik je u afektivnom kontekstu ‘osvete’ Banjalučanima zapretio mogućim ukidanjem subvencionisanja gradskog grejanje, dok je januara 2009. u vreme gasne kriza zbog zategnutih odnosa Ukrajine i Rusije, predsednika Srbije Boris Tadića učinio da Srbija uputi gas promrzlim građanima Sarajeva.

Gradonačelnika je izgubio i notorni Bakir Izetbegović u Sarajevu.

Pročulo se odmah da je Bogić Bogićević, član poslednjeg Predsedništva SFRJ, prvi i jedini izbor novoformirane koalicije ‘Četvorke’ i Socijaldemokratske partije BiH za gradonačelnika Sarajeva.

Bogićević je ostao najviše upamćen po famoznim sednicama Predsedništva SFRJ iz 1991. godine čija je interpretacija i danas indikativna.

Bogićević, inače Srbin po nacionalnosti, svojim glasom sprečio je da JNA uvede vanredno stanje u Jugoslaviji, čime bi se tobože spasila Jugoslavija sprečavanjem secesija Hrvatske i Slovenije.

Iako se, naravno, Jugoslavija nije mogla spasiti ni pomoću trikova.

Jedino se mogao odabrati miran put razlaza gde bi konfederacija bila prelazna faza do definitivnog razdruživanja.

Poverovati da bi Kadijevićeva hunta obezbedila demokratsku tranziciju i miran raspad zemlje je zaista romansiranje propuštenih šansi.

Pametnije od toga je setiti se ‘Mihizovih deset teza’.

Tačnije, njegovog ‘Predloga za razmišljanje u deset tačaka’ za razrešenje jugoslovenske krize bez sukoba, koje je objavio NIN 1991. godine, i koji je u elastičnijem tumačenju bio solidna osnova za drugačiji, nerigidniji, srpski pristup i rasplet jugoslovenske drame – podrazumevajući da Srbija prizna samostalnost ne samo Slovenije već i Hrvatske, uz poštovanje prava Srba izvan matice.

Sve drugo je bilo pogrešno.