Od Burse do Novog Pazara

Neko pametan se dosetio da odštampa hiljade zastava, ali dvostranih – s jedne srpska, s druge turska, pa da ako u prašinu baciš jednu, bacaš i drugu. Dodik svaki čas dolazi u Srbiju, ali sad je bila propuštena šansa za senzacionalni dolazak, po mogućstvu s Bakirom, pa bi onda možda mogla da se ostvari i na višem niovu ona stara Basarina vizija o ‘Društvu balijsko-kaurskog prijateljstva’. Čule su se povodom susreta Vučića i Erdogana i priče da bi sve bilo lakše da nam je sad Sulejman Tihić, pričalo se i o Mundijalu u Rusiji dogodine, Erdogan je preko jednog našeg fudbalera navodno pozdravio i snajku, o Dačićevom pevanju sve se reklo – od diplomatskog šarma do transfera blama, ali se neko raspitivao da li je pevao i Nikola Selaković za koga šira javnost možda slabo zna da ume da peva. Vučić sigurno nije pitao Erdogana kakva li će u turskoj TV seriji o Aliji Izetbegoviću biti scena kada Alija Erdoganu u amanet ostavlja da čuva Bosnu i Hercegovinu, pa da to Vučić posle prepriča Dodiku i Draganu Čoviću.

Hajmo na trenutak da se vratimo u novembar 2013. godine. Bio sam prisutan na velikom slupu novinara balkanskih zemalja u Bursi. U to vreme ovaj turski grad imao je i fudbalski klub koji je stigao do Lige šampiona. Organizator skupa bila je Erdoganova vlada. Tada sam na aerodromu ‘Ataturk’ u Istanbulu kupio američki Tajm sa naslovom Erdogan’s Way i slikom lidera preko cele naslovne. Naslov u stilu Sinatre, pretpostavljate, odražavao je tekst gde se govorilo o moćnom lideru, osećao se duh autoritarnosti, ali Tajm nije koristio termin ‘erdoganizacija vlasti’. Jer je još i nije bilo na ovaj način. Odnosi sa pokretom Hizmet Fetulaha Gulena nisu bili pokidani bespovratno, puč je bio daleko. Tiražan i uticajan bio je dnevni list Zaman. U Bursu su stigle i slovenačke kolege. Dotle su Turci smatrali da Balkan dopire. Skup se održavao u velikom centru ‘Ataturk’ i slika osnivača moderne Turske bila je impresivna, mada sam od upućenijih ljudi čuo da sve to malo podseća na Titove slike u Jugoslaviji sredinom osamdesetih. I tako ti idu redom izlaganja novinara, sve u duhu slobode, objektivnosti, solidarnosti, ukazivanja na bezbedonosne i materijalne rizike profesije, da bi na kraju stigla i Deklaracija na usvajanaje.

Pored mene u ‘Atataurku’ sedi kolega iz Hrvatske Denis Kuljiš. Čita pažljivo Deklaraciju, pa mi kaže: ‘Uh, dobro je, nema zahteva za ukidanjem Republike Srpske.’ Denis voli da bude malo ciničan, ali ta Deklaracija je usvojena, mislim konsenzusom jer su je Turci spakovali koncizno i jasno kao da je pisana u nekoj evropskoj instituciji u Briselu. Šteta što neko od onih koji bdiju nad slobodom medija nije podsetio Vučića i Erdogana na njeno postojanje.

Upravni odbor Evropske federacije novinara (EFJ) odlučio je da u Srbiju pošalje međunarodnu misiju kako bi se poboljšalo stanje u sferi medija. EFJ je pozvao Savet Evrope i OEBS da nastave pritisak na Vučićevu vlast po tom pitanju. Vreme Srbiji opasno ističe, tenzije su takve da se poklopljeni lonac može otpušiti samo širokim dijalogom (ma koliko to zvučalo naivno), koji u praksi znači da i TV dueli, na primer Saše Jankovića i Nebojše Stefanovića, ili Vuka Jeremića i Nikole Selakovića, trebaju da budu vremenom rutinska stvar. Opozicija je pristala na predsedničke izbore, a da se Vučić oglušio da izađe na TV duel sa svojim konkurentima. Beogradske izbore će biti teže bojkotovati jer se smatra da na njima opozicija ima najviše šansi da preokrene politički proces, ali dovoljnost demokratskih uslova nije teško odrediti.

Kriza liderstva u opoziciji pojačala je nostalgiju za Draganom Đilasom koja bi se možda pojavila i za Borisom Tadićem da je više tihovao od one kobne noći 2012. Đilas u kalkulacijama sigurno nije kandidat za podcenjivanje, ali malo je mi je mučno da u danima naklapanja slušam kako mi to pričaju oni koji su ga svojevrememo zvali ‘drvos(j)ek’, glumeći Boba Roka iz ‘Alana Forda’. Ostaje nejasno zašto onda Đilas nije podržan na vreme – kad je bio lider DS. Da je mogao da bude kandidat ‘ujedinjene opozicije’ na predstojećim BG izborima, da li bi bilo cinično da napomenemo da bi mu možda dobar program bio upravo jedan koji se pomalo ignoriše. U septembru 2012. saznalo se za ‘Manifest novih demokrata’ koji je Goran Vesić napisao za Đilasa kao viđenog novog lidera ‘novih demokrata’. Podsećamo vas na reči kojima se Goran obratio Draganu: ‘Ja znam da tebi nije lako da budeš levičar, jer si u duši desničar i često zbog efikasnosti remetiš procedure, ali sada nema druge. Uostalom, ako bi se ideološki analizirala tvoja politika poslednje četiri godine u Beogradu, tada je jasno da je ona levičarska. Trinaesta penzija, pun dodatak za trudnice, besplatan prevoz za građane starije od ne znam koliko godina, izgradnja obdaništa, finansiranje veštačke oplodnje – sve su to levičarski potezi. Doduše, i populistički. Dakle, tvoja dosadašnja politika je bila levičarska i tu moraš da tražiš mesto na političkoj sceni Srbije. Hteo ili ne, bićeš lider sirotinje, radnika i seljaka, obespravljenog naroda koji želi pravedniji svet. Pored toga, ako preuzimaš DS, tada i ne smeš da praviš radikalne zaokrete jer ćeš izgubiti birače. Ako praviš novu stranku, baš sa DS ćeš se tući za glasove, a oni su na levom centru. Ne možeš da preuzmeš glasove DS ako si desničar.’

Posle višemesečnog promišljanja i dogovora, Demokratska stranka je donela najlogičniju odluku – da prvi na listi demokrata bude upravo lider stranke Dragan Šutanovac. Mučno je slušati popovanja sa strane članovima DS koji su u demokratskoj proceduri izabrali predsednika. Nakon podrške koju su Saši Jankoviću dali na predsedničkim izborima i nakon njegovog razlaza zbog ‘ustavne sumnje’ (mogućeg šurovanja DS sa SNS), savest DS je relativno mirna. Verovatno će se i mnogi iz VIP 100 koji su podržali Jankovića na predsedničkim izborima ponovo (nakon raskola Pokreta slobodnih građana sa DS) jasnije odrediti jer primećujem izvesnu konfuziju kod nekih opozicionih birača koji bi možda najviše voleli da čuju od uglednih ličnosti – glasajte po svojoj savesti!

Kako bi izbegli podmetanja u vidu lažnih potpisnika ili da im eventualno neko ukrade ime stranke, politička opcija okupljena oko Vuka Jeremića, odlučila je da preregistruje Narodni pokret Srbije čiji je osnivač bio Miroslav Aleksić, pa će se politička snaga koju će osnovati Vuk Jeremić zvati Narodna stranka. Da ne bude zabune, Narodna stranka Milana Paroškog od 2010. nije više u Registru političkih stranaka. Nije ni Pravda advokata Borivoja Borovića za koga se u medijima poslednjih dana spekulisalo da će kod Vuka Jeremića. I Pravda je lepo ime, zar ne? Možda jedino asocira previše na ‘Pravda za Uroša’. Jeremić je rekao da će voditi stranku centra. Odahnuo sam. Strepeo sam da ne bude ‘desni centar’, jer u Srbiji već postoje dva politička groblja – socijaldemokratije i desnog centra. Šteta što je onaj Tijanićev slogan – ‘U centar Srbijo’ potrošio Dragan Maršićanin.

Stvari su ipak malo drugačije. Sećam se nekog obeležavanja Devetog marta kad su kod Hrama Svetog Save na Vračaru govorili Vuk (Drašković) i Mićunović. Veče pred, Miloševićeva TV je javila da ustaše spremaju teroristički napad. Toga bar nije bilo pred poslednji miting opozicije u Beogradu koji je pokazao da fora sa ‘Šestim oktobrom’ ne pali toliko. Možda bi bilo bolje da se neka velika buduća koalicija opozicije nazove ‘Šesti oktobar’? Matija Bećković je nekad iz mraka socijalizma govorio da će sutra biti dovoljno da se opoziciona snaga nazove ‘Francuska 7’ i pobeda je tu.

Apsurdno je da vlast koja hoće da nas uvede u EU radi preventivno sve ono što Milošević nije uradio da izbegne Peti oktobar. Apsurdno je i da o Petom oktobru bolje mišljenje ima Zorana Mihajlović nego neki delovi Vučićeve opozicije. Samo naivan čovek može pomisliti da vlast koja dođe posle Vučićeve u sebi neće imati elemente ove vlasti. Mada ‘Sablja 2’ lepo zvuči. Jer sad, sudeći po raspoloženju, valjda u prvih 48 sati ne bismo grešili?

Austrijska policija izašla je na atletsku stazu Ernst Happela tokom drugog poluvremena. Neki momci iza mene na tribinama urlaju: ‘Idite na Kosovo!’ Simpatično. Muslin ima rezultat ali mu je do Rusije ostalo da izgradi ono što je Radomir Antić zvao ‘autoritet igre’.

Ako ste milsili da je s ‘Denkerkom’ Kristofera Nolana rešen Oskar, novi ‘Istrebljivač’ (Blade Runner 2049), Denija Vilneva dokaz je da ste pogrešili.

Muzička preporuka za vikend; Tom Petty and The Heartbreakers – Southern Accents. Hvala ti za sve, veliki čoveče!